Herbert marcuse

30 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
skoj optužbi tako i opravdanju; pred sudištem ovih ostvare­
nja »kriva svijest« ο njihovoj racionalnosti postaje istinita 
svijest. 
Apsorbiranje ideologije u realitet ipak ne
 označava 
»kraj ideologije«. Naprotiv, razvijeno industrijsko društvo je, 
u određenom smislu, ideologičnije nego njegov prethodnik. 
Ovo utoliko što je ideologija u samom procesu proizvodnje.
4
) 
U provokativnoj formi ova postavka razotkriva političke as­
pekte dominirajuće tehnološke racionalnosti. Proizvodni apa­
rat i dobra i usluge koje on proizvodi — »prodaje« ili na­
meće društveni sistem kao cjelinu. Sredstva masovne tran-
sportacije i komunikacije, robe za stanovanje, hranu i odije­
vanje, neodoljiva produkcija industrije razonode i informa 
čija — donose propisane stavove i navike, izvjesne emocio­
nalne i intelektualne reakcije koje povezuju, više ili manje 
ugodno, konzumatore s proizvođačima, a preko ovih s cjeli­
nom. Proizvodi indoktriniraju i manipuliraju; oni proizvode 
krivu svijest koja je imuna spram svoje krivosti. Kad ovi 
beneficijalni proizvodi postaju pristupačni sve većem broju 
ljudi u sve više slojeva, tad indokrinacija koju oni nose pre­
staje biti publicitet; ona postaje način života. To je dobar 
način života — mnogo bolji nego prije — i, kao takav, on 
se protivi kvalitativnoj promjeni. Tako nastaje model jed­
nodimenzionalne misli i ponašanja u kome su odbijene, ili 
reducirane na određenja univerzuma postojećeg, one ideje, 
aspiracije i objektivne mogućnosti koje, po svom sadržaju, 
transcendiraju postojeći svijet rasuđivanja i akcije. One su 
redefinirane racionalitetom danog sistema i njegova kvanti­
tativnog rasta. 
Ovaj smjer je u relaciji s razvojem znanstvene meto­
de: operacionalizam u fizikalnim, biheviorizam u društvenim 
znanostima. Opće obilježje je totalan empiricizam u tretira­
nju koncepata; njihovo značenje je ograničeno na reprezen­
taciju određenih operacija i ponašanja. Operacionalno sta-
4
) Theodor  W . Adorno,  P r i s m e n .  K u l t u r k r i t i k  u n d 
G e s e l l s c h a f t ; Frankfurt: Suhrkamp, 1955,  s t r . 2 4 . i dalje. 
JEDNODIMENZIONALNO DRUŠTVO 31 
novište dobro ilustrira P. W. Bridgman u analizi pojma du­
žine:
 5
) 
»Mi, očito, znamo što podrazumijevamo pod dužinom 
ako možemo reći što je dužina nekog i svakog objekta, a 
od fizičara se više i ne traži. Da bismo našli dužinu objekta, 
moramo izvesti određene fizikalne operacije. Pojam dužine 
je fiksiran zato što su fiksirane operacije kojima se mjeri 
dužina: to jest, pojam dužine ne uključuje ništa više doli 
skup operacija kojima je dužina određena. Uopće, pod poj­
mom ne razumijevamo ništa više nego skup operacija; pojam 
je sinonim odgovarajućeg skupa operacija.« 
Bridgman je vidio široke implikacije ovog načina mi­
šljenja za društvo uopće
6
): 
»Usvajanje operacionalnog shvaćanja uključuje mnogo 
više nego što je samo ograničenje smisla u kome razumijemo 
'koncept'. Ono znači dalekosežnu promjenu u svim našim po­
stupcima mišljenja, u tome da se više nećemo dozvoliti da 
upotrijebimo pomagala u našem mišljenju pojmova ο kojima 
ne
 možemo položiti adekvatan račun u odnosu na operacije.« 
Bridgmanovo predviđanje se ostvarilo. Nov način miš­
ljenja je danas predominantna tendencija u filozofiji, psiho­
logiji, sociologiji i drugim područjima. Mnogi od onih najoz­
biljnije zabrinjavajućih pojmova su »eliminirani« na taj na­
čin što se pokazuje da se ο njima ne može adekvatno polo­
žiti račun operacijama ili ponašanjem. Radikalni empi-
ricistički proboj (ja ću kasnije, u poglavljima VII i VIII, 
preispitivati njegovu pretenziju da bude empiricistički) ta­
ko pribavlja metodološko opravdanje da se duh ospori inte-
5
)  P .  W . Bridgman,  T h e  L o g i c  o f  M o d e r n  P h y s i c s ; 
New York: Macmillan, 1928., str. 5. Operacionalna doktrina je od tad 
usavršena i kvalificirana. Bridgman je proširio pojam »operacije« tako 
da on uključi operacije »olovkom i papirom« teoretičara (u Philipp 
J . Frank,  T h e  V a l i d a t i o n  o f  S c i e n t i f i c  T h e o r i e s ; Bo­
ston: Beacon Press, 1954, Poglavlje II). Glavni impuls ostaje isti: »po­
željno je da operacije olovkom i papirom budu kadre za eventualan 
kontakt, iako možda indirektno, s instrumentalnim operacijama.« 
6
)  P .  W . Bridgman,  T h e  L o g i c  o f  M o d e r n  P h y s i c s , 
Ioc. cit., str. 31. 

---

32 
ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
lektom. — To je pozitivizam koji svojim negiranjem transce-
ndirajućih elemenata uma formira komplementaran akadem­
ski udio u društveno traženom ponašanju. 
Ozbiljnija je »dalekosežna promjena u cjelokupnoj obvi-
knutosti mišljenja« izvan akademskih ustanova. Ona služi 
koordiniranju ideja i ciljeva s onima koje zahtijeva postoje­
ći sistem, tome da se oni zatvore u sistem i da se suzbiju 
one ideje i ciljevi koji se ne daju izmiriti sa sistemom. Vla­
davina takvog jednodimenzionalnog realiteta ne znači da vla­
da materijalizam, da su nestale spiritualne, metafizičke i bo-
emske preokupacije. Naprotiv, ima dosta onog »Obožavajmo 
ovaj tjedan zajedno«, »Zašto ne probati obraćenje Bogu«, 
Zen, egzistencijalizam, bitnički način života, itd. Ali takvi mo­
di protesta i transcendencije više nisu suprotni status quo-u, 
nisu više negativni. Oni su, prije, ceremonijalan dio bihevio-
rizma u praksi, njegova bezopasna negacija, pa je status quo 
brzo probavlja kao dio svoje zdrave dijete. 
Jednodimenzionalnu misao sistematski proizvode tvor­
ci politike i njihovi snabdjevači masovnim informacijama. 
Njihov univerzum rasuđivanja je dobiven putem hipoteza 
koje same sobom daju važenje, a koje, konstantno i mono-
polistički ponavljane, postaju hipnotičke definicije ili zapo­
vijedi. Na primjer, »slobodne« su one institucije koje operi­
raju (i kojima se operira) u zemljama slobodnog svijeta i 
drugi transcendirajući modi su, po definiciji ili anarhizam, 
komunizam ili propaganda. »Socijalistički« su svi zahvati u 
privatnu inicijativu ako ih nisu preduzele same privatne ini­
cijative (ili na osnovu ugovora s vladom), kao, na primjer, 
univerzalno i široko zdravstveno osiguranje, ili zaštita priro­
de od jurnjave komercijalizacije, ili osnivanje javnih službi 
koje mogu oštetiti privatni profit. Ova totalitarna logika eta­
bliranih činjenica ima svoj istočni pandan. Tamo je sloboda 
način života koji je uveo komunistički režim, a svi drugi, 
transcendirajući modi slobode su ili kapitalistički, ili revi-
zionistički, ili lijevo sektaštvo. Kretanje misli je zaustavlje­
no na barijerama koje se javljaju kao ograničenja samog 
uma. 
Ovakvo ograničenje misli, zacijelo, nije novo. Rast mo­
dernog racionalizma, kako u svojoj spekulativnoj tako i u 
JEDNODIMENZIONALNO DRUŠTVO 33 
empirijskoj formi, pokazuje upadan kontrast ekstremnog kri­
tičkog radikalizma u znanstvenoj i filozofskoj metodi, s jedne 
strane, i nekritičkog kvijetizma u odnošenju spram postojećih 
društvenih institucija i njihova funkcioniranja, s druge strane. 
Tako je trebalo da Descartesov ego cogitans ostavi »velika 
javna tijela« netaknuta, a Hobbes je držao da »sadašnjost 
treba uvijek biti preferirana, podržavana i smatrana najbo­
ljom«. Kant se slagao s Lockeom u opravdavanju revolucije 
ako i kad ona uspije u organiziranju cjeline i sprečavanju 
subverzije. 
Pa, ipak, ovim akomodirajućim konceptima uma je 
uvijek protivurječila evidentna mizerija i nepravda »velikih 
javnih tijela« i djelotvorno, više ili manje svjesno rebelira-
nje protiv njih. Postojali su društveni uslovi koji su izazva­
li i dozvoljavali stvarnu disocijaciju od postojećeg stanja. 
Bila je prisutna kako privatna tako i politička dimenzi­
ja u kojoj se to odvajanje moglo razviti u efikasnu opozici­
ju koja je oprobavala svoju snagu i valjanost svojih ciljeva. 
S postepenim zatvaranjem te dimenzije od strane dru­
štva, samoograničenje misli poprima veće razmjere. Poveza­
nost znanstveno-filozofskih i društvenih procesa, teorijskog 
i praktičnog uma se potvrđuje »iza leđa« naučenjaka i filo­
zofa. Društvo isključuje čitav tip opozicionalnih operacija i 
ponašanja pa, uslijed toga, pojmovi pripadni ovima izg­
ledaju kao iluzorni ili besmisleni. Povijesna transcendencija 
se javlja kao metafizička transcendencija neprihvatljiva zna­
nosti i znanstvenoj misli. Operacionalno i bihevioralno sta­
novište, prakticirano na veliko kao »habitus misli«, postaje 
nazor postojećeg univerzuma rasuđivanja i akcije, potreba i 
aspiracija. »Lukavstvo uma« radi, kao što je to često čini­
lo, u interesu sila koje jesu. Insistiranje na operacionalnim 
i bihevioralnim pojmovima se okreće protiv napora da se mi­
sao i ponašanje oslobode od danog realiteta, a za suzbite al­
ternative. Teorijski i praktični um, akademski i društveni bi-
heviorizam se susreću na zajedničkom tlu: tlu razvijenog dru­
štva, kome je znanstveni i tehnički progres oruđe dominacije. 
»Progres« nije neutralan termin. On se kreće prema 
specifičnim ciljevima koji su određeni mogućnošću da se po­
boljšaju ljudske okolnosti. Razvijeno industrijsko društvo se 

---