Herbert marcuse

76 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE XIX 
imati medijum komunikacije. Borba za taj medijum ili, pre­
ciznije, borba protiv njegova apsorbiranja u predominantnu 
jednodimenzionalnost očituje se u avangardnim naporima da 
se kreira otuđenje koje bi nanovo učinilo umjetničku istinu 
komunikativnom. 
Bertolt Brecht je dao nacrt teorijskih fundacija tih na­
pora. Totalni karakter postojećeg društva suočava dramskog 
pisca s pitanjem da li je još uvijek moguće »predstaviti su­
vremeni svijet u teatru« — to jest, predstaviti ga tako da 
gledalac shvati istinu koju komad treba da isporuči. Brecht 
odgovara da suvremeni svijet može biti tako predstavljen sa­
mo ako je predstavljen kao predmet koji treba izmijeniti
3
) 
— kao stanje negativnosti koja treba biti negirana. To je dok­
trina koju treba naučiti, razumjeti i slijediti u igri. No, tea­
tar jest, i treba da bude, razonoda, zadovoljstvo. Pa, ipak, 
zabava i učenje nisu suprotnosti; zabavljanje može biti naj­
efikasniji mod učenja. Teatar mora slomiti gledaočevo identi­
ficiranje s događajima na pozornici da bi poučio što suvre­
meni svijet doista jest iza ideološkog i materijalnog vela, te 
kako može biti promijenjen. Potrebni su distanca i refleksija, 
a ne emfaza i osjećanje. Efekat otuđivanja (Verfremdung­
seffekt) treba da proizvede disocijaciju u kojoj svijet može 
biti raspoznat kao ono što jest. »Stvari svakodnevnog života 
su izdignute iz sfere samoevidentnog . . ,«
4
) »Ono što je .pri­
rodno' mora poprimiti obilježja čudnog. Samo tako se mogu 
razotkriti zakoni uzroka i učinka.«
 5
) 
»Efekat otuđivanja« nije nametnut literaturi. To je vla­
stiti odgovor književnosti na opasnost totalnog biheviorizma 
— pokušaj da se spase racionalitet negativnog. U tom pokuša­
ju veliki »konzervativac« literature udružuje snage s radikal­
nim aktivistom. Paul Valéry insistira na neizbježnoj pripadno­
sti poetskog jezika negaciji. Stihovi tog jezika »ne parlent ja­
mais que de choses absentes«
6
). Oni govore o onom što, iako 
3
) Bertolt Brecht,  S c h r i f t e n  z u m  T h e a t e r , Berlin i 
Frankfurt, Suhrkamp, 1957, str. 7, 9. 
4
) Ibidem, str. 76. 
5
) Ibidem, str. 63. 
6
) Paul Valéry, »Poésie et Pensée Abstraite«, u  O e u v r e s ; 
édition de la Pléiade, Paris, Gallimard, 1957, vol. I, str. 1324. 
JEDNODIMENZIONALNO DRUŠTVO 
77 
odsutno, proganja postojeći univerzum rasuđivanja i ponaša­
nja kao njegova najzabranjenija mogućnost — ni nebo ni pa­
kao, ni dobro ni zlo, već jednostavno »le bonheur«. Tako po­
etski jezik govori ο onome što je ovosvjetsko, što je vidljivo, 
opipljivo, čujno u čovjeku i prirodi — a ο onome što se ne 
vidi, ne dodiruje, ne čuje. 
Stvarajući i krećući se u medij umu koji prikazuje ot-
sutno, poetski jezik je jezik spoznaje — no, spoznaje koja 
narušava pozitivno. U svojoj kognitivnoj funkciji poezija 
ispunjava veliki zadatak misli: 
»napor iz koga proizlazi da u nama živi ono što ne 
egzistira.«
7
) 
Imenovanje »odsutnih stvari« lomi opčinjenost stvarima 
koje jesu. Štaviše, to je ulaženje drugačijeg reda stvari u po­
stojeći — »le commencement d'un monde«
8
). 
U ovom izražavanju drugačijeg reda, koji je tran-
scendencija unutar jednog svijeta, poetski jezik ovisi ο tran-
scendentnim elementima u
 običnom jeziku"). No, totalna mo­
bilizacija svih sredstava u odbrani postojećeg realiteta je 
koordinirala sredstva izražavanja do te mjere da komunici­
ranje s transcendirajućim sadržajima postaje tehnički nemo­
guće. Opsesija koja je proganjala umjetničku svijest od vre­
mena Mallarméa — nemogućnost da se govori nereificiranim 
jezikom, da se komunicira negativno — prestala je biti op­
sesija. Ona se materijalizirala. 
Istinski avangardna književna djela saopćavaju pre­
lom s komuniciranjem. S Rimbaudom, a zatim s dadaizmom 
i nadrealizmom, književnost odbacuje upravo strukturu rasu­
đivanja koja je tokom povijesti kulture povezivali umjetnički 
i obični jezik. Sistem propozicije
10
) (s rečenicom kao jedini­
com značenja) bio je medijum u kome su se dvije dimenzije 
zbilje mogle sresti, komunicirati, te biti dovedene u vezu. To 
sredstvo izražavanja je bilo zajedničko najsublimiranijoj ρο­
7
 Ibidem, str. 1333. 
8 )
 Ibidem, str. 1327. (u odnosu na jezik muzike) 
9
) Pogledaj poglavlje VII knjige. 
1 0
) Pogledaj poglavlje V ove knjige. 

---

78 ČOVJEK  J E D N E DIMENZIJE 
eziji i najnižoj prozi. Zatim je moderna poezija »razorila je­
zične sveze i vratila govor na stupanj riječi«
11
). 
Riječ odbija sjedinjenje, pravilo smisla rečenice. Ona 
razbija prethodno utvrđenu strukturu značenja i sama po­
staje »apsolutni objekat«, označuje nesnosni univerzum koji 
sam sebe poražuje — diskontinuum. Ovo narušavanje ling­
vističke strukture uključuje narušavanje iskustva ο prirodi: 
»Priroda postaje diskontinuum usamljenih i groznih obje­
kata zato
 što imaju samo faktične veze. Nitko za njih 
ne izabire privilegirano značenje, upotrebu ili služenje. Nitko 
ih ne reducira na to da znače mentalni odnos ili intenciju, 
što će reći, u posljednjoj analizi, nježnost . . . Taj svijet 
riječi bez veze, naoružan silom svoje eksplozivne moći, . . . 
te poetske riječi isključuju ljude. Nema poetskog humaniz­
ma u, modernosti': to nasilno rasuđivanje je puno terora, što 
znači da povezuje čovjeka, ne s drugim čovjekom, već s najne-
humanijim slikama prirode, neba, pakla, svetosti, djetinjstva, 
ludosti, čiste materije itd.«
12
). 
Tradicionalna umjetnička materija (slike, harmonije, 
boje) javlja se ponovo samo kao »citati«, rezidijumi prošlog 
značenja u kontekstu odbijanja. Tako nadrealističke slike — 
— »jesu skup onog što stvarstvenost zastire tabuom, dok 
je on opominje na njezino vlastito predmetno biće i na to da 
ona nije gotova ,da njezin racionalitet ostaje iracionalan. Nad­
realizam sabire ono što reifikacija odriče čovjeku; izopačenja 
pokazuju što su zabrane učinile onom koji teži. Posredstvom 
njih spašava nadrealizam zastarjelo, album idiosinkrazija iz 
kojih odiše čežnja za srećom ljudima uskraćenom u njihovu 
vlastitom tehniciranom svijetu.«
13
) 
Ili, djelo Bertolda Brechta očuvava »promesse de bon­
heur« sadržano u romansi i kiču (mjesečina i plavo more; 
melodija i slatki dom; lojalnost i ljubav) tako što ga pretvara 
u politički ferment. Njegovi likovi pjevaju ο izgubljenim ra-
1 1
) Roland Barthes,  L e  D e g r é  z é r o  d e  l ' é c r i t u r e , Pa-
ris, Editions du Sevil, 1953, str. 72 (potcrtao H. M.) 
12
) Ibidem, str. 73. i dalje. 
l 3
) Theodor W. Adorno,  N o t e n  z u r  L i t e r a t u r , Berlin-
Frankfurt, Suhrkamp, 1958, str. 160. 
J E D N O D I M E N Z I O N A L N O  D R U Š T V O 
79 
jevima i ο nezaboravnoj nadi (»Siehst du den Mond über 
Soho, Geliebter?« »Jedoch eines Tages, und der Tag war blau«. 
»Zuerst war es immer Sonntag«. »Und ein Schiff mit acht 
Segeln«. »Alter Bilbao Mond, Da wo noch Liebe lohnt«) — a 
pjesma je ο okrutnosti, lakomosti, eksploataciji, prevari i
 laži. 
Razočarana pjesma njihove izigranosti, no oni uče (ili su na­
učili) uzroke tomu, a samo učenjem uzroka (i kako da se 
bakće s njime) oni ponovo zadobivaju istinu svoga sna. 
Napori da se povrati Veliko Odbijanje u jeziku litera­
ture snose sudbinu apsorbiranja u ono što opovrgavaju. Mo­
derni klasici — avangardisti i bitnici imaju istu funkciju: 
oni razonođavaju ne dovodeći u opasnost dobru savjest ljudi 
dobre volje. Tehnički progres opravdava ovo apsorbiranje; 
ublaženje bijede u razvijenim industrijskim zemljama opovr­
gava odbijanje. Likvidiranje kulture je nusprodukt pokorenja 
prirode i sve većeg nadvladavanja neimaštine. 
Ovo društvo pokazuje u kolikom razmjeru postaju sred-
Ijivi nerješivi konflikti time što obezvređuju srcu prirasle 
likove transcendencije inkorporirajući ih u sveprisutnu sva­
kodnevnu realnost. Ono pokazuje u kojoj mjeri su tragedija 
i romansa, prototipovi snova i briga, postale podatljive teh­
ničkom rješenju i raščinjenju. Psihijatar pazi na Don Juane, 
Rome, Fauste isto tako kao što pazi na Edipa — on ih lije­
či. Vladari svijeta gube metafizička obilježja. Teško da je 
pogodno za dramu, koja dopire dalje od oglasa
14
), njihovo po­
javljivanje na televiziji, na konferencijama za štampu, u par­
lamentu, pred parlamentarnim odborima i državnim komisi­
jama, dok konsekvencije njihova djelovanja prelaze okvire 
drame. 
Racionalno organizirana birokracija upravlja recepti­
ma za nehumanost i nepravdu, no ona je nevidljiva u svom 
vitalnom centru. Duša sadrži malo tajni i težnji koje ne bi 
mogle biti razumno raspravljene, analizirane i izglasane. 
Usamljenost, taj bitni uslov koji je održavao pojedinca protiv 
i preko društva, — postaje tehnički nemoguća. Logička i lin-
14
) Još uvijek postoji legendarni revolucionarni heroj koji može 
prkositi čak televiziji i štampi — njegov svijet je svijet »nerazvijenih« 
zemalja. 

---