Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 98 ~ 

 

visine oko 15 metara kada je izmeren nakon smrti. Duboko u džunglama Kambodže se nalaze hramovi i palate 

Kmerske  civilizacije  (Angkor  Wat).  Jedan  od  tih  hramova,  Ta  Prohm,  ima  na  kamenim  statuama  i  reljefima 

zabeleženo detalj stvorenja neverovatne sličnosti sa stegosaurusom. 

U nordijskim i uopšte svim severnim legendama zmajevi žive u pećinama, a bliže ekvatoru u jezerima. Pećine su 

tople i leti i zimi, a jezera se preko vrelog dana greju i noću je voda prijatna za boravak hladnokrcnog stvorenja. Nije 

sve u legendama izmišljeno. 

I  da  idemo  dalje,  nema  kraja,  od  Sumera,  Japan,  Kine,  Južne  Afrike…  severa  Evrope,  ruskih  stepa,  Perua, 

Mongolije. To je bila samo priroda koju je stvorio Bog, i ljudi koji su imali mnogo veće intelektualne i fizičke snage 

nego današnji ljudi. Svuda dokazi, koje mnogi žele da prikažu ili kao uticaj opakih vanzemaljaca, ili kao ostatak 

prastarih okultnih civilizacija koje su, sasvim slučajno, nestale pod vodom a njihova znanja su nasledili žreci Vavilona, 

Egipta, Maja. To treba evolucijskoj nauci, kao i pobornicima nove – stare religije Novog Doba. 

 

 

 

SREDNJI I NOVI VEK 

 

 

Nakon antičkih vremena su nastavljale da se događaju tajanstvene pojave vezane za tobožnje kosmičke došljake, 

samo što ovog puta nije bilo pojava da na bilo koji načim „sarađuju” sa ljudima, već su se pojavljivala „znamenja” 

na nebu, akrobacije, nadletanja, što bi stvorilo strah, neizvesnost pa i paniku u narodu, što bi išlo do sujevernih 

naslućivanja strašnih događaja, zemljotresa, kuge, ratova i ostalih katastrofa. Tačno u skladu sa srednjevekovnim 

mentalitetom naroda Evrope. 

S krajnjom preciznošću stari ruski hronicari su beležili pomračenja, pojave kometa ili polarne svetlosti. Među tim 

svedočanstvima neretko nalazimo na saopštenja o pojavama, koje se ne mogu racionalno objasniti. Znamenja, kako 

se nazivaju u letopisima i hronikama, različitog su karaktera i zabeležen ih je veliki broj. Samo u razmaku od 10. do 

17. veka hronicari su zabelezili 54 nebeske pojave, koje nisu mogle biti protumačene kao neki od prirodnih događaja 

uobičajenih u astronomiji i meteorologiji. Budući da ovde ne možemo navesti sve izveštaje, zadržaćemo se samo na 

najkarakterističnijim, čiji prikazi sadrže relativno dosta detalja. Tako se 1028. godine nad severozapadnom Rusijom 

pojavilo na nebu prikazanje u obliku zmaja, koje su svi mogli videti. Zatim, 1088. godine u Kijevskoj kneževini: „Te 

su godine ljudi Vsevoloda bili u lovu kad pade s neba zmaj, a ljudi povikaše od zaprepašćenja”. Godine 1214. u 

Novogradskoj zemlji: „februara, prvog dana u mesecu, u nedelju mirnu i blaženu - zagrmelo je za vreme jutarnje 

službe i svi to čuše, i tek nakon toga videše zmaja letećega...” „Godine 1412. decembra, osmog dana u mesecu, 

bijaše knez Vasilij Mihajlovič za blagdana Svetog začeća, u svom selu Stražkovu, kadli poletio baš u vreme večernje 

sluzbe, od grada Kasina - zmaj velik i strašan, vatrom dišući. Letio je od istoka prema zapadu i svetlio poput zore. 

Vidio ga je i knez V. Mihajlovič i njegovi boljari, a i ljudi u svim selima oko grada...” Letopisni izveštaj iz 1144. godine 

dopunjuje navedeno saopštenje zanimljivim detaljima. Te je godine, naime, „bilo prikazanje iza Dnjepra, u Kijevskoj 

opštini. Letelo je nebom do zemlje, kao vatreni krug i ostavljalo za sobom trag u obliku - velikog zmaja. Taj je trag 

ostao na nebu oko jedan sat, pa se razišao!” Kakvi su to „zmajevi” na nebu, čijoj pojavi predhodi, sudeći prema 

izveštaju iz 1144. godine, proletanje „vatrenog kruga”? Stiče se dojam da upravo taj „vatreni krug” ostavlja iza sebe 

trag sličan letećem zmaju, koji se zadržava na nebu neko vreme (do jednog sata) nakon njegova proletanja. 

Godine 1552. Psovska hronika još detaljnije opisuje zagonetna prikazanja: „Meseca marta” - kaže se u njoj – 

„pojavila se na jugozapadu zvezda, koplju nalik. Mogla se videti i danju i noću i to je trajalo celi mesec. Postepeno 

je nestala u pravcu severa. Iste godine, poslednjeg dana pre posta, bilo je još jedno prikazanje: na istom mestu gde 

je bila zvezda pojavilo se na nebu poput zmaja, ali bez glave, i stajalo je nisko iznad zemlje. Ljudi su videli da je rep 

pružalo kao surlu, a da je izgledalo poput bačve; zatim je palo u plamenu, a dim se raširio po zemlji. Sve je to trajalo 

oko sat vremena.” Ovaj je opis u opštim crtama sličan onom izveštaju iz 1144. godine. Ponovo se radi o okruglom 

predmetu (bačva), koji iza sebe ostavlja zmijoliki vatreni rep na nebu, što je i davalo osnove da se govori o letećem 

zmaju,  kako  su  ga  sujeverni  stanovnici  srednjevekovne  Evrope  videli.  Uobicajena  poređenja  s  kometama,  koja 

nalazimo i u literaturi, nisu osobito uverljiva. Pre svega, zato što se za opisivanje letopisci koriste drugim definicijama 

nego kad se radi o kometama, a drugo, zbog toga što se ne slaže vreme pojavljivanja kometa s letopisnim opisima 

„misterioznih letecih zmajeva.” Uostalom, s „letećim zmajevima” susrećemo se i u mnogim drugim izvorima. „Žitelji 

Estonije - Esti - obožavaju leteće zmajeve jer se noću u ovoj zemlji često pojavljuju ognjeni zmajevi”- spominje 1544. 

godine Sebastian Munster u svom radu „Kosmografija”, misleći na neobicne svetlosne pojave koje se događaju nad 

zemljom Maarjamaa (Estonija). Takode su dobro poznati „leteci zmajevi” iz drevnih kineskih hronika. 

Godine 1110. hroničari su zabeležili: „Beše prikazanje nad Pečerskim samostanom: pojavio se vatreni stup od 

---

~ 99 ~ 

 

zemlje do neba, februara meseca, jedanaestog dana!...” 

Godine 1204: „Ove je godine bilo veliko prikazanje: na istoku, na nebu su bila tri sunca, a na zapadu četiri sunca, 

u središtu nesto kao veliki Mesec, poput svoda. Prikazanje je stajalo od jutra do podneva...” Ovi izveštaji takođe 

imaju mnoge sličnosti sa izvorima sa drugih jezičkih područja. Spomenućemo samo neke od njih. Korejska hronika 

„Samguk Sagi” kaže da su se u proleće 766. godine na nebu pojavila istovremeno dva sunca, a zime 845. godine - tri 

sunca. Prema vijetnamskim izvorima, u julu 1180. istovremeno su se pojavila - dva sunca.  

Godine  1281:  „Ove  zime  bilo  je  prikazanje  na  nebu  -  vatreni  oblak  na  zapadu.  Iskre  su  išle  po  svoj  zemlji. 

Prikazanje je stajalo malo, pa je nestalo” Godine 1360: „Bilo je na nebu strašno prikazanje, prolazio je oblak krvavi, 

sa istoka na zapad!” Kakvi su to oblaci koji su izazvali tako veliku pažnju i uzbuđenje savremenika? Očito radilo se o 

fenomenu koji nije lako objasniti. Osim toga i u drugim su zemljama bili opaženi slični oblaci. Tako se 246. godine, 

kako je zabeleženo u hronici Kim Busika, u Koreji „pojavio oblak sličan komadiću svile”. Jedanaestog marta 957. 

mnogi Japanci su videli beli oblak dug 1,2 džea (1 dže - 3,03 m) i širok 2,3 suna (1 sun - 0,3 m). Ljudi su ga prozvali - 

jutarnjom zvezdom. U Vijetnamu je 1102. godine viđen – „srećan oblak”(?!), a 5. decembra 1577. godine u sedam 

sati ujutro, nekoliko kilometara od nemačkog gradića Tibingena, prema opisu izvesnog Pjerea Bustoa, dogodilo se 

ovo: „Oko Sunca se pojavilo mnoštvo tamnih oblaka. Uskoro posle toga, iz pravca Sunca došli su i drugi oblaci. Jedni 

svetlocrveni, plamteći, a drugi žuti kao šafran. Iz ovih su oblaka sa tutnjavom izašla tela nalik velikim i širokim 

šeširima. I zemlja je postala žuta i krvava. Činilo se kao da je bila pokrivena šeširima raznih boja, crvenim, plavim, 

žutim, zelenim, ali najveci broj su bili crne boje.” 

Izveštaji o „letećim zmajevima” najčešće se povezuju s pojavom „vatrenih krugova”. Takvi se izveštaji poklapaju 

s velikim brojem izveštaja, u kojima susrećemo neobične vatrene krugove i lopte... Tako je 1104. godine zabeleženo 

u Rusiji: „Ove je godine bilo prikazanje: stajalo je Sunce u krugu, u sredini krst, a u sredini krsta sunce. Izvan kruga 

bila su dva polusunca, a povrh sunca uz krug - rogovi usmereni na sever. Takvo je prikazanje bilo i sa Mesecom 4, 5. 

i 7. februara.”  

Godine 1275. „bilo je znamenje na nebu 12. juna: Sunce kao da se ogradilo krugom, a u sredistu kruga beše krst, 

dok su lukovi bili leđima spojeni.” Letopisni zbornik iz 1497. piše o sličnom događaju: „Ove godine, 18. aprila, bilo 

je prikazanje na suncu, koje se ogradilo likovima plave, zelene, žute, crvene i grimiznocrvene boje, a u sredini beše 

krst.”  

Godine 1408: ”Petnaestog aprila, u nedelju u 12 sati, bilo je prikazanje na Suncu: pojavio se krug na nebu, s 

jednim krajem u sredini neba, a s drugim prema zapadu. Iznutra je bio crvene i zelene boje. Jos su dva polukruga 

bila iznutra i iznad kruga, te dva luka na isti način. Krajevi tih lukova dopirali su do samog zapada. Unutar lukova u 

sredini, pravo je sunce išlo prema zapadu, izmedu lukova. Ispod samog kruga bila su i dva roga: jedan s krajem 

prema jugu, drugi prema severu, a u sredini rogova kao da je sunce sjalo, sjajnije od onog pravog. Sa obe strane 

pravog sunca videla su se druga dva sunca izmedu lukova. I sve je to bilo vidljivo u toku dva sata, a zatim su krugovi 

i lukovi nestali, tri su se lažna sunca stopila na mjestu, nastalo je jedno i krenulo iza pravog Sunca i iznad njega, 

zatim je nestalo iza horizonta nakon pravog sunca. Ovo su prikazanje videli u Moskvi, dok u drugim gradovima, to 

niko nije video...” 

Godine 1475: „Devetog novembra veliki knez Grigorij Peruškov video je dva sunca, u dva sata po danu, kad je 

išao poljem: pravo je sunce išlo svojim putem, a neobično poviše njega, onako kako leti ide pravo sunce, i svetlelo 

se belom svetlošću, a zraka od njega nije bilo. Nije ga video samo on, vec i svi oni koji su bili s njim.” 

Prema Mazurinskom letopiscu, ovoj neobičnoj pojavi prethodilo je sledeće: „Ove se godine pojavila na nebu 

velika zvezda, koja je izlazila u šest sati uveče, od letnjeg izlaska prema letnjem zalasku. Od nje se spreda protezao 

zrak, vrlo svetao i debeo. Kraj tog zraka se kao rep ptice vukao...” Nakon nekoliko meseci, krajem februara 1476. 

godine dogodilo se sledece: „A ove nedelje su po noći mnogi posmatrali bleštavu svetlost i krugove na nebu.”  

Godine 1484: „Jedanaestog marta sunce je izašlo vrlo sjajno, a oko njega krug, jako velik; u njemu je bilo sve 

crveno, zeleno, grimiznocrveno i žuto. Zraci su se od njega prostirali na sve strane, a videla su se dva bela roga; treći 

zrak bio je iznad sunca, a luk raznih boja, njegovi su krajevi dopirali sve do sredine neba. Sve se to moglo posmatrati 

dva sata...”  

Godine 1691, „januara meseca, 17. dana, u četiri sata ujutro pojavilo se prikazanje na nebu iznad Kremlja; iznad 

čitave  Moskve  bio  veliki  sjajni  krug,  izgledom  beli,  a  na  tom  krugu  četiri  velika  znaka,  nalik  Suncu  sa  zracima, 

rasporedenim u krug. U sredini velikog kruga, na samom vrhu ispod sunca, stajao je luk. Sunce je sjalo vrlo jako, a 

oblaka na nebu nije bilo. Prikazanje je stajalo na nebu četiri sata. Ljudi su sve videli i čudili se „božjem čudu.” Zatim 

je nestao veliki krug i ostalo je samo sunce. Pred veče se veliki krug ponovo pojavio, sjao je, ostao neko vreme, pa 

je nestao.” Izveštaji o vatrenim krugovima i vatrenim loptama pominju se i drugim krajevima sveta. Tako u cuvenom 

„Tulskom papirusu” (čuva se u egipatskom muzeju u Vatikanu), koji je zapravo samo fragment iz anala faraona 

Tutmosa III (1483-1450. g. pr.n.e.) postoji zapis jednog žreca  (čuvara tajnih  znanja) iz Kuće života, u  kojem se, 

između ostaloga, kaže: „...Trećeg meseca zime, godine 22, u šest sati ujutro pisari Kuće života videli su vatreni krug 

---