Herbert marcuse

22 ČOVJEK JEDNE DIMENZIJE 
opoziciju na raspravljanje i proizvođenje alternativnog pro­
gramiranja politike unutar status quoa. U tom pogledu, čini 
se da je mala razlika da li porast zadovoljenja potreba 
ostvaruje autoritaran ili neautoritaran sistem. U uslovima po­
rasta životnog standarda nekonformizam sa sistemom izgleda 
kao društveno nekoristan, tim više što on uključuje osjetne 
ekonomske i političke reperkusije i prijeti glatkom funkcio­
niranju cjeline. Zaista, čini se da nema razloga — bar što se 
tiče životnih potreba — da bi se proizvodnja i raspodjela 
odvijala posredstvom takmičarske konkurencije individual­
nih sloboda. 
Slobodna inicijativa već od početka nije bila, u cjelini, 
blagodat. Kao sloboda da se radi ili gladuje, ona je uklju­
čivala mukotrpan rad, neizvjesnost i bojazan za veliku većinu 
stanovništva. Kad čovjek ne bi više bio prisiljen da se potvr­
đuje na tržištu kao slobodan ekonomski subjekt, iščezavanje 
te vrste slobode bi bilo jedno od najvećih ostvarenja civili­
zacije. Tehnološki proces mehanizacije i standardizacije bi 
mogao osloboditi individualnu energiju za još neispisanu do­
menu slobode s onu stranu nužnosti. Sama struktura čovjeko­
va egzistiranja bi bila izmijenjena; čovjek bi bio oslobođen 
svijeta rada, koji mu nameće strane potrebe i strane mogu­
ćnosti; bio bi slobodan da upotrijebi autonomiju u životu, ko­
ji bi bio njegov vlastiti. Ako bi proizvodni aparat mogao biti 
organiziran i usmjeren spram zadovoljenja vitalnih potreba, 
kontrola nad njim bi mogla biti i centralizirana. Takva kon­
trola ne bi priječila individualnu autonomiju, već bi je omo­
gućavala. 
To je cilj unutar mogućnosti razvijene industrijske ci­
vilizacije, »svrha« tehnološkog racionaliteta. Pa, ipak, u po­
stojećem djeluje suprotan smjer: aparat nameće svoje eko­
nomske i političke zahtjeve za odbranom i ekspanzijom u rad­
no vrijeme i slobodno vrijeme, u materijalnu i intelektualnu 
kulturu. Suvremeno industrijsko društvo tendira totalitari­
zmu na osnovu organizacije njegove tehnološke baze. Jer »to­
talitaran« ne znači samo terorističku političku koordinaciju 
društva već, također, neterorističku, ekonomsko-tehnološku 
koordinaciju koja djeluje posredstvom manipuliranja potre­
bama, dodjeljujući interese. Ona tako sprečava izbijanje efi-
JEDNODIMENZIONALNO DRUŠTVO 
23 
kasne opozicije protiv cjeline. Ne pogoduje totalitarizmu sa­
mo određena forma vladavine ili načela partije već, također, 
određeni sistem proizvodnje ili raspodjele koji ne isključuje 
»pluralizam« partija, novinskih listova, »sila protuteže« itd.
1
) 
Političke snage se danas potvrđuju svojom moći nad 
mašinskim procesom i tehničkom organizacijom aparata. Vla-
"da razvijenih industrijskih društava, i društva u industrij­
skom razvitku, može se održati i osigurati samo kad uspije 
mobilizirati, organizirati i eksploatirati tehničku, zanatstvenu 
i mehaničku produktivnost raspoloživu industrijskoj civiliza­
ciji. Ova produktivnost mobilizira društvo u cjelini, iznad, i 
s onu stranu bilo kakvih posebnih individualnih ili grupnih 
interesa. Gola činjenica da fizička (samo fizička?) moć ma­
šine nadmašuje moć pojedinca i bilo koje posebne grupe po­
jedinaca čini mašinu najefikasnijim političkim instrumentom 
u svakom društvu u kome je bazična organizacija — organi­
zacija mašinskog procesa. No, politički smjer može biti pre­
okrenut; moć mašine je bitno samo nagomilana i projektira­
na moć čovjeka. U ovoj mjeri u kojoj svijet rada u sebi nosi 
mašinu i, prema tome, mehaniziranje on postaje potencijalna 
baza za novu slobodu čovjeka. 
Savremeno industrijsko društvo pokazuje da je dose­
glo stupanj na kome »slobodno društvo« ne može više biti 
adekvatno određeno tradicionalnim terminima ekonomskih, 
političkih i intelektualnih sloboda. Ovo ne zbog toga što su te 
slobode postale beznačajne, već zato jer su suviše važne da bi 
bile svedene na tradicionalne forme. Potrebne su nove forme 
realizacije koje odgovaraju novim mogućnostima društva. 
Takvi novi oblici mogu biti indicirani samo u negativ­
nim određenjima jer bi ona significirala negaciju dominan­
tnih formi. Tako bi ekonomska sloboda značila oslobođenje 
od ekonomije — od nadređenosti ekonomskih snaga i odnosa, 
oslobođenje od svakodnevne borbe za egzistenciju, od zarađi­
vanja za življenje. Politička sloboda bi značila oslobođenje 
individuuma od politike koju oni sad stvarno ne kontroliraju. 
Slično tome, intelektualna sloboda bi značila restauraciju in­
dividualne misli koja je sada apsorbirana u masovnoj komu-
1) Pogledaj str. 62, 63. 

---

24 
ČOVJEK  J E D N E DIMENZIJE 
nikaciji i nametnutom mišljenju, značila bi ukidanje »jav­
nog mnjenja« skupa s njegovim tvorcima. Nerealističan ton 
ovih propozicija ne indicira njihov utopistički karakter već 
jakost onih snaga koje priječe njihovu realizaciju. Najefikas­
nije i najotpornije oružje protiv oslobođenja jest nametanje 
materijalnih i intelektualnih potreba koje perpetuiraju za­
starjele forme borbe za egzistenciju. 
Uvijek je bio preduvjetovan intenzitet, zadovoljenje i 
čak karakter ljudskih potreba iznad biotičke razine. Ο usmje­
renosti predominantnih
 društvenih institucija i interesa ovisi 
da li će mogućnost da se nešto čini ili pusti, uživa ili uništi, 
prisvoji ili odbaci postati potreba. U tom smislu su ljudske 
potrebe povijesne potrebe; u razmjeru u kome društvo za­
htijeva represivan razvoj individuuma, njegove potrebe i za­
htjev za njihovim zadovoljenjem jesu predmet bezkompro-
misnih kritičkih mjerila spram postojećeg. 
Treba razlikovati istinske od krivih potreba. »Krive« 
su one koje su individuumu nametnuli posebni društveni in­
teresi u njegovu obuzdavanju: potrebe koje perpetuiraju 
mukotrpan rad, agresiju, mizeriju i nepravdu. Zadovoljenje 
takvih potreba može u najvećoj mjeri ugoditi čovjeku. No, 
ovakva sreća nije okolnost koju treba podržavati i štititi ako 
ona služi tome da se blokira razvoj njegove sposobnosti da 
raspozna zarazu cjeline i da prione uz šanse za ozdravljenje. 
Rezultat je, tad, euforija u nesrećnosti. Većina predominant­
nih potreba za relaksacijom, razveseljavanjem, ponašanjem i 
konzumcijom prema oglasima — da se voli i mrzi ono što 
drugi vole i mrze — spada u tu kategoriju krivih potreba. 
Takve potrebe imaju društveni sadržaj i funkciju koji 
su predodređeni izvanjskim moćima nad kojima individuum 
nema kontrole. Razvoj i zadovoljenje takvih potreba su he-
teronomni. Mada takve potrebe, reproducirane i učvršćene 
uslovima egzistiranja, mogu postati čovjekove vlastite potre­
be, ma kako da se on identificira s njima i nalazi u njima 
zadovoljstvo, — one ostaju to što su bile od početka: proizvo­
di društva u kome dominantan interes zahtijeva potiskivanje. 
Dominacija represivnih potreba je kompletirana činje­
nica prihvaćena u ignoranciji i porazu. No, ova činjenica 
treba da bude raščinjena kako u interesu onog sretnog indi-
JEDNODIMËNZIONALNO DRUŠTVO 
25 
viduuma tako i u interesu onih čija je bijeda cijena zado­
voljenja ove sreće. Jedine potrebe čiji je zahtjev za zadovo­
ljenjem neumanjiv jesu vitalne potrebe — ishrana, odjeća, 
stanovanje na postignutom stupnju kulture. Zadovoljenje ovih 
potreba je preduslov za realizaciju svih potreba, kako onih 
nesublimiranih tako i onih sublimiranih. 
Za svaku svijest i savjest, za svako iskustvo koje ne 
prihvaća preovlađujuće društvene interese kao vrhovni za­
kon misli i ponašanja — postojeći univerzum potreba i za­
dovoljenja je činjenica koja treba biti preispitana s obzirom 
na istinitost i krivost. Istinitost i krivost su potpuno povi­
jesne, pa je njihova objektivna zasnovanost povijesna. Sud 
ο potrebama i njihovu zadovoljavanju pod datim uvjetima 
uključuje mjerila prioriteta — mjerila u odnosu na optima­
lan razvoj čovjeka, svih ljudi, pod optimalnim korištenjem 
raspoloživih materijalnih i intelektualnih sredstava. Sred­
stva su proračunljiva. »Istina« i »krivost« potreba određuju 
objektivne uslove utoliko što su univerzalno zadovoljenje vi­
talnih potreba i, iznad toga, progresivno reduciranje rada 
i siromaštva općevaljani kriteriji. Kao povijesni kriteriji, oni 
ne variraju samo u odnosu na područja i stupanj razvoja 
već, također, oni mogu biti određeni samo u (većoj ili ma­
njoj) kontradikciji spram postojećih. Koje sudište može po­
lagati zahtjev na to da bude autoritet odlučivanja? 
U posljednjoj instanci, pitanje koje su istinske, a koje 
krive potrebe moraju riješiti sami individuumi. No, 
samo u konačnoj analizi, tj. kad su i ako su oni slobodni da 
daju svoj vlastiti odgovor. Sve dok su ljudi spriječeni u 
tome da budu autonomni, dok im se nameću stavovi i dok 
su objekt manipuliranja (sve do i samih instinkata), njihov 
odgovor na to pitanje ne može biti prihvaćen kao njihov 
vlastiti. Na osnovu gornjeg proizlazi da nikakav tribunal ne 
može s pravom prisvojiti prerogative da odluči koje potrebe 
treba da budu razvijene i zadovoljene. Svako takvo sudište 
je krivo iako naša osuda ne rješava pitanje: kako mogu lju­
di koji su objekt efikasne i produktivne dominacije sami 
kreirati uslove slobode?
 2
) 
2
) Pogledaj, str. 54, 55. 

---