Herbert marcuse

114 ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
ja koju treba da ostvari industrijska organizacija »specifična 
funkcija vlastitog rada«, te da se u tu svrhu, u bavljenju od­
nosima poslodavac—radnik, mora »imati na umu svijest 
pojedinog radnika iz pretpostavki njegove vlastite historije« 
ili »iz pretpostavki specifičnosti mjesta službe nekog radnika 
u tvornici koje ga povezuju s specifičnim osobama i grupa­
ma  . . . « Autori odbijaju stav koji ide za »prosjekom«, »tipič­
nim« namještenikom, ili »radnikovim preokupacijama opće­
nito« — smatraju ga inkompatibilnim sa »specifičnom fun­
kcijom ličnog rada«
3 1
)· 
Rezimirajmo te primjere kontrastirajući izvorne izjave 
s njihovim prevođenjem u funkcionalan oblik. Uzimamo iz­
jave u obje forme, tako kako su prezentirane, ostavljajući po 
strani problem njihove verifikacije. 
1) »Najamnina je preniska« — subjekt suda je »najam­
nina«, ne pojedinačna najamnina, pojedinog radnika, u poje­
dinoj službi, čovjek koji daje izjavu možda misli ο svom indi­
vidualnom iskustvu, no, u formi u kojoj izjavljuje, on tran-
scendira to individualno iskustvo. Predikat »preniska« je re-
lacioni pridjev koji
 traži referenci ju nepokazanu u sudu — 
preniska za koga i za što? To bi se moglo odnositi, ponovo 
na onog pojedinca koji daje izjavu ili na radnike koji zajed­
no s njim rade; no, opća imenica (najamnina) nosi cijelo 
kretanje misli izraženo sudom, pa i drugi elementi suda ima­
ju opći karakter. Nema pobližeg navođenja — »općenito pre­
niska« ili »preniska za svakog tko je, poput govornika, najam­
ni radnik«. Propozicija je apstraktna. Ona se odnosi na opće 
uslove, koji se ne mogu substituirati posebnim slučajem; zna­
čenje je »tranzitivno« spram svakog pojedinog slučaja. Sud 
ο kome je
 riječ odista traži »prevođenje« u konkretniji kon­
tekst, no takav u kome univerzalni pojmovi ne mogu biti od­
ređeni nikakvim posebnim skupom operacija (kao što je li­
čna historija radnika Β i njegova posebna funkcija u poduze­
ću W). Pojam »najamnina« se odnosi na grupu »najamnih 
radnika« koja integrira sve lične historije i posebne službe 
u konkretno opće. 
3 1
) Loc. cit., str. 591. 
JEDNODIMENZIONALNO DRUŠTVO 115 
2) »Sadašnje zarade B-a su uslijed bolesti njegove že­
ne nedovoljne da bi pokrile njegove izdatke«. U ovom pre­
vođenju gornjeg primjera je zamijenjen subjekt. Univerzalni 
pojam »najamnina« je nadomješten sa »sadašnje zarade B-a«, 
čije je značenje potpuno određeno posebnom skupinom ope­
racija koje Β treba da izvede kako bi kupio svojoj obitelji 
hranu,
 odjeću, lijekove, osigurao stanovanje itd. Iščezla je 
»tranzitivnost« značenja; grupiranje onih »koji žive od najam­
nine« nestalo je zajedno sa subjektom »najamnina«, a ono 
što ostaje poseban je slučaj koji, okljaštren od svog tran-
zitivnog značenja, postaje podoban za prihvaćene standarde 
tretmana od strane pripadne kompanije. 
Šta je u tome krivo? Ništa. Prevođenje pojmova i propo­
zicija u cjelini je kvalificirano od strane društva kome se is­
traživač obraća. Terapija je na djelu jer su poduzeće ili vlada 
kadri da snose, u najmanju ruku, značajan dio troškova, jer 
su voljni da to čine i jer je pacijent voljan da se podredi tret­
manu koji ima izgleda na uspjeh. Magloviti, neodređeni uni­
verzalni pojmovi koji su se javili u neprevedenim pritužba­
ma odista su ostaci prošlosti, njihovo održavanje u jeziku i 
misli je odista bila zapreka (iako sekundarnog značaja) ra­
zumijevanju i surađivanju. Operacionalna sociologija i psiho­
logija su sastavni dio materijalnog i intelektualnog progresa 
utoliko što doprinose ublaženju neljudskih uslova. No, one 
isto tako svjedoče ο ambivalentnoj racionalnosti progresa ko­
ji zadovoljava ljude svojom represivnom snagom i represi­
van je u zadovoljstvima koja
 pruža. 
Eliminiranje tranzitivnog smisla ostaje obilježje empi­
rijske sociologije. Ono karakterizira čak veliki dio studija ko­
je ne idu za tim da ispune terapeutsku funkciju u nekom po­
sebnom interesu. Rezultat: kad je dokinuto »nerealističko« 
prekoračivanje značenja, istraživanje je zatvoreno unutar o-
bimnog područja u kome postojeće društvo kvalificira i dis­
kvalificira propozicije. Taj empirizam je na osnovu svoje me­
todologije ideološki. Da bismo ilustrirali njegov ideološki ka­
rakter, pogledajmo studiju ο političkoj aktivnosti u Sjedinje­
nim Državama. 
Morris Janowitz i Dwaine Marvick u svom spisu »Com­
petitive Pressure and Démocratie Consent« žele da »prosude 

---

116 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
u kojoj su mjeri izbori efikasan izraz demokratskog proce­
sa«. Takvo prosuđivanje implicira procjenjivanje izbornog 
procesa »na osnovu uvjeta za održavanje demokratskog 
društva«, a to sa svoje strane traži određenje »de­
mokratskog«. Autori pružaju izbor među dva alternativ­
na određenja — »mandatne« teorije demokracije i teorije ο 
demokraciji
 »prestiža«: 
»Mandatne teorije, koje potječu iz klasičnih koncepci­
ja demokracije, postuliraju da proces reprezentacije proizla­
zi iz jasno profiliranih direktiva koje birači nameću svojim 
predstavnicima. Izbori su pogodan proces i metod osigura­
vanja suglašavanja predstavnika s direktivama birača«,,2). 
Ova »predrasuda« je bila »unaprijed odbačena kao nere-
alistička jer pretpostavlja takvu razinu artikuliranog mnjenja 
i idejne orijentacije ο ključnim pitanjima tokom kampanje 
koja ne postoji u Sjedinjenim Državama«. Ova prilično otvo­
rena izjava je nekako ublažena utješnom sumnjom »da li je 
takva razina artikuliranog mnjenja postojala u bilo kom bi­
račkom tijelu sve od vremena proširenja biračkog prava u 
devetnaestom stoljeću«. U svakom slučaju, autori umjesto od­
bačene koncepcije, prihvaćaju teoriju demokracije »presti­
ža«, prema kojoj su demokratski izbori proces »selekcije i 
odbacivanje kandidata«, koji se »međusobno bore za javnu 
funkciju«. Da bi ova definicija bila stvarno operacionalna, 
potrebni su »kriteriji« na osnovu kojih treba procijeniti kara­
kter političke konkurencije. Kad ona rezultira »procesom 
pristajanja«, a kad »procesom manipulacije«? Predložena su 
tri kriterijuma: 
1) Demokratski izbori zahtijevaju borbu protivničkih 
kandidata koja prožima cijelu konstituantu. Moć birača pro­
izlazi iz njihove mogućnosti da izaberu između najmanje dva 
protivnički orijentirana kandidata za koje se vjeruje da sva­
ki ima uvjerljive šanse da pobijedi. 
2) Demokratski izbori zahtijevaju da se obje (!) par­
tije angažiraju u ravnoteži napora da održe postojeće glasa-
3 2
) H. Eulau, S. J. Eldersveld, M. Janowitz (izdavači),  P o l i t i 
c a l  B e h a v i o r , Glencoe Free Press, 1956, str. 275. 
Č O V J E K  J E D N E  D I M E N Z I J E 
117 
čke blokove, da regrutiraju nezavisne glasače i da zadobiju 
obraćenike iz protivničkih partija. 
3) Demokratski izbori zahtijevaju da obje (!) partije 
budu vitalno angažirane u nastojanju da pobijede na teku­
ćim izborima; no, pobijedile ili izgubile, obje partije moraju 
težiti da uvećaju svoje šanse za uspjeh na narednim izbori­
m a . . .
  3 3
) 
Mislim da ova određenja dosta precizno opisuju stvar­
no stanje u američkim izborima 1952, koji su predmet anali­
ze. Drugim riječima, kriteriji za prosuđivanje danog stanja 
su isti oni koje pruža (ili, s obzirom da proizlaze iz čvrsto 
etabliranog društvenog sistema, — nameće) postojeće stanje. 
Analiza je »zatvorena«; doseg prosuđivanja je ograničen unu­
tar konteksta činjenica koji isključuje prosuđivanje ο konte­
kstu u kome su
 sačinjeni fakti, sačinjeni čovjekom, i u kome 
je determiniran njihov smisao, funkcija i razvoj. 
U tom okviru istraživanje postaje kružno, samo sebi 
daje valjanost. Ako je »demokratski« određen ograničavaju­
ćim, no realističkim pretpostavkama aktualnog izbornog pro­
cesa, tad je taj proces unaprijed demokratski — i prije rezul­
tata istraživanja. Operacionalni okvir još uvijek dozvoljava (i 
čak traži) razlikovanje između pristajanja i manipulacije; iz­
bori mogu biti više ili manje demokratski u srazmjeru s utvr­
đenim stupnjem pristajanja i manipulacije. Autori dolaze do 
zaključka da su izbori 1952. g. »bili karakterizirani proce­
som genuinog pristanka u većoj mjeri nego što su to impre-
sionističke procjene mogle implicirati«
  3 4
) — iako bi bila 
»velika pogreška« da se previde »barijere« pristanka i da se 
negira da su »bili prisutni manipulativni pritisci«
35
. Opera­
cionalna analiza ne može ići dalje od ove izjave, koja jedva 
da išta rasvjetljava. Drugim riječima, ona ne može postaviti 
odlučno pitanje — nije li i pristanak djelo manipulacije — 
pitanje potpuno opravdano aktualnim zbivanjem. Ova analiza 
ga ne može postaviti jer bi ono transcendiralo njezine pre­
33
) Ibidem, str. 276. 
3 4
) Ibidem, str. 284. 
3 5
) Ibidem, str. 285. 

---