Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
- Bu səhifədəki naviqasiya:
- Lorenca Vale
Milan Uzelac Istorija filozofije I
427
imanentni; u poređenju s čulnom dušom životinjâ, čovekova intelektualna duša ima moć da spozna ono što je univerzalno i natčulno. Istovremeno ona nije odvojena od čulnih likova kroz koje se kreće ka saznanju. Ako je tako, ona to ne može činiti bez tela, pripada i ne može svoje sopstvene funkcije bez njega da ostvari. Zato je duša zapravo forma koja se rađa i umire sa telom i ne može delovati nezavisno od njega. Ali, duša istovremeno poseduje i plemenitije biće no što je slučaj sa ostalim materijalnim bi- ćima i nalazeći se u dodiru s ne-materijalnim duša je njim prožeta iako ne u apsolutnom obliku. Kako je i za platoničare i za sve hrišćane teza o besmrtnosti duše bila apsolutna i obavezujuća, ovo shvatanje je izazvalo opšte proteste; istina, Pomponaci nije nameravao da negira besmrtnost uopšte, već samo tezu da je to moguće dokazati i posredstvom razuma. Da je duša besmrtna, to je pretpostavka vere i utvrđuje se sredstvima vere (otkrovenjem i kanonskim spisima) kad drugi argu- menti nisu dovoljni. Nadalje, Pomponaci je smatrao da se vrlina više slaže s tezom osmrtnosno besmrtnosti duše, jer onaj ko je dobar samo zbog potonje nagrade skrnavi svojim ponašanjem tezu o vrlini. On je na izvestan način blizak ideji Sokrata i stoika o tome da je istinska sreća u samoj vrlini a nesreća u poroku kao takvom. Pomponaci iznova obnavlja shvatanje o čoveku kao mikrokosmosu kao i neke stavove Pika dela Mirandole: nalazeći se na prvom mestu u hijerarhiji mate- rijalnih bića, duša se graniči s nematerijalnim bićima i nalazeći se na sredini spaja jedne i druge; duša je materijalna u odnosu na nematerijalna bića, ali je nema- terijalna u odnosu na materijalna; delom pripada sferi razumskog a delom sferi materijalnog. Kada deluje saglasno s duhovnim bićima duša je božanstvena a kada kao životinja, onda se u nju i pretvara.
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 428 U knjizi O uzrocima prirodnih dela, ili o čudesima, gde se razmatra delovanje natprirodnih uzroka na prirodne pojave, Pomponaci pokazuje kako se sva zbivanja, bez izuzetka, mogu objasniti prirodnim uzrocima, i to se odnosi na svu dotadašnju ljudsku istoriju, dok u glavnom svom spisu O sudbini, slobodi predodređenosti i proviđenju, napisanom u najradikalnijoj formi koju je mogao poprimiti aristotelizam, on se svojim pogledima najviše približava naturalizmu u aristotelovskoj filozofiji koji je samo nekoliko pokolenja nakon njenog nastanka u peripatetičku filozofiju uveo Straton. Uočljivo je da se taj Pomponacijev naturalizam sasvim drugačije odnosi spram savremene magije i da nije neprijateljski nastrojen prema sferi fantastičnog; niz mislilaca širio je to učenje i među njima ističu se Julije Cezar Skaliđero (1484-1558), Gasparo Kontarini (1483- 1542) i Andreo Čezalpino (1519-1603), lekar pape Klimenta VIII čijom se zaslugom neosholastički aristotelizam proširio i na nemačko govorno područje. Uprkos kritičkoj distanci i spram Aristotela, koju nalazimo kod Pomponacija, posebno kad ističe kako pre treba verovati čulima i onom što nam pruža iskustvo no Aristotelu, mora se reći da je opšti ton čitavoj epohi renesanse davao platonizam a da je aristotelizam ovome bio samo dijalektička antiteza pa nije nimalo slučajno što će Bernardino Telezio naći u Aristotelu malo fizike i još manje metafizike, dok će Bruno Aristotela videti kao starca dostojnog sažaljenja. Noseći u sebi masu protivrečja aristotelizam je najveći poraz pretrpeo upravo zbog želje da naučni rad učini plodotvornim. I dok je sholastika nedostatak realnog znanja nadoknađivala iluzornim verovanjem u mogućnost proširivanja znanja mehaničkim kombinovanjem logičkih formi, protiv takve okoštale logike (pogrešno je identifikujući s učenjem Stagiranina) sve je
Milan Uzelac Istorija filozofije I
429
više ustajao zdravi osećaj renesanse. Zato je u to vreme Ciceron dobijao sve veći značaj, i kad se shvatilo da gramatičke forme imaju retorički karakter, sve se više osećala tendencija da se retorički preformuliše i sama logika; takvo shvatanje nalazimo u delu Lorenca Vale (1407-1457) De dialectica contra Aristotelicos koji je logičke zakone nastojao da izvede iz retoričkih postupaka dokazivanja Cicerona i Kvintilijana a dijalektiku tumačio kao pomoćnu nauku retorike. Protiv filozofije Aristotela istupao je često proganjani čuveni francuski humanista Petar Ramus (ili Pjer Ramo, 1515-1572) koji je kao kalvinista ubijen u Vartolomejskoj noći; on je oštro kritikovao veštački karakter aristotelovsko- sholastičke logike; Ramus se zalaže za novu formu nauke, za plodotvornu metodu mišljenja, verujući da je istinska logika zdravorazumska "prirodna logika" koja pomoću dijalektičkih vežbi može svakog osposobiti da o svemu govori. Prirodna logika formuliše zakone koji upravljaju čovekovim neposrednim i prirodnim mišljenjem i rasuđivanjem koje je izraženo ispravnim govorom. U spisu Tri knjige dijalektičkih poduka Petar Ramus deli prirodnu logiku na dva dela od kojih se prvi bavi otkrićem a drugi sudom; kako je uloga prirodne logike u tome da omogući odgovor na pitanja koja se tiču stvari, prva faza procesa logičkog mišljenja sastoji se u otkrivanju tački gledišta ili kategorija koje će istraživačkoj svesti omogućiti da reši postavljene probleme. Ove tačke gledišta ili kategorije uključuju izvorne ili neizvorne kategorije kao što su rod, vrsta, deoba, definicija itd. Druga faza sastoji se u primenjivanju tih kategorija tako da svest može da donese sud koji će odgovoriti na postavljeni problem. U svom razmatranju silogizma Ramo razlikuje tri faze: (a) silogizam, (b) sistem, tj. oblikovanje sistemskog lanca zaključaka i (c) dovođenje svih nauka i saznanja u odnos Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|