Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 94 ~ 

 

svodu, i sa vodom ispod zemljine kore, koja je bila kao „tampon” između kore i unutrašnjih slojeva Zemlje. „Potom 

reče Bog, da bude svod posred vode, da rastavlja vodu od vode. I stvori Bog svod, i rastavi vodu pod svodom od 

vode nad svodom. A svod nazva Bog nebo.” (1. knjiga Mojsijeva 1. 6-8). Ako je Zemlja imala vodeni omotač, onda 

je to moralo da ostavlja određene reperkusije na klimu na Zemlji. Koje? Pa recimo, nije mogla da pada kiša. Nije bilo 

vetrova, niti promena temperature. I sada kad otvorimo 2.glavu 1.Knjige Mojsijeve vidimo da stvarno postoje stihovi 

koji govore o tome. I govori se o tome kako je Bog stvorio svet, i onda se kaže: „I svaku biljku poljsku dokle još ne 

beše na zemlji, i svaku travku poljsku…, jer Gospod Bog još ne pusti dažda (kišu) na zemlju, ali se podizaše para sa 

zemlje da natapa svu zemlju.” (2. knjiga Mojsijeva 2. 5) 

 

 

Čekić iz stene nađen kod Londona u Teksasu SAD 1943 

 

Postoji još jedan argument u prilog toga, da zaista pre Potopa kiša nije padala. Posle Potopa, kada Bog daje 

obećanje ljudima da vise nikada na ovoj Zemlji neće biti Potopa, da civilizacija više neće biti uništena Potopom, On 

daje određene znake da će to zaista biti tako. I kao znak toga On kaže (u 9.glavi 1. Mojsijeve, stih 13): „Evo znak 

zaveta koji postavljam izmedju sebe i vas, i svake žive tvari koja je s vama dovijeka. Metnuo sam dugu svoju u oblake 

da bude znak zaveta između mene i zemlje.” Takođe, zbog vodenog omotača, koji je u vreme Potopa pao na Zemlju, 

nije bilo ni jakih vetrova jer je klima bila ujednačena, temperature ujednačene na celoj Zemlji pa kako nije bilo 

vetrova, i nije se dizala prašina u atmosferu, pa nije bilo ni „klica kondenzacije” – tj zrnaca prašine oko kojih bi se 

obrazovale kapi. Pored toga, godišnja doba, studen, vrućina, leto, žetve itd. se pominju tek nakon Potopa, što isto 

tako asocira da je klima na planeti Zemlji bila zaista ujednačena pre velike kataklizme koju je Bog dopustio zbog 

sveopšteg izopačenja stanovnika. To je zapisano u 1.Mojsijevoj 8,22. Kada je sve završeno Bog kaže: „Od sada dokle 

bude zemlje, neće nestajati setve ni žetve, studeni ni vrućine”, prvi put se spominje „studen” i „vrućina”, „leta ni 

zime, dana ni noći.” Takođe, fosili su nalaženi svuda, na celoj Zemlji, od polarnih predela, do pustinja. Svugde je 

bujao život. Pored toga, da klima nije bila ujednačena, ne bi moglo lako da se objasni postojanje ogromnih zivotinja, 

kao sto su recimo dinosauri i druge poikilotermne velike životinje. Poikilotermne životinje su životinje koje ne mogu 

da održavaju stalnu telesnu temperaturu.Onaj ko je učio fiziologiju, on tačno zna koliku veličinu mogu da imaju 

poikilotermne životinje da bi mogle da žive u određenim uslovima. Samo zahvaljujući tome sto je klima pre Potopa 

bila ujednačena, i sto nije bilo takvih dramatičnih razlika ni između polova, ni dnevno - nocnih promena, mogle su 

srećno da žive poikilotermne životinje koje su imale ogroman broj kilograma (neke su bile teške tonama). Zato su 

poikilotermne životinje, danas, kada nije ujednačena klima, sitne, osim u tropskim predelima, gde su veće, ali ni 

blizu onima koje su živele pre potopa. Izveštaj o Potopu nam omogućava da dobro razumemo kako postoji tako 

dramatična razlika između života pre Potopa i života posle Potopa. Ljudi pre Potopa su živeli mnogo duže nego sto 

su živeli ljudi posle Potopa. Adam, koji je izašao neposredno iz Božjih ruku, je živeo manje nego neki njegovi potomci, 

kao što je recimo bio Matusal ili Metuzalem. Matusal je živeo najduže - 969 (devet stotina šezdeset devet) godina, 

a Adam je ziveo 930 godina. Noje koji je nasledio fantastičnu genetičku strukturu, ziveo je 600 godina pre Potopa, i 

kada su izmenjeni uslovi posle Potopa, on još nije umro, mada mu je bilo mnogo teže. Sve posledice greha je on 

preneo na svoje potomke (ovo je sad teološka implikacija). Mi možemo da ne nosimo određene posledice, ali i da 

ih prenesemo na potomstvo. Sećamo se u jednoj zapovesti kad Bog kaže da će On morati, ako mi ne pazimo sta 

radimo, da se bori sa određenim posledicama kod trećeg i četvrtog kolena. Zato mi moramo da pazimo šta radimo 

---

~ 95 ~ 

 

u svome životu, jer se sve navike „kaće” na genetsku strukturu i ostavljaju posledice. Pored toga, sigurno je da je 

vodeni omotač koji je postojao, čiju mi debljinu ne znamo, sigurno doprinosio povećanju atmosferskog pritiska. Ako 

je bio ukupan pritisak povećan, onda je bio i parcijalni pritisak pojedinih komponenti vazduha povećan. A znamo da 

povećanje parcijalnog pritiska kiseonika blagotvorno deluje (hiperbarična komora). Zna se da rane mnogo brže 

zarastaju pod većim pritiskom. Ljudima pre potopa rane su brze zarastale. Pored toga, nisu bili izmutirani, nisu 

degradirali  kao  naše  generacije.  Sporije  su  starili.  Starenje  nastaje  zbog  grešaka  u  prepisivanju  genetičke 

informacije. Znači, mi vremenom akumuliramo, sve više i više genetickih grešaka, mutacija, i naše ćelije daju sve 

nevernije kopije. Usled promene klime, mnogo težih uslova, ljudi su sve više degradirali, iako i evolucionisti i Nju 

Ejdž  tvrde  da  čovek  „evoluira,  napreduje,  ka  višoj  svesti.”  Što  se  ne  može  videti  po  ponašanju  čoveka,  čiji  se 

mentalitet od vremena Spartaka nimalo nije promenio. 

Nakon Potopa su se još rađali ljudi koji su bili visoki, pa u drevna vremena imamo pomenute narode - Dakine, 

Emeje, Enakime i ostale, koje pemte Jevreji i drugi narodi. Biblija ih pominje, ali ne kao divove visoke nekoliko 

metara nego kao ljude više od većine i dosta snažnije. Najspominjaniji primer je Golijat iz Gata, Enakim, kojega je 

ubio David, budući jevrejski car. (1. Knjiga samuilova 17. glava). Enakimi su bili ljudi koji su bili poznati po svojoj 

snazi i visini, ai surovosti. Golijat je bio visok „šest lakata i pedalj” (1. Samuilova 17.4) što bi bilo oko 3 metra. U 

oklop mu je bio težak „pet tisuća sikala” (1. Samuilova 17.5) ili nešto oko 72 kilograma (sikal ili šekel je mera za 

težinu, srebrni šekel 14, 55 grama) i koplje od blizu devet kilograma (600 sikala). To nije bio prvi susret Izraelaca sa 

divovima. Mojsijev naslednik Isus Navin (Jošua Nun) je poslao 12 uhoda, iz svakog plemena po jednog, da izvide 

kakva je Kanaanska zemlja (4. knjiga Mojsijeva, 13 glava). Uhode su išle i vratile se i desetorica od dvanaestorice su 

počeli sa odvraćanjem naroda od ulaska u Obećanu zemlju: „Ne možemo ići na onaj narod jer je jači od nas. I prosuše 

zao glas o zemlji koju uhodiše među sinovima Izrailjevim govoreći: zemlja koju prođosmo i uhodismo zemlja je koja 

proždire svoje stanovnike i sav narod koji vidjesmo u njoj su ljudi vrlo veliki. Vidjesmo onde i divove, sinove Enakove, 

roda divovskoga…” (4. knjiga Mojsijeva 13. 33-34). Isus Navin je ipak izvršio zadatak (on je bio jedan od onih 12 

uhoda, ali je on verovao da se Enakimi mogu pobediti) i zauzeo zemlju, i istrebio većinu Enakima (Isus Navin 11. 21-

22) osim onih u Gatu, gazi i Azotu. Pominje se i jedan od careva koje je pobedio Mojsije – Og car Vasanski, vladar 

jednog dela Amoreja (Amorita): „Jer samo Og, car Vasanski bijaše ostao od divova, odar njegov, odar gvozden, nije 

li u Ravi sinova Amonovijeh (Amonci). Devet je lakata dug i širok četiri lakta, lakta čovječija.” (5. knjiga Mojsijeva3. 

11). Odar, može biti krevet ili pak sarkofag, u ovom slučaju dugačak oko četiri i po metra a širok dva. Kasnije se 

među Filistejima pominju sinovi jednog diva Rafaja, koje su u borbi ubili Davidovi ratnici. (2. knjiga Samuilova 21, 

16-22). Ti divovi su bili poslednji koji su ostali od verovatno velikog broja koliko ih se rađalo nakon Potopa. Poglavlje 

21, pomenuto, daje izveštaj da je jedan od Rafajevih sinova imao po 6 prstiju: „I opet nasta rat u Gatu, gde biješe 

jedan čovek vrlo visok, koji imaše po šest prsta na rukama i nogama, svega dvadeset i četiri, i on bijaše takođe roda 

Rafajeva” (2. knjiga Samuilova 21. 20). Rafaj nije bio Filistejac, već starosedelac, od onih Enakima iz Gata do kojih 

Isus Navin nije stigao. 

Divovi se više ne spominju. Ne znači da ih nije bilo i na drugim mestima na planeti, ali u kolektivnom sećanju 

potomaka, koji su slušali priče o svetu pre Potopa, sa savršenom klimom i mogućnostima. Otud sve one priče o 

nestalim  civilizacijama,  u  kojima  su  živeli  snažni  i  zdravi  ljudi,  i  koje  su  nestale  na  dnu  mora,  uništene  vodom. 

Atlantida, Mu, Hiperboreja i ostale mitske civilizacije su ostatak kolektivnog sećanja na pretpotopni svet, koji je bio 

u boljim uslovima od našeg. Mi kada dođemo iz neke bogate strane zemlje, posle uzvesnog vremena sećamo se 

samo lepih stvari i preuveličavamo ih. Tako su i Nojevi sinovi pričali o svetu pre Potopa i pre razaranja, kada su izašli 

iz lađe u pustoš, gde više nije bilo bujne vegetacije i lepih gradova, uređenih vrtova, palata u zelenilu. Sinovi su 

pričali unucima a unuci prenosili dalje. Po svim tim pričama o zemljama koje su nastavali divovi, ljudi jači i veći od 

nas, u velikim gradovima oko kojih su lutale džinovske životinje i letele ogromne ptice ili leteći gmizavci ljudi su 

stvarali romantičnu sliku o tom svetu. Legende o zmajevima, alama i aždajama su ostaci kolektivnog sećanja na 

prepotopni svet, ogromne gmizavce. Nisu to vanzemaljski reptilijanci, jer su ti tobožnji vanzemaljci bili čovekoliki, 

sa licem guštera, krljuštima i eventualno sa prstima između kojih je bila opna, kako ih predstavlaj Dejvid Ajk. Nisu 

oni bili veliki gmizavci, sa velikim repovima, koji su hodali na četiri noge, i uspravljali se na dve (kako se predstavljaju 

na grbovima) kada su bili u opasnosti. 

Naravno, što se tiče morskih zmija, normalno je da su ostale da žive i posle Potopa još neko vreme, tamo gde je 

ostala topla klima, ali su izumrle zbog promene klime, ili bili poubijani od strane ljudi, ili uginule zbog nedostatka 

hrane. U Bibliji stoji da je Bog Noju naredio da u barku unese parove od svih životinja. Kako je primio dinosaure, da 

li je poneo jaja ili mladunce mi ne znamo, ali se pominje. „Od svega živog, od svakog tela (živog bića uzmi po dvoje, 

muško i žensko” (1. Mojsijeva6. 19). Kako je to Noje izveo, nije nam poznato, osim što izveštaj kaže da su životinje 

ušle u kovčeg (1. knjiga Mojsijeva 7.9). Noju je za ovaj projekat bilo dato 120 godina, a Bog je preuzeo staranje nad 

živim bićima, koja će ostati u životu. 

Interesantno je da se ova bića na severu Evrope pominju kao stanovnici pećina iz kojih povremeno izlaze, a biže 

---