Herbert marcuse

34 ČOVJEK  J E D N E DIMENZIJE 
približava stadiju u kome bi kontinuirani progres tražio ra­
dikalan raskid s preovlađujučim smjerom i organizacijom 
progresa. Taj stadij bi bio postignut onda kad materijalna 
proizvodnja (uključujući potrebne službe) postane automa-
cija do te mjere da sve vitalne potrebe mogu biti zadovo­
ljene pri reduciranju nužnog radnog vremena na marginalno 
vrijeme. Od tada bi tehnički progres transcendirao domenu 
nužnosti gdje je služio kao instrument dominacije i eksplo­
atacije, što je, uslijed toga, ograničavalo njegovu racionalnost. 
Tehnologija bi postala predmet slobodnog razvoja sposobno­
sti u borbi za pacifikaciju prirode i društva. 
Takvo stanje je sagledano u Marxovu pojmu »ukida­
nja rada«. Izraz »pacifikacija egzistencije« čini nam se po­
godniji da označi povijesnu alternativu svijeta koji, putem 
internacionalnog konflikta, napreduje na ivici globalnog ra­
ta. Taj konflikt transformira i suspendira protivurjecnosti 
unutar postojećih društava. »Pacifikacija egzistencije« zna­
či razvoj čovjekove borbe s drugim čovjekom i prirodom pod 
uslovima koji više ne organiziraju konkuretnske potrebe, že­
lje i aspiracije interesima zasnovanim u dominaciji i oskudi­
ci — u organizaciji koja perpetuira destruktivne forme te 
borbe. 
Današnja borba protiv povijesne alternative nalazi čvr­
stu masovnu bazu u stanovništvu, a svoju ideologiju u nepo­
pustljivoj orijentaciji misli i ponašanja na dani univerzum 
činjenica. Potvrđivan kompletiranjem nauke i tehnologije, a 
opravdan rastom produktivnosti, status quo prkosi svoj tran-
scendenciji. Zrelo industrijsko društvo je suočeno s mogu­
ćnošću pacifikacije na osnovu svojih tehničkih i intelektnih 
ostvarenja, a zatvara se spram te alternative. Operacionali-
zam u teoriji i praksi postaje teorija i praksa sputavanja. 
Prividno dinamičko, ovo društvo je potpuno statički sistem 
života: samo sebi daje zamah u svojoj tlačiteljskoj produk­
tivnosti i beneficijalnoj koordinaciji. Sadržavanje tehničkog 
progresa ide ruku pod ruku s njegovim rastom u postojećem 
smjeru. Što tehnika postaje sposobnija da stvori uslove pa­
cifikacije, — uprkos političkim zaprekama koje nameće sta­
tus quo — to su duh i tijelo čovjeka organiziraniji protiv ove 
alternative. 
JEDNODIMENZIONALNO DRUŠTVO 
35 
Najrazvijenija područja industrijskog društva u sva­
kom pogledu pokazuju ove dvije značajke: kompletiranje teh­
nološkog racionaliteta i intenzivni napori da se ono zadrži 
unutar postojećih institucija. Tu je stalna protivurječnost 
ove civilizacije: iracionalni elemenat u njenoj racionalnosti. 
To je znamen njenih ostvarenja. Industrijsko društvo koje 
prisvaja tehnologiju i znanost organizirano je za sve efika­
sniju dominaciju čovjekom i prirodom, za sve efikasnije is­
korištavanje svojih sredstava. Ono postaje iracionalno onda 
kad uspjeh njegovih napora otvara nove dimenzije ljudske 
realizacije.· Organizacija koja služi miru je drugačija od or­
ganizacije za rat; institucije koje su služile borbi za opsta­
nak ne mogu služiti pacifikaciji egzistiranja. Život kao cilj 
je kvalitativno različit od života kao sredstva. 
Takav kvalitativno novi mod egzistencije ne može se 
nikad sagledati kao puki nusprodukt ekonomskih i politič­
kih promjena, kao, više-manje, spontan rezultat novih insti­
tucija koje konstituiraju nužne preduvjete. Kvalitativna pro­
mjena takođe uključuje promjenu u tehničkoj bazi na kojoj 
ovo društvo počiva — bazi koja podržava ekonomske i poli­
tičke institucije posredstvom kojih je stabilizirana »druga 
priroda« čovjeka kao agresivnog objekta upravljanja. Tehni­
ka industrijalizacije je politička tehnika, a kao takva, ona 
prejudicira mogućnosti uma i slobode. 
Zacijelo, rad mora prethoditi redukciji rada, a indu­
strijalizacija razvoju ljudskih potreba i zadovoljenja. No, 
kako sva sloboda ovisi ο pokoren ju izvanjske nužnosti, to 
ostvarenje slobode ovisi ο tehnici tog pokorenja.
 Najviša pro­
duktivnost rada može biti upotrijebljena za perpetuiranje 
rada, a najefikasnija industrijalizacija može služiti restrikci­
ji potreba i manipuliranju s njima. 
Kad je postignut taj stupanj, proširuje se dominacija 
— u ruhu izobilja i slobode — na sve sfere privatne i javne 
egzistencije, integrira svu autentičnu opoziciju, apsorbira 
sve alternative. Tehnološka racionalnost razotkriva svoj po­
litički karakter kad postaje značajan posrednik bolje domi­
nacije, kreirajući istinski totalitaran univerzum, u kome su 
društvo i priroda, duh i tijelo držani u stanju permanentne 
mobilizacije za njegovu odbranu. 

---

2. ZATVARANJE POLITIČKOG UNIVERZUMA 
Društvo totalne mobilizacije, koje se oblikuje u naj­
razvijenijim područjima industrijske civilizacije, kombinira, 
u plodnom sjedinjenju, karakteristike države izobilja i države 
ratne angažovanosti. U poredbi s društvom koje mu prethodi 
to je zaista »novo društvo«. Očišćene su, ili su izolirane, mrlje 
koje su svjedočile nezgode, a nad elementima koji su potresa­
li društvo zadobivena je kontrola. Poznati su glavni tokovi: 
koncentriranje nacionalne ekonomije na potrebama velikih 
korporacija, pri čemu je vlada sila koja stimulira, potpoma­
že, a, ponekad, čak kontrolira; uključivanje te ekonomije u 
svjetski razgranat sistem vojnih saveza, monetarnih aranžma­
na, tehničke pomoći i shema za razvoj; postepeno asimilira­
nje radnika i zanimanja koja ne pokrivaju manuelni rad, 
vodstva radnika i biznisa, aktivnosti ili apstrakcije razonode 
u različitim društvenim klasama; njegovanje unaprijed utvr­
đene harmonije između školovanja i nacionalnog cilja; osva­
janje privatnog domaćinstva putem njegove istovetnosti s 
javnim mnjenjem; otvaranje spavaonice sredstvima masovne 
komunikacije. 
U političkoj sferi se ovaj tok manifestira upečatljivom 
unifikacijom ili konvergencijom suprotnosti. Pod prijetnjom 
internacionalnog komunizma, dvopartijnost u vanjskoj poli­
tici prelazi preko sukobljenih grupnih interesa i širi se u 
domaću politiku, gdje su programi velikih partija sve manje 
podobni razlikovanju — čak do stupnja hipokrizije i prisu­
stva klišeja. Ovo unificiranje suprotnosti je relevantno upra­
vo za mogućnosti društvene promjene jer obuhvaća nosioce 
sistema progresa — klase, čije postojanje je nekad otjelov-
ljavalo suprotstavljanje sistemu kao cjelini. 
U Sjedinjenim Državama je uočljivo sporazumijevanje 
i savezništvo između biznisa i organiziranih radnika. U La-
JËDNOD1MENZIONALNO DRUŠTVO 37 
bor Looks at Labor: A Conversation, djelu koje je publicirao 
Centar za istraživanje demokratskih institucija 1963. g., kažu 
nam: 
»Dogodilo se to da se više sindikat, u svojim vlastitim 
očima, gotovo ne razlikuje od korporacije. Svjedoci smo po­
jave da, danas, sindikati i korporacije glasaju povezano. Sin­
dikat neće biti u stanju da uvjeri radnike projektila da kom­
panija za koju rade izdaje njihove interese kad i sindikat i 
korporacija glasaju za veće ugovore ο proizvodnji projekti­
la i kad
 pokušavaju za to pridobiti druge industrije ratne 
obrane ili kad se povezano pojavljuju pred Kongresom i za­
jednički traže da se prave projektili umjesto bombardera, 
ili bombe umjesto projektila — zavisi od toga kakve ugovo­
re imaju u džepu.« 
Britanska Laburistička partija, čije se vođe natječu s 
rukovodiocima Konzervativne partije u unapređenju naciona­
lnih interesa, ima teškoća u očuvanju čak i umjerenog progra­
ma djelomične nacionalizacije. U Zapadnoj Njemačkoj, gdje 
je Komunistička partija stavljena van zakona, Socijaldemok­
ratska partija uvjerljivo dokazuje svoju respektivnost oficije­
lno odbacivši marksistički program. To je situacija u vodećim 
industrijskim zemljama Zapada. Na Istoku postepeno redu­
ciranje direktnih političkih kontrola ukazuje na povećano 
oslanjanje na efikasnost tehnoloških kontrola kao instrume­
nata dominacije. Jače komunističke partije, u Francuskoj i 
Italiji, potvrđuju opći politički smjer okolnosti time što prih­
vaćaju minimum program, koji odbacuje revolucionarno uzi­
manje vlasti, a udovoljavaju pravilima parlamentarne igre. 
Iako je neispravno smatrati francusku i talijansku par­
tiju »stranim« u smislu potpomognutosti stranim silama, po­
stoji neitendirano zrno istine u toj propagandi: one su stra­
ne utoliko što ilustriraju prošlu (ili buduću?) povijest u reali­
tetu našeg vremena. Ako su se suglasile s tim da rade unutar 
okvira postojećeg sistema, to nije samo na taktičkim osno­
vama i kao privremena strategija već zato što je oslabila nji­
hova društvena baza i jer se transformacijom kapitalističkog 
sistema promijenila objektivna situacija (kao što se promi­
jenila objektivna situacija u Sovjetskom Savezu, koji potvr­
đuje tu promjenu u politici). Ove nacionalne komuni-

---