Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 532 ~ 

 

ni  rodovi.  Naprotiv!  Simbolika,  učenje,  karakter  sveštenstva,  njihova  dela  upravo  govore  suprotno.  Kao  da 

odzvanjaju Isusove reči upućene farisejima:“Vaš je otac đavo; i slasti oca svojega hoćete da činite: on je krvnik ljudski 

od početka, i ne stoji na istini: jer nema istine u njemu; kad govori laž svoje govori: jer je laža i otac laži” (Jovan 8. 

44). 

Karakter pravog prvosveštenika, patrijarha, učitelja i Gospoda je nešto sasvim drugo. On nije nigde zapovedio 

da se u crkvama stvara hijerarhija. Niti da narod opslužuje debele crkvene velikodostojnike. On je od svojih učenika 

zahtevao da jedni drugima služe i da se ne zovu „učiteljima” nego su svi braća. A on je Gospod. Njegov karakter se 

provlači  kroz  sva  Jevanđelja  ali  se  najbolje  vidi  u  njegovom  predstavljanju  sebe  kao  Pastira  dobrog,  i  kroz 

Prvosvešteničku molitvu. 

„Tada im reče Isus opet: Zaista, zaista vam kažem: ja sam vrata k ovcama. Svi koliko ih god dođe pre mene lupeži 

su i hajduci; ali ih ovce ne poslušaše. Ja sam vrata; ko uđe kroza me spašće se, i ući će i izići će, i pašu će naći. Lupež 

ne dolazi nizašta drugo nego da ukrade i ubije i pogubi; ja dođoh da imaju život i izobilje. Ja sam pastir dobri; pastir 

dobri dušu svoju polaže za ovce. A najamnik, koji nije pastir, kome nisu ovce svoje, vidi vuka gde ide, i ostavlja ovce, 

i beži: i vuk zgrabi ovce i raspudi ih; A najamnik beži, jer je najamnik i ne mari za ovce. Ja sam pastir dobri i znam 

svoje, i moje mene znaju. Kao što mene zna Otac i ja znam Oca; i dušu svoju polažem za ovce. I druge ovce imam 

koje nisu iz ovog tora, i one mi valja dovesti; i čuće glas moj, i biće jedno stado i jedan pastir. Zato me Otac ljubi, jer 

ja dušu svoju polažem da je opet uzmem. Niko je ne otima od mene, nego je ja sam od sebe polažem. Vlast imam 

položiti je i vlast imam uzeti je opet. Ovu sam zapovest primio od Oca svog” (Jovan 10. 7 – 18). Kolika razlika između 

najamnika, kojem je cilj da vlada, teroriše, laže i pljačka, i Isusa Hrista koji polaže dušu za svoje stado. 

„A Jevreji Ga opkoliše, i govorahu Mu: Dokle ćeš mučiti duše naše? Ako si ti Hristos, kaži nam slobodno. Isus im 

odgovori: Ja vam kazah, pa ne verujete. Dela koja tvorim ja u ime Oca svog ona svedoče za me. Ali vi ne verujete; 

jer niste od mojih ovaca, kao što vam kazah. Ovce moje slušaju glas moj, i ja poznajem njih, i za mnom idu. I ja ću 

im dati život večni, i nikad neće izginuti, i niko ih neće oteti iz ruke moje. Otac moj koji mi ih dade veći je od svih; i 

niko ih ne može oteti iz ruke Oca mog. Ja i Otac jedno smo” (Jovan 10. 24 – 30). Zanimljiva je i molitva koju Isus pred 

odlazak na stradanje upućuje Ocu za svoje učenike. To je prvosveštenička molitva, nije molitva nekog vladike ili 

biskupa koji sedi zaštićen u dvorcu, opkoljen gardom ili „gorilama” ili u džipu. To nije molitva nekoga ko teži da sedi 

na  zemaljskom  prestolu  i  nude  okružen  počastima  na  Zemlji.  Gde  god  postoje  sveštenici  koji  teže  počastima, 

klanjanju, ljubljenju ruku i skuta, vlasti, koji su bogati, ti nemaju nokakve veze sa Hristom, oni su direktni naslednici 

debelih vavilonskih, hananskih, grčkih i rimskih paganskih sveštenika. Negde je pisalo da su Turci, kada su zauzeli 

neki manastir u Stbiji tokom osvajanja u 15 veku odneli toliko zlata da su morali da ga voze zaprežnim kolima. Da li 

je to bilo zlato Božjih ugodnika? Nikako. To je bilo blago Ali Babe i 40 hajduka. Ovde niko ne kaže da je za hrišćanina 

dobro da bude odrpanac i prosjak, to je druga krajnost koja čoveka može da odvede u bezakonje i odbacivanje Boga. 

Čovek treba da ima koliko mu je dosta, a posebno ljudi koji sebe zovu učitelji Reči Božje. 

„Ovo govori Isus, pa podiže oči svoje na nebo i reče: Oče! Dođe čas, proslavi Sina svog, da i Sin Tvoj proslavi Tebe; 

Kao što si Mu dao vlast nad svakim telom da svemu što si Mu dao da život večni. A ovo je život večni da poznaju 

Tebe jedinog istinitog Boga, i koga si poslao Isusa Hrista. Ja Tebe proslavih na zemlji; posao svrših koji si mi dao da 

radim. I sad proslavi Ti mene, Oče, u Tebe samog slavom koju imadoh u Tebe pre nego svet postade. Ja javih ime 

Tvoje ljudima koje si mi dao od sveta; Tvoji behu pa si ih meni dao, i Tvoju reč održaše. Sad razumeše da je sve što 

si mi dao od Tebe. Jer reči koje si dao meni dadoh im; i oni primiše, i poznadoše istinito da od Tebe iziđoh, i verovaše 

da si me Ti poslao. Ja se za njih molim: ne molim se za (sav) svet, nego za one koje si mi dao, jer su Tvoji. I moje sve 

je Tvoje, i Tvoje moje; i ja se proslavih u njima. I više nisam na svetu, a oni su na svetu, a ja idem k Tebi. Oče Sveti! 

Sačuvaj ih u ime svoje, one koje si mi dao, da budu jedno kao i mi. Dok bejah s njima na svetu, ja ih čuvah u ime 

Tvoje; one koje si mi dao sačuvah, i niko od njih ne pogibe osim Sina pogibli, da se zbude pismo. A sad k Tebi idem, 

i ovo govorim na svetu, da imaju radost moju ispunjenu u sebi. Ja im dadoh reč Tvoju; i svet omrznu na njih, jer nisu 

od sveta, kao i ja što nisam od sveta. Ne molim Te da ih uzmeš sa sveta, nego da ih sačuvaš oda zla. Od sveta nisu, 

kao ni ja što nisam od sveta. Osveti ih istinom svojom: reč je Tvoja istina. Kao što si Ti mene poslao u svet, i ja njih 

poslah u svet. Ja posvećujem sebe za njih, da i oni budu osvećeni istinom. Ne molim se, pak, samo za njih, nego i za 

one koji me uzveruju njihove reči radi; Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u meni i ja u Tebi; da i oni u nama jedno 

budu, da i svet veruje da si me Ti poslao. I slavu koju si mi dao ja dadoh njima, da budu jedno kao mi što smo jedno. 

Ja u njima i Ti u meni: da budu sasvim ujedno, i da pozna svet da si me Ti poslao i da si imao ljubav k njima kao i k 

meni što si ljubav imao. Oče! Hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gde sam ja; da vide slavu moju koju si mi 

dao; jer si imao ljubav k meni pre postanja sveta. Oče pravedni! Svet Tebe ne pozna, a ja Te poznah, i ovi poznaše 

da si me Ti poslao.I pokazah im ime Tvoje, i pokazaću: da ljubav kojom si mene ljubio u njima bude, i ja u njima” 

(Jovan 17. glava). 

Debeli,  zadrigli  popovi  u  mantijama  koji  se  druže  sa  tajkunima  i  blagosiljaju  mitraljeze  lokalnih  ratnih 

komandanata i harambaša, biskupi inkvizitori, fratri koji pozivaju na rat, politički obojeni i najamnici željni novca se 

---