Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
- Bu səhifədəki naviqasiya:
- Skepticizam
- Mišela Montenja
Milan Uzelac Istorija filozofije I
433
bog; pozivajući se na atomističku teoriju Demokrita i Epikura, Gasendi se radikalno suprotstavio sholastičkom aristotelizmu ali isto tako i novoj filozofiji njegovog vremena - kartezijanizmu.
Vidimo da su vladajuće tradicije XV stoleća platonizam i aristotelizam, a da se stoicizam i epikureizam nalaze u drugom planu i nemaju neki veći uticaj; stvari se donekle menjaju u narednom stoleću kada poslednje dve orijentacije izbijaju u prvi plan a sa njima i skepticizam kakav smo imali kod Sekst Empirika. Skepticizam će u Francuskoj stvoriti posebnu atmosferu i Mišel Montenj biće njegov izraziti predstavnik. U početku, učenje Seksta Empirika prvi je sistematski iskoristio Đanfrančesko Piko dela Mirandola (1469-1533), nećak velikog Pika dela Mirandole, kao i Henrih Kornelius (poznat kao Agripa od Neteshajma, 1486-1535, a još više kao mag). Nakon toga, u Francuskoj su štampani novi latinski prevodi Seksta Empirika, zatim Pirona (1562) da bi 1569. Gentian Hervet objavio na latinskom sve spise Seksta Empirika. Ako je fetišizacija antike bila svojstvena nizu renesansnih mislilaca na kraju ove epohe, kritični odnos spram antike i pokušaja njene restaurcije, obnovu pi- ronskog skepticizma kao i kritični odnos spram sholastike naći ćemo kod Mišela Montenja (1533-1592), autora široko popularnih Ogleda (Bordo, 1580) u kojima se skepticizam nalazi u saglasju s istinskom verom; reč je o izrazitom pred- stavniku francuskog renesansnog duha koji u svojim prefinjenim i duhovitim tezama o osnovnim pitanjima života, oživljavajući antičke argumente za skepticizam, daje svoje lične odgovore, koji su u isti mah i odraz duha vremena u kome živi. On ističe relativnost čulno-
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 434 iskustvenog, nesposobnost uma da se izdigne iznad ove relativnosti do apsolutne istine, neprestano menjanje i ob- jekta i subjekta, relativnost vrednosnih sudova... Mišel Montenj nije bio ni geograf ni lekar, već bistar posmatrač života ljudi u društvenim uslovima toga doba. On sam, kao nekad Erazmo, nije odabrao nijedan tabor: bio je blizak i katolicizmu i protestantizmu ili, jednako dalek od oba. Ali, ako Erazmo još nije mogao razumeti suštinu spora, to se za Montenja više ne može reći: on je spadao u epohu tolerancije koja u njegovo vreme još nije započinjala. Spadao je u tabor religijskog skepticizma i religijske rav- nodušnosti i znajući da takvo opredeljenje crkva kažnjava zamaskirao ga je fikcijom literarne ironije. Montenj je smatrao da način života, otelovljen u društvenoj i političkoj strukturi jedne zemlje, predstavlja zakon prirode kojem svako treba da se pokori. Isto važi i za veru pošto teorijska osnova bilo koje vere ne može biti racionalno ustanovljena. S druge strane, moralna svest i pokoravanje prirodi jesu središte vere i njih može povrediti samo verska anarhija. Na taj način Montenj je ostajao veran duhu pironovskog skepticizma, koji je u čovekovoj svesti o neznanju nalazio dodatni razlog za pridržavanje tradicionalnih društvenih, političkih i verskih formi. Čini se da Montenjeva pozicija ni potonjim generacijama nije bila najjasnija: Bekon ga je obožavao zbog trezvenog gledanja na svet; Paskal je smatrao da Montenj sumnja zbog svoje vatrenosti, dok je Niče u njemu video dušu "dostojnu" jakog čoveka. Montenj je tako postao "nepoznat čovek", a to je bilo u saglasnosti sa onim što je on hteo da kaže. Polazna tačka Montenjevih razmišljanja o čoveku bio je položaj ljudi u svetu prirode; čoveka uobraženost tera da se uzdiže iznad životinje, iako nema dokaza za tu prednost; ljudima su bliske životinje i životinjama ljudi; a, u oblasti razuma postoji veća razlika među ljudima nego između
Milan Uzelac Istorija filozofije I
435
ljudi i životinja. U mnogom pogledu životinje su bolje od ljudi: "što se tiče vernosti, nema u svetu tako izdajničke životinje kao što je čovek"; čoveku je tuđa i velikodušnost koja karakteriše neke postupke životinja. Kada se hvališu kako više ne žive u prirodnom stanju, ljudi zaboravljaju da plaćaju veliku cenu za svoju posebnost, a koja je možda samo prividan uspeh. Montenj tako započinje napad na kulturu koja dezorganizuje život ljudi. Pri tom, Montenj nije zainteresovan za kulturu kao za društveni sistem vrednosti i normi; on je zainteresovan samo za čoveka, koji, razvijajući svoje sposobnosti, naročito razum i maštu, preuzima veliki rizik života punog nemira, života koji može da vodi sve do ludosti. Sve ono što je po Mirandoli bilo izraz veličine i slave čoveka (da samo čovek može da oblikuje svoj život kako hoće) u Montenjevim očima je bilo samo izraz lažnih i opasnih ambicija, kojima su upravljale "fatamorgane razuma". Montenj se tako suprotstavlja i srednjovekovnoj i renesansnoj koncepciji čoveka. Montenj je čovek razdoblja koje je postalo pametnije ali i kritičnije u odnosu na velike reči lišene pokrića. Montenj podvrgava sumnji entuzijazam i radost rane renesanse, ali je nepopustljivi protivnik tradicionalnih koncepcija koje su se u to vreme na talasu kontrareformacije vraćale u život. Po prvi put je primenjen novi model razmišljanja o čoveku. Čitava ranorenesansna koncepcija čoveka suprotstavljajući se srednjovekovnim shvatanjima, ostajala je verna tradicionalnoj mitologiji koja je preporučivala da se čovek upoznaje putem dedukcije. U toj tradiciji proboj je načinio Makijaveli u oblasti analize čoveka kao političkog bića a Leonardo u oblasti izučavanja strukture ljudskog tela. Ali Montenj je bio prvi koji je primenio taj metod na istraživanje celog čoveka, a ne samo na istraživanje pojedinih aspekata njegovog bića. Antička izreka, zapisana Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|