Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 107 ~ 

 

DVADESETI I DVADESET PRVI VEK – NAJEZDA NLO 

 

 

Tunguska katastrofa 

 

Tridesetog juna 1908. u 7.40 časova žitelji mnogih sela Centralnog Sibira ugledali su na nebu plavo-belu loptu 

zaslepljujuće svetlosti koja je iza sebe ostavljala dugačak vatreni trag. Svedoci ovog nesvakidašnjeg događaja uočili 

su da se lopta kretala u smeru jug-sever, a onda, na maloj visini, vatrena lopta je prešla na kurs sever-severoistok, 

krećući  se  prema  međurečju  reka  Jeniseja  i  Lene.  Usledila  je  strahovita  eksplozija  koja  je  bila  ravna  snazi 

istovremene eksplozije 500-2000 atomskih bombi, ili oko 10-40 megatona poznatog eksploziva TNT. Do eksplozije 

je na sreću došlo u praktično nenaseljenoj oblasti Podkamenaja Tunguska, 60 kilometara od sela Vanavara. Kao da 

je inteligentni um hteo da se ekplozija desi tako daleko, gde nema ljudi a tako blizu, da svi budu obavešteni. Procene 

kažu da je kojim slučajem ovakvo nebesko telo palo u jednu tipičnu ruralnu oblast SAD, izazvalo bi smrt oko 70.000 

ljudi, uz štetu od oko 4 milijarde dolara. Udar Tunguskog meteorita (ako je to bilo to), u urbanu zonu sravnio bi grad 

sa zemljom, odnevši živote oko 300.000 ljudi. 

Gotovo sve kuće u Vanavari su porušene. Meštani gradića Kirenska, na obalama Lene, ugledali su fontanu vatre, 

dima i prašine. Nad tajgom se nadvio ogromni vatreni stub visine 20 kilometara. Iako je dan bio sunčan, vatreni stub 

su videli i ljudi iz Lenskih rudnika, nedaleko od sela Bodajbo. Seizmografi u Irkutsku, Taškentu, Tbilisiju i Jeni u 

Nemačkoj, hiljadama kilometara daleko od mesta katastrofe, registrovali su zemljotres. Usled snažnog udarnog 

talasa nastalog nakon eksplozije, drveće na površini od 2.000 kilometara kvadratnih je poleglo ili počupano iz korena 

(kao što se vidi na slikama). Prostranom sibirskom tajgom, toga dana, kao da je prošao snažan tajfun koji je milione 

stabala sravnio sa zemljom. U mestu Strelki,koja se nalazi u sibirskom bespucu, poznati sovjetski etnograf I. M. 

Šušlov, razgovarao je sa grupom meštana, koji su mu rekli da je ova katastrofa ne samo uništila sibirsku tajgu i 

njihove logore gde su živeli, pri čemu je ubila nebrojeno životinja, nego je sa sobom ova tajanstvena pojava donela 

i čudnu bolest sobovima, narocito šugu, za koju meštani kažu da se nikada pre eksplozije nije pojavljivala. 

 

Objašnjenja koja su tokom godina pripisivana ovoj 

zagonetnoj sibirskoj katastrofi odgovarala su trenutnoj 

naučnoj modi. Kako se moda menjala, tako su u pomoć 

prizivana  plamena  božanstva,  meteori  antimaterije, 

NLO na nuklearni pogon, male crne rupe... Naročito se 

uporno  održala  pretpostavka  o  nuklearnoj  eksploziji, 

koju podržavaju i ufolozi. Tome je u mnogome doprineo 

sovjetski pisac naučnih romana Aleksandar Kazancev, 

koji  je  godinama  kasnije,  našao  jako  puno  sličnosti 

izmedju Hirošime i Tunguske, da je postavi o i teoriju po 

kojoj se u Sibiru takodje radilo o nuklearnoj eksploziji. 

On  je  tu  ideju  odenuo  u  jednu  naučno-  fantastičnu 

priču,  objavljenu  1946.  godine,  u  kojoj  je  izneo 

mišljenje  da  je  eksploziju  izazvao  oštečeni  kosmički 

brod  u  pokušaju  da  dođe  do  sveže  vode  iz  obližnjeg 

Bajkalskog jezera. Tako je rođen mit o „tunguskom NLO”, koji je opstao do današnjih dana. Njemu u prilog išla su i 

tvrđenja da su u blizini mesta događaja nađeni tragovi zračenja i da su biolozi kod nekih biljaka otkrili mutacije i 

pojačani rast (efekti koji su primenjeni posle dejstva vodoničnih bombi). U prilog NLO teoriji išla je priča istraživača 

Leonida Kulika koji je u Vanavaru posetio nekoliko starijih ljudi koji su mu kazali da su toga sudbonosnog dana na 

nebu primetili „cilindrično telo.” 

Ovakva tvrđenja pokazala su se nedovoljno pouzdana.Tvorac tehnike određivanja starosti pomoću radioaktivnog 

ugljenika i nobelovac V.Libi, proveravao je rezultate ispitivanja biljnih prstenova formiranih posle eksplozije iz 1908. 

godine. Našao je doduše, minimalne promene u zračenju, ali je izračunao da bi stvarna nuklearna eksplozija morala 

ostaviti tragove najmanje sedam puta izraženije od onih koji su nađeni. Sa Libijevim tvrđenjem da 1908. nije bilo 

nikakve nuklearne eksplozije, slažu se i nalazi norveških hemičara koji su objavili rezultate svojih istraživanja, po 

kojima biljni prstenovi nisu pokazivali nikakve tragove zračenja. 

Razumljivo je stoga da većina naučnika ne prihvata ideju o nuklearnoj eksploziji. Britanski astronom Frensis Vipl, 

prvi je 1930.godine izneo ideju da je Zemlju posetila mala kometa.Vodeći astronomi i geolozi u Rusiji takođe se 

zalažu za hipotezu komete, demantujući tako utisak koji bi se mogao steći iz istupanja ufologa i pisaca kako je 

---

~ 108 ~ 

 

rušenje  NLO  zvanična  ruska  verzija  događaja.  Tek  1927.godine  organizovana  je  prva  ekspedicija  predvođena 

akademikom Leonidom Kulikom. Istraživanja u oblasti sela Vanavara trajala su tri godine. Sa izuzetkom ulegnute 

šume  na  ogromnim  prestorima  tajge,  istračivači 

tada  nisu  otkrili  neki  drugi  trag,  veliki  krater  ili 

tragove  razbacanih  delova  nekog  meteorita. 

Desetine  narednih  ekspedicija  nisu  bacile  više 

svetlosti  na  tajnu  ove  neviđene  kataklizme. 

Džinovski kosmički objekt kao da se istopio u gustim 

slojevima atmosfere ili ispario prilikom eksplozije. 

Između  mnogobrojnih  hipoteza  kojima  je 

zajednička karakteristika da je „neko ili nešto” palo 

sa neba, a koje su imale veoma stručnu osnovu, ali i 

banalna  objašnjenja,  Tungusku  katastrofu  na 

najrealniji način objašnjava ona hipoteza koja kaže 

da se naša planeta sudarila sa nevelikom kometom 

sastavljenom  od  leda  i  zamrznutih  gasova.Ona  se 

raspala  na  nekoliko  delova  koji  su  prohujali  kroz 

atmosferu.Time je, smatraju pristalice ove pretpostavke, dato objašnjenje zbog čega nema nikakvog meteorskog 

materijala na mestu nesreće, sa izuzetkom sićušnih magnetnih kuglica otkrivenih u uzorcima zemlje.Delovi komete, 

očigledno nisu dospeli do zemljine površine, budući da nije otkriven nijedan krater, trag udara nekog komada sa 

neba. Februara 1991. godine „Komsomolskaja pravda” je objavila senzacionalnu vest o istraživanjima koje je u 

oblasti Evenkijske tajge obavio izvesni Vladimir Voronov. Tamo je otkriveno još jedno, do tada nepoznato ulegnuće 

šume, koje je istini za volju, opisano daleke 1911. tokom gradnje puteva kroz ovu oblast, ali niko tada na to nije 

obratio pažnju.Oblast je naime toliko udaljena od mesta Tunguske katastrofe da naučnici nisu ni slutili da je meteorit 

izazvao ovakve posledice na Zemlji.Voronov se nije zadražao samo na tome. Na oko 100 kilometara severozapadno 

od  oblasti  u  kojoj  je  Kupikovljeva  ekipa  vršila  istraživanje,  Voronov  je  otkrio  veliki  levak  prečnika  200  metara, 

prekriven gustom šumom i rastinjem.Visin rubova levka je 15-20 metara...Znači, ipak je nešto palo na Zemlju.Ili je 

možda to neka pojava koja nije povezana sa Tunguskom katastrofom, već ima svoje korene u dalekoj prošlosti? 

Odgovor na ovo pitanje će dati budućnost, ali pažnju skreće sledeća činjenica: 

„Krater  Voronova”,  „Kulikovljeva”  i  „Evankijevska”  ulegnuća  šume  čine  jednu 

zajedničku zonu orijentisanu u smeru zapad-severozapad.Ako se ova zona produži 

prema smeru istok-jugoistik  dolazimo  na  rastojanje  od  700  kilometara  od 

zagonetnog  Patomskog  kratera.  Ovaj  čudni  krater  smešten  je  na  Patomskoj 

visoravni,  nalazi  se  na  gustoj  i  nepristupačnoj  tajgi,  na  rubu  brda  visokog  1.350 

metara,  u  središtu  oblasti  poznatoj  po  velikim  zalihama  zlata.  Iako  ovaj  krater 

podseća na vulkan, na njemu nema nikakvih tragova lave. U potpunosti Patomski 

krater  se  sastoji  od  odlomaka  i  komada  zemlje,  bez  ikakvih  vidljivih  promena 

izazvanih  hidrotermalnim  ili  nekim  drugim  procesima,  kakve  ima  kod  vulkana. 

Takođe, oblik ovog kratera odudara od poznate forme koja se dobija kada meteorit 

udari  u  Zemlju,  a  ideja  o  njegovom  vulkanskom  poreklu  odbačena  je  u  startu.  U 

stvari,  on  podseća  na  pojedine  kratere  na  Mesecu,  jer  se  sastoji  od  pravilnog 

prstenastog ovala i uzvišenja u samom centru. Pružajući se iznad beskrajne tajge, 

krater je jedinstvena pojava na Patomskoj visoravni. Ovakvih struktura nema nigde 

više u celom Sibiru. I onda, odjednom, Voronov otkriva identičan krater u zoni Podkamenaja Tunguska. Da li su ovi 

krateri  tragovi  zagonetne  Tunguske  katastrofe?  Po  svojim  dimenzijama,  patomski  krater  je  sličan  „Krateru 

Voronova”.Visina prstenastog ovala je 20 metara, a prečnik 86 metara. Krater je simetričan i svojom dužom stranom 

orijentisan prema jugozapadu, upravo prema onoj strani sa koje se kretalo nepoznato telo. Treba primetiti da je 

prema  svim  poznatim  materijalima  istraživanja  do  1964.  smatrano  da  je  trajektorija  kretanja  kosmičkom  tela 

prolazila u smeru sa juga na sever (južna varijanta). Međutim, nakon detaljnih analiza istraživači su došli do zaključka 

da  se  neposredno  pre  eksplozije  „došljak”  iz  kosmosa  kretao  u  smeru  zapad-  severozapad  (istočna  varijanta). 

Naučnici  su  teško  mogli  da  objasne  ovu  pojavu,  pa  je  rođena  hipoteza  o  „manevrisanju”  nepoznatog  tela.Ovo 

manevrisanje rodilo je i hipotezu o padu vanzemaljskog kosmičkog broda čija je posada do zadnjeg trena pokušavala 

da izbegne pad na Zemlju. 

Patomski krater (na slici dole) nema sličnog „sabrata” na Zemlji, baš kao što i Tunguska katastrofa predstavlja 

jedinstven događaj u poznatoj istoriji naše planete. Pretpostavlja se da je Patomski krater nastao prilikom udara 

materije neke komete (led, čvrsta ugljena kiselina ili metan) koja je intenzivno degazirala i koja je, možda nakon 

---