Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 115 ~ 

 

filmova. Da je klima tog područja ćudljiva, to je tačno, prepuno uragana i oluja koje se pojave iznenada i nestanu, 

ali te oluje ne mogu nauditi avionima koji lete na 5 000 i više iznad mora, kao ni brodovima od stotinu tona. Ipak 

1945 su avioni leteli niže, a brodovima je itekako mogao da naudi iznenadn tornado. Ljudski faktor takođe može, 

ako postoji interes za to, da se svet drži u strahu. Uz to krajnje promenljiva i turbulentna Golfska struja može brzo 

ukloniti svaki trag nesreće,a iznenadne lokalne oluje s grmljavinom i prolomima oblaka čest su uzrok nesreća za 

pilote  i  pomorce,  posebno  u  ovim  krajevima.  Topografija  okeanskog  dna  varira  od  širokih  plićaka  do  nekih  od 

najdubljih  morskih  brazda  na  svetu.Prečesto  se  ovo  područje  prelazi u premalim brodovima s premalim 

poznavanjem rizika podneblja i bez dobrih pomoraca. 

 

Šou počinje 

 

Bio  je  21.  septembar  1910.  godine  kada  su  žitelji  Njujorka  (New  York)  puna  tri  sata  posmatrali  stotine 

atmosferskih  svitaca  koji  su  leteli  nad  gradom.  Prizor  je  bio  fantastičan  i  nikad  do  kraja  nije  objašnjen.  Sličan 

fenomen se desio u noći 24. avgusta 1978. godine nad gradom Habarovskim, u bivšem SSSR. Iznenada se začuo 

rezak zvižduk. Odjednom je nebo postalo svetlo kao da je bio dan. Istovremeno, svetleći se „objekat” postepeno 

spuštao i na samoj povrsini zemlje snažno planuo. U zoni „prizemljenja” zemlja se istog časa topila i ugljenisala. Iako 

je od tada prošlo dosta vremena, ni do danas na tom mestu nije ništa niklo. Zemlja je potpuno mrtva. 

Evo  još  jednog  sličnog  primera.  Jedne  septembarske  večeri  1984.  godine  iznad  poljoprivrednog  dobra 

Udmurtskog (Rusija) iznenada se zvezdano nebo osvetlilo i sa neba su počele padati svetlece bele „kugle”, koje su 

se poput kakvih sablasnih svetlećih balona, krivudajući i kružeći, lagano spuštale na zemlju. Međutim, efekat nije 

bio samo svetlosni: u prečniku od 20 km ispali su iz pogona svi transformatori i dalekovodi. 

Savremena faza u NLO fenomenologiji je otpočela navodnim opažanjem američkog biznismena Keneta Arnolda 

(Kenneth Arnold), 24. juna 1947. godine, blizu brda Reinir u državi Vašington. Arnold je kazao da je video 9 svetlećih 

objekata koji su leteli neverovatnom brzinom pri visini od oko 10,000 stopa. Iako NLO koji je Arnold opazio nije bio 

po striktnoj definiciji tanjirastog oblika, on je opisao njegovo kretanje kao slično onome kada tanjir poskakuje preko 

vode – otuda i od tada i potiče naziv „leteći tanjir.” Arnoldove tvrdnje su potom dobile značajnu pažnju medija i 

publike. Devet objekata koje je Kenet Arnold video nisu bili striktno 

tanjirastog oblika. Arnold je prvo opisao, a potom i nacrtao sliku, 

osam  objekata  koji  su  bili  tanki  i  ravni,  okrugli  napred  i  usečeni 

pozadi. Drugi crtež je predstavljao deveti, nešto veći, objekat oblika 

polumeseca ili bumeranga. Ipak, nekoliko godina kasnije, Arnold je 

rekao da je njihovo kretanje opisao kao neku vrstu poskakivanja, kao 

kada tanjir poskakuje po vodi. Požalio se da ga je štampa pogrešno 

citirala, koristeći izraz „leteći tanjir” umesto kao tanjir. Leteći diskovi 

je bio drugi izraz koji su mediji koristili tokom kasnih 1940-ih i ranih 

1950-ih da bi opisali ovu vrstu objekata. Početkom 1950-ih počinju 

da se pojavljuju spiritualne sekte u vezi sa NLO, što je jako bitno za 

našu temu, kao i za stvaranje Nju Ejdž religije. Društvo Eterijus je 

jedan od ranijih primera; kasnije su se pojavile sekte Rael i Aštar 

Komanda. „Vernici” tih sekti su tvrdili da su, vanzemaljci, koji su sponzorisali takve grupe, u svojoj dobronamernosti 

upozoravali  čovečanstvo  na  opasnosti  od  nuklearnog rat  ili  su  pozivali  Zemlju  da  se  jednom  priključi 

međuplanetarnoj federaciji. Tokom 1970-ih, javno mnjenje (naročito posle filmova Bliski susreti treće vrste i E.T. ) 

je verovalo da su NLO, ako uopšte postoje, osoblje intergalaktičkih letelica i da su vanzemaljci prijateljski nastrojeni. 

Ovaj model se promenio tokom 1980-ih, nakon objavljivanja knjiga Vitlija Stribera (Whitley Strieber) (prva knjiga u 

nizu  je  bila  „Pričešće”,  Communion)  i  Žaka  Valea  (Jacques  Vallee)  (između  ostalih,  knjiga  „Pasoš  za  Magoniju” 

Passport to Magonia). Striber, pisac horora, je verovao da ga vanzemaljci opsedaju i da su odgovorni za rupe u 

vremenu  tokom  kojih  je  bio  podvrgavan  nepoznatim  eksperimentima.  Naslovna  strana  njegove  knjige  Pričešće 

dovela je do novog standarda u prikazivanju glave vanzemaljaca (to je kasnije bilo satirizovano u Šva umetnosti 

(Schwa art). 

Vitli Striber je verovao da je opsednut, i dao je predstavu vanzemaljca kakvog ga predstavlja moderna ufologija, 

velike glave bez kose i velikih očiju kao kod mačke. Takođe je bio ubeđen da je bio žrtva otmice i eksperimenata, od 

strane vanzemaljaca. Još jedan lik uz sfričkog šamana Kreda Mutvu, i čoveka sa spiritističkim iskustvima, našeg 

prijatelja Dejvida Ajka. I Striber i Vale su sumnjali da su ova bića vanzemaljci, kako se to obično mislilo, videći u njima 

neku  vezu  sa  pričama  o  vilama  i  vilenjacima.  Proučavaoci  Biblije  znaju  da  vile  i  vilenjaci  ne  postoje,  a  njihove 

tobožnje pojave su ustvari demoni, pali anđeli. 

Sredinom 1950-ih, Galupovo ispitivanje je otkrilo da se termin leteći tanjir, toliko odomaćio u američkom govoru, 

---

~ 116 ~ 

 

da je 94% intervjuisanih bilo upoznato sa njim, čineći ga najpoznatijim terminom koji se uobičajeno pojavljuje u 

novinama,  daleko  ispred  termina  kao  što  su  opšta  vojna  obuka  (75%),  ili  hladan  rat  (58%).  Holivudski 

naučnofantastični filmovi 1950ih, kao što su „Dan kada je Zemlja stala” (The Day the Earth Stood Still) (1951), 

„Zabranjena planeta” (Forbidden Planet) (1956), i „Zemlja protiv letećih tanjira” prikazuju letelice u obliku tanjira, 

čime još više utvrđuju termin kao kulturnu ikonu. To su činile i popularne knjige na tu temu kao knjige Frenka Skalija 

(Frank Scully –“Iza letećih tanjira”, Behind the Flying Saucers 1950), Donalda Kihua (Donald Kichu -- „Leteći tanjiri 

su stvarni”The Flying Saucers Are Real, 1950) i „Leteći tanjiri iz svemira” (Flying Saucers From Outer Space, 1953), 

kao i knjige orijentisane na kontakt poput knjige Džordža Adamskog(George Adamski - „Leteći tanjiri su sleteli”, 

Flying Saucers Have Landed, 1953). Sva ova i druga literatura, knjige, stripovi, filmovi… imala je zadatak da kreira 

javno mnjenje i da jednostavno, predstavi NLo kao nešto normalno, čas neprijateljsko, a u novije vreme i prijateljsko 

a i moguće veoma opasno, kako to rade najnoviji filmovi „Dan Nezavisnosti” iz 1996, „Rat Svetova” iz 2005, „Invazija 

sveta: bitka za Los Anđeles” iz 2010. Leteći tanjiri je bio najuobičajeniji termin za većinu neidentifikovanih pojava 

na nebu od 1940ih do 1960ih, pa čak i za one koje uopšte nisu imale oblik tanjira. Krajem 1960ih, termin NLO 

(Neidentifikovani leteći objekat) ili UFO (Unidentified flying object) je počeo da se koristi sve češće. Upotrebu reči 

NLO umesto leteći tanjir je 1952. prvi predložio kapetan Edvard Dž. Rupelt (Edward J. Ruppelt), prvi direktor Projekta 

Plava knjiga američkog vazduhoplovstva, jer je smatrao da je termin leteći tanjir nedovoljno širok da bi se pod njim 

obuhvatile sve neobjašnjive pojave i fenomeni. Njegov predlog je u vazduhoplovstvu bio vrlo brzo prihvaćen (i 

termin NLOB je bio nakratko korišćen, sve do 1954.). Rupelt je opisao iskustva sa „Projektom Plava knjiga” u svojim 

memoarima „Izveštaj o Neidentifikovanim letećim objektima” (1956). Neviđena teškoća u vezi sa terminom NLO je 

da često dovodi do žučnih debata između podržavaoca i protivnika istog. Skeptici često komentarišu da NLO prosto 

znači da je objekat neidentifikovan od strane onih koji su videli objekat, što ne znači da je sam objekat neobjašnjiv, 

a još manje da je vanzemaljski. Sa druge strane, istraživači su predlagali da upotrebu termina treba strogo ograničiti 

na ona opažanja koja su bila ispitivana intezivno, ali se i dalje kose sa konvencionalnim objašnjenjima, šta je, ustvari, 

i bila stvarna definicija vazduhoplovstva u zvaničnim direktivama iz 1950ih. Na primer Pravilnik vazduhoplovnih 

snaga  SAD  200-2,  izdat  1954.,  definiše  NLOB  kao  bilo  koji  vazduhoplovni  objekat  koji  po  performansama, 

aerodinamičkim  karakteristikama,  ili  neobičnim  izgledom,  nije  podudaran  ni  sa  jednom  poznatom  letilicom  ili 

projektilom, ili koji se ne može sa sigurnošću identifikovati kao poznati objekat. Čak, štaviše, za istraživanje NLOB-a 

je navedeno da je u cilju nacionalne bezbednosti, kao i radi otkrivanja tehničkih aspekata. Očigledno je da se ovakve 

zabrinutosti nisu odnosile na uobičajena objašnjenja većine NLO pojava, kao što su prirodni fenomeni ili ljudskom 

rukom  stvoreni  objekti,  osim,  možda,  prethodno  nepoznate  strane  letelice.  Stoga  N  u  NLO  umesto  za 

neidentifikovani bi više odgovaralo da stoji neobjašnjeni ili nekonvencionalni, kao što je 1970ih bivši vazduhoplovni 

inženjer  NASA-e,  Pol  Hil  (Paul  Hill)  naslovio  svoju  knjigu  na  ovu  temu:  „Nekonvencionalni  leteći  objekti.”  Na 

engleskom akronim za NLO je UFO (Unindentified Flying Object), a na španskom, portugalskom i francuskom OVNI 

(npr.  na  španskom  Objeto  Volador  No  Identificado,  na  francuskom,  Objet  volant  Non  Identifié).  Tipične 

karakteristike NLO-a: Letelica nalik na tanjir ili disk, bez vidljivog ili čujnog pogona (pojavljuje se i danju i noću). 

Brzopokretna svetla ili svetla sa očevidnom sposobnošću da brzo menjaju pravac (najranije spominjanje njihovog 

kretanja je opisano sa kao tanjiri koji poskakuju po vodi). Velike trouglaste letelice ili svetla u obliku trougla. Letelice 

u obliku cigare sa prozorima iz kojih izbija svetlost (meteoritsko kamenje je ponekad bilo prijavljivano na ovaj način). 

Broj različitih oblika, veličina i svojstava navodnih NLO-a je ogroman – pominju se pravougli trouglovi, latinična slova 

V, lopte, kupe, rombovi, bezoblične crne mase, jaja i cilindri. Skeptici objašnjavaju ovu raznorodnost oblika, veličina 

i svojstava pomoću socijalno-psiholoških objašnjenja. Drugi istraživači razmatraju mogućnost da baš tako velika 

raznolikost ukazuje na moguće parafizičko poreklo, (druga dimenzija, duhovi…), a neki i da postoji velika raznolikost 

u oblicima i veličinama zemaljskih letelica, koja ukazuje na različito poreklo, na različite pogone i na različite svrhe, 

tako da raznorodnost NLO-a nije nipošto neočekivana niti neobjašnjiva.  Drugi  argument  je  da  stvarni  oblik,  u 

nekim  slučajevima,  može  biti  prikriven  ili  izmenjen  jonizacijom  vazduha  oko  objekta,  što  bi  bile  karakteristike 

pogonskog uređaja, u šta veruju i NASA-ini inženjeri Pol Hil (Paul Hill) i Džejms Mek Kembel (James McCampbell). 

Jonizovanje  vazduha  može  takođe  da  objasni  razlike  u  bojama,  pošto  različiti  molekuli  vazduha  menjaju  svoju 

strukturu na različitim energetskim nivoima, kao i električno svetlucanje nalik na neonsku svetlost, koje se često 

viđa oko objekata – to slično se dešava i sa polarnom svetlošću. Prema drugom tumačenju, oblik se može prikriti ili 

izobličiti usled promena u kosmičkom vremenu, koje potiču od antigravitacionog pogonskog sistema. Ipak, neki 

veruju da su takve spekulacije preuranjene zbog činjenice da je teza da su NLO-i vanzemaljske letelice problematična 

sama po sebi. Drugi na ovo odgovaraju, koristeći se nekonvencionalnim tumačenjima, da je obim primećenih pojava 

toliko ogroman (struktura očevidaca se kreće od pilota aviona, pa sve do predsednika Sjedinjenih Država; pojave se 

povremeno beleže i na videu i na radarima) da se ne može prosto objasniti pomoću zemaljskih fenomena (kao što 

su meteorološki baloni, letelice, planeta Venera itd.). 

Jedan  pisac  tvrdi  da  su  masovne  pojave  NLO-a  osnova  za  prvobitno  neobične  pojave,  okružene  sa  mnogo 

---