Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
- Bu səhifədəki naviqasiya:
- Aristotelizam
- Pjetro Pomponaci
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 424
Mišljenja o Aristotelovoj filozofiji u vreme renesanse bila su daleko od opšeg saglasja; među protivnica aristotelizma nisu bili samo firentinski neoplatoničari, već i mislioci poput Lorenca Vale, koji su Aristotelu, posebno nje- govim logičkim spisima, zamerali na suvoparnosti, nejasnosti i izveštačenosti i nije slučajno što je ovim misliocima Ciceron bio daleko bliži no Platon. Ali, treba po- menuti i renesansne aristotelovce koji su unapredili proučavanje njegovih spisa i suprotstavili se platoničarima; pre svega, treba istaći prevodioca i komentatora Aristotela koji je polemisao sa Platonom, optužujući ovog da je osnivač nove novoplatonske paganske vere, Georgija Trapezuntskog (1395-1484); zatim Teodora od Gize (1400-1478), kao i Hermolaja Barbarusa (1454-1493). Za sve njih je zajedničko kako to da su bili prevodioci i komentatori Aristotelovih i Teofrastovih spisa, tako i to da su podjednako bili protivnici i neoplatoničara i sholastičara a da je poslednji od pomenutih filozofa Alberta Velikog, Tomu i Averoesa ubrajao u filozofske "varvare". Tu je pre svega reč o ljudima koji su nastojali da filološkim sredstvima dođu do izvornog Aristotela oslobođenog iskrivljavanja koje su počinili sholastički, arapski i hrišćanski autori. Kada je reč o tumačenju samog Aristotela nesaglasje je postojalo i među samim aristotelovcima, pa u to vreme postoje tri osnovne interpretacije aristotelizma. Prva, aleksandrijska interpretacija potiče od antičkog komentatora Aristotela, Aleksandra Afrodisijskog koji je smatrao da je čoveku svojstven potencijalni intelekt, ali da je stvarni temelj intelekta najviši uzrok (bog) koji, prosvet- ljujući potencijalni intelekt čini mogućim saznanje. Druga orijentacija oslanjala se na Averoesa koji je u XI stoleću
Milan Uzelac Istorija filozofije I
425
opremio Aristotelove spise velikim komentarima koji su imali snažan uticaj na svu potonju filozofiju. Averoeste je odlikovalo shvatanje po kome postoji jedan intelekt za sve ljude i za svakog posebno; to je omogućavalo da se govori o besmrtnosti duše, jer je jedan i jedinstven intelekt po prirodi svojoj morao biti besmrtan. Tipična za to vreme bila je teza o "dvojnoj istini" po kojoj se razlikovala istina dostupna razumu i istina do koje se dospeva samo putem vere. Sve ovo imalo je za posledicu da se među pristalicama Averoesa i Aleksandra Afrodizijskog razgoreo spor oko toga da li u svim ljudima postoji samo jedan božanski um (averoisti), ili u čoveku uopšte ne postoji besmrtni um (alek- sandrovci). Kako su obe struje poricale besmrtnost ličnosti došle su u sukob sa neoplatoničarima: Marsilio Fičino je tvrdio kako su se obe struje, poričući besmrtnost i božansko proviđenje, odrekle religije i kasnije su, na petom Laterans- kom koncilu (1512-1517), osuđena oba učenja. Konačno postojala je i treća interpretacija – tomistička, veliki pokušaj da se aristotelovski sistem izmiri sa hrišćanskom doktrinom. Za sledbenike Aristotela u vreme renesanse je karakteristično bavljenje logičko-gnoseološkim i fizičkim problemima (politiku, etiku i poetiku su u to vreme izučavali filolozi-humanisti); kad je reč o izvorima znanja, aristotelovci su razlikovali: (a) autoritet Aristotelov, (b) zaključke primenjive na činjenice i (c) neposredno iskustvo koje je vremenom sve više na sebe skretalo pažnju, pa je moguće da se aristotelovci odrede i kao "empiristi". Upravo oni su produbili logičku i metodološku problematiku podigavši je na veoma visok nivo te se u to vreme, u Padovi, javlja izraz naučni metod. Sve fizičke koncepcije aristotelovaca behu analitični promišljene, mada se u oblasti kosmologije nisu mogli dobiti
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 426 neki noviji i značajniji rezultati bez osamo- staljivanjaastronomije od fizike; osim toga, teorija o četiri kvalitativno različita elementa i "formi" činila je nemogućom matematičku fiziku i primenjenu matematiku. Najveći broj komentara bio je posvećen traktatu O duši a što je istovremeno bio simptom povratka aristotelovskom shvatanju prirode. Sinteza koju je načinio Toma polako se počela dovoditi u pitanje Skotovim i Okamovim produbljivanjem jaza između nauke i vere a Sigert iz Brabanta je već bio postavio teoriju o "dve istine" koju su usvojili latinski averoesti i podržali pojedini aristotelovci krajem XVII stoleća. Pomenuta teorija, kako smo već ranije istakli, podrazumeva da nešto može biti istina u filozofiji a neistinito u teologiji, te se dopušta da nešto može biti verovatnije saglasno intelektu i Aristotelu, mada na osnovu vere treba biti prihvaćeno kao istina ono što je suprotno. To shvatanje bilo je kritikovano kao nedokazivo i pogrešno i kritikovano od mnogih katoličkih teoretičara, ali je kasnije, ova teorija pomagala oslobađanju filozofije i nauka od teologije i pripremala put slobodnim misliocima, posebno u XVIII stoleću. Najznačajnija ličnost među aleksandristima bio je
prozvan stoga Pereto Mantovano); od 1495. godine bio je profesor u Padovi, a potom u Ferari i Bolonji. Iako je u početku bio averoesta, ubrzo se počeo udaljavati i od shvatanja Averoesa i od shvatanja Tome, te se može reći da je bio najbliži aleksandrincima, pre svega Aleksandru Afrodizijskom ali u onoj meri u kojoj ovaj sledi Aristotelovo učenje, budući da je Pomponaci nastojao da Aristotelovo delo očisti od nearistotelovskih dodataka, te njegovo mišljenje poseduje svoju posebnu gamu. U traktatu O bes- mrtnosti duše razmatra centralnu temu XVI stoleća. Intelektualna duša rađa nagone i htenja koji su čoveku Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|