Herbert marcuse

2 6 ČOVJEK  J E D N E DIMENZIJE 
Sto represivno upravljanje društvom postaje racio­
nalnije, produktivnije, tehničkije i totalnije, to je manje mo­
guće zamisliti sredstva i načine kojima bi ljudi mogli slo­
miti svoje sužanjstvo i zadobiti vlastito oslobođenje. Namet­
nuti um cijelom jednom društvu jest, zacijelo, paradoksalna 
i skandalozna ideja. — No, s druge strane, trebalo bi podvrći 
pitanju pravednost društva koje nipodaštava ovu ideju dok 
cijelo svoje pučanstvo pretvara u objekt totalnog upravlja­
nja. Sve oslobođenje ovisi ο osviještenosti ο sužanjstvu, a 
razvoj ove svijesti je stalno priječen predominacijom potre­
ba i zadovoljenja, što su, u velikim razmjerima, postale vla­
stite potrebe pojedinca. Proces uvijek nadomješta jedan sis­
tem preduvjetovanja drugim; optimalan cilj je nadomješta­
nje krivih potreba istinskim, napuštanje represivnog zado­
voljavanja. 
Specifično obilježje razvijenog industrijskog društva 
jest uspješno zagušivanje onih potreba koje treba da budu 
oslobođene — oslobođene također od onog što je snošljivo, 
što se isplati i što je ugodno jer podržava i odrešuje destru­
ktivnu moć i represivnu funkciju društva izobilja. Upravo 
društvene kontrole insistiraju na svemoćnoj potrebi za proiz­
vodnjom i konsumcijom suvišnog; potrebi za zaglupljujućim 
radom kad on više nije nužnost; na potrebi za takvim na­
činima relaksacije koji olakšavaju i prolongiraju ovo zaglup-
ljivanje; na potrebi da se održe takve varljive slobode kao 
što su slobodna konkurencija pri upravljanim cijenama, slo­
bodna štampa koja samu sebe cenzurira, slobodan izbor ro­
ba u koje su utisnuti znakovi različitih tvornica i patenata. 
Pod vladavinom represivne cjeline sloboda može posta­
ti moćan instrument dominacije. Raspon izbora, otvoren po­
jedincu, nije odlučan faktor u određenju stupnja ljudske slo­
bode, već što može biti izabrano i što izabire pojedinac. Kri­
terij slobodnog izbora nije nikad apsolutan, no on nije ni 
potpuno relativan. Slobodno biranje gospodara ne dokida ni 
gospodare ni robove. Slobodan izbor u širokoj raznolikosti 
potrošnih dobara i usluga ne significira slobodu ako ta dob­
ra i usluge podržavaju društvenu kontrolu nad životom rada 
i tjeskobe, — tj. ako podržavaju alijenaciju. Spontana rep-
JEDNODIMENZIONALNO DRUŠTVO 
27 
rodukcija čovjeku nametnutih potreba ne zasniva autonomi­
ju; ona samo svjedoči ο efikasnosti kontrole. 
Naše insistiranje na dubini i efikasnosti kontrola je 
spremno na prigovor da uvelike precjenjujemo moć sred­
stava masovne komunikacije u nametanju mišljenja i da bi 
ljudi, sami po sebi, osjećali i zadovoljavali potrebe koje su 
im sad nametnute. Objekcija promašuje ono bitno. Ono što 
predodređuje ne počinje masovnom proizvodnjom radija i 
televizije i centralizacijom njihove kontrole. Ljudi ulaze u 
ovaj stadij kao dugotrajno predeterminirani primaoci; odlu­
čna razlika je u niveliranju kontrasta (ili konflikta) između 
datog i mogućeg, između zadovoljnih i nezadovoljnih potre­
ba. Upravo tu takozvano izjednačenje klasnih razlika poka­
zuje svoju ideološku funkciju. Kad se radnik i njegov upra­
vitelj raduju istom televizijskom programu i posjećuju ista 
mjesta okupljanja, kad se tipkačica isto tako atraktivno dot­
jeruje kao kćer njena poslodavca, kad crnac posjeduje Ca­
dillac, kad oni svi čitaju iste novine — tad ovo asimiliranje 
ne indicira nestanak klasa, već razmjer u kome svi slo­
jevi društva učestvuju u potrebama i zadovoljenju što slu­
že očuvanju postojećeg. 
U najrazvijenijim područjima suvremenog društva je 
prevođenje društvenih potreba u individualne tako efikasno 
da je razlika među njima, izgleda, samo čisto teorijska. Da 
li je stvarno moguće razlučiti sredstva masovne komunika­
cije kao instrumente informacije i razonode i kao agense ma­
nipulacije i indoktrinacije? Automobil kao nonsens i pogod­
nost? Grozote i komfore funkcionalne arhitekture? Rad za 
nacionalnu obranu i rad na zaradu korporacije? Privatno za­
dovoljstvo i komercijalnu, te političku korist involviranu u 
porastu stanovništva? 
Ponovno smo konfrontirani s jednim od najmučnijih 
aspekata razvijene industrijske civilizacije: racionalnim ka­
rakterom iracionaliteta.Produktivnost i efikasnost tog dru­
štva, njegova sposobnost da uvećava i širi udobnost, da pre­
okrene suvišno u potrebu i destrukciju u konstrukciju, raz­
mjer u kome ta civilizacija transformira svijet objekta u 
produžetak čovjekova duha i tijela — dovodi u pitanje sam 
pojam alijenacije. Ljudi poznaju sebe u svojim robama; na-

---

28
 ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
laze svoju dušu u automobilima, hi-fi setovima, kućama u 
kojima prostorije za dnevni boravak i spavaonice nisu na 
istoj prostornoj razini, u kuhinjskim aparatima. Promijenio 
se mehanizam koji veže pojedinca za njegovo društvo, dru­
štvena kontrola je ukotvljena u novim potrebama koje je 
proizvela. 
Dominantne forme društvene kontrole su tehnološke u 
jednom novom smislu. Tehnička struktura i efikasnost pro­
duktivnog i destruktivnog aparata je bila, zacijelo, tokom ci­
jelog novog vijeka glavni instrument podređivanja lju­
di postojećoj društvenoj podjeli rada. Štaviše, takva integra­
cija je uvijek bila praćena očitijim formama prinude: gu­
bitkom sredstava za život, upravljanjem pravdom, policijom, 
oružanim snagama. To je još uvijek. No, u suvremenom pe­
riodu se tehnička kontrola javlja kao utjelovljenje uma na 
dobrobit svih društvenih grupa i interesa, •— i to u tolikoj 
mjeri da svaka kontradikcija izgleda iracionalna, a svaka kon-
traakcija nemoguća. 
Tad nije začudno što je u najrazvijenijim područji­
ma ove civilizacije društvena kontrola toliko introjicirana da 
je čak individualni protest podsječen u korijenu. Intelek­
tualno i emocionalno odbijanje da se »ide naprijed« poprima 
vid neurotičnosti i impotentnosti. To je društveno-psihološki 
aspekt političkog zbivanja koje obilježuje suvremeni period: 
iščezavanje povijesnih snaga koje su u prethodnom periodu, 
očito, reprezentirale mogućnost novih formi egzistencije. 
Izraz »introjekcija«, izgleda, više ne opisuje način na 
koji i sam individuum reproducira i perpetuira izvanjsku 
kontrolu koju vrši njegovo društvo. Introjekcija sugerira 
raznolike, relativno spontane procese kojima vlastitost (Ego) 
premješta »izvanjsko« u »unutarnje«. Tako introjekcija 
implicira egzistenciju unutarnje dimenzije, različite i čak an­
tagonističke spram izvanjske nužde — individualnu svijest i 
individuuma nesvjesnog izvan javnog mnjenja i ponašanja.
3
) 
3
) Promjena u funkciji familije ovdje igra odlučnu ulogu: njene 
funkcije »socijaliziranja« su uvelike preuzele izvanjske grupe i sred 
stva masovne komunikacije. Pogledaj moju knjigu  E r o s i  c i v i l i ­
z a c i j a , Naprijed, 1965. g., str. 81. i dalje. 
JEDNODIMENZIONALNO DRUŠTVO 
29 
U tome je realitet »unutarnje slobode«: ona uobličuje priva­
tan prostor, u kome čovjek može postati i ostati »vlastitost«. 
Tehnološki racionalitet je osvojio i reducirao taj pri­
vatni prostor. Masovna proizvodnja i masovna potrošnja tra­
že cijelog čovjeka, a industrijska psihologija je već odavno 
prestala biti ograničena na tvornicu. Mnogostruki procesi in-
trojekcije su, izgleda, okoštali u gotovo mehaničke reakcije. 
Rezultat nije harmoniziranje, već mimesis: neposredno iden­
tificiranje individuuma sa svojim društvom i, posredstvom 
toga, s društvom u cjelini. 
Ovo neposredno, automatsko identificiranje (koje je 
moglo biti karakteristika primitivnih formi udruživanja) po­
novo se javlja u visokoj industrijskoj civilizaciji. Njegova no­
va »neposrednost« je, ipak, proizvod rafiniranog znanstvenog 
upravljanja i organizacije. U tom procesu je odsječena unu­
tarnja dimenzija duha u kojoj se može ukorijeniti opozicija 
status quo-u. Gubitak ove dimenzije, koja je obitavalište mo­
ći negativnog mišljenja — kritičke moći uma, jest ideološki 
komplement materijalnog procesa u kome razvijeno industrij­
sko društvo utišava i pomiruje opoziciju. Udar progresa obr­
će um u podređivanje faktima života i dinamičkoj sposobno­
sti da se proizvodi više činjenica i veće činjenice istovrsnog 
života. Efikasnost sistema otupljuje ljudsko raspoznavanje 
da on ne sadržava činjenice koje nisu povezane s represiv­
nom moći cjeline. Kad ljudi nalaze sami sebe u stvarima ko­
je oblikuju njihov život, to nije na osnovu toga što oni daju 
zakon stvarima, već na osnovu toga što ga prihvaćaju — ne 
zakon fizike, već zakon njihova društva. 
Naprijed sam sugerirao da je, izgleda, pojam alije­
nacije došao u pitanje kada se čovjek identificira s egzisti­
ranjem koje mu je nametnuto i kad u njemu nalazi svoj vla­
stiti razvitak i zadovoljenje. Ovo identificiranje nije iluzija, 
već stvarnost. Pa, ipak, ta stvarnost konstituira jedan razvije­
ni stupanj alijenacije. Alijenacija je postala potpuno objektiv­
na; alijenirani subjekt je progutan putem svoje alijenirane 
egzistencije.Postoji samo jedna dimenzija i ona je svugdje i u 
svim formama. Ostvarenja progresa se opiru kako ideologij-

---