Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
- Bu səhifədəki naviqasiya:
- Frančeska Sančeza
- Religiozna reformacija
- Erazmo Roterdamski
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 436 u Delfskom hramu, spoznaj samoga sebe, koja je postala os- nova Sokratovog programa, i Montenju beše najpreči zadatak. Dok su antički filozofi težili razumevanju čoveka kako bi dospeli do sreće, ovo dostizanje sreće našlo se u središtu Montenjevih nastojanja. Mudrost je istinska mera filozofije; ona određuje kako treba živeti da bi čovek bio srećan. Do sreće se po Sekstu Empiriku moglo doći isključivanjem istine; u odustajanju (stavljanjem suđenja u zagrade) dospeva se do istine i spokojstva. Montenjevo skeptičko stanovište preuzeo je njegov prijatelj Pjer Šaron (1541-1603), advokat, a kasnije sveštenik; smatrao je da čovek ne može da dosegne izvesnost metafizičkih i teoloških istina. Međutim, ljudsko samosaznanje, koje nam otkriva naše neznanje, otkriva da posedujemo i slobodnu volju kojom možemo da postignemo moralnu nezavisnost i da vladamo strastima. Prava mudrost je priznavanje i ostvarivanje moralnog ideala, i ona je nezavisna od dogmatske vere. Šaronov skepticizam dobija još izrazitiju, pironovsku formu u delu Frančeska Sančeza (1552-1632) koji je po rođenju bio Portugalac a studirao je u Bolonji i Veneciji, da bi medicinu i pravo predavao u Monpeljeu a potom u Tulu- zu; u svom Traktatu o prvoj nauci, koja dolazi do toga da ništa ne možemo znati (1581), polazio je od toga da čovek može znati samo ono što je sam stvorio i tu misao će kasnije razviti Imanuel Kant. Ali ostajući u granicama svoga vre- mena, Sančez je došao do zaključka da istinsko znanje kao i prava tvoračka delatnost pripada samo bogu. Samo bog koji je stvorio sve, zna sve. Ljudsko znanje je čulno-opažajno ili se zasniva na introspekciji. Prva vrsta saznanja je ne- pouzdana, a druga, iako nas uverava da postojimo, ne može dati jasnu ideju o tome. Naše poznavanje sebe je neodređeno i neizvesno. Introspekcija nam ne daje nikakvu sliku o sebi, a bez slike ili predstave ne možemo imati jasnu
Milan Uzelac Istorija filozofije I
437
ideju. S druge straje, iako nam čulno opažanje daje određene predstave, one su daleko od savršenog znanja o njima. Pošto mnošto stvari sačinjava jedinstven sistem, ni- jedna stvar se ne može savršeno znati ako se ne poznaje ceo sistem, a njega ne znamo (16, III/239). Skeptička filozofska tradicija dovela je do toga da je početkom XVII stoleća skepticizam u Francuskoj bilo teško opovrgnuti. U svojim radovima Pjer Gasendi produžuje i produbljuje kritiku dogmatizma autoritarizma, antiintelek- tualizma sholastike, kojom su se bavili njegovi prethodnici i nastoji da poveže skepticizam i epikurejstvo. Gasendi je smatrao da se Epikur više od svih približio skepticizmu ukazujući kako se kod Epikura može naći niz pironističkih stavova. U svim svojim delima on je ponavljao kako deli njihova shvatanja i kako njegove sumnje kao sumnje skeptika tiču se samo onih stvari koje su odista neuverljive, jer ono što je odista istina, kao što su to Euklidovi "Elementi", niko nije još doveo u pitanje. Osnova naučnog znanja mora po Gasendiju biti iskustvo; tako nešto mogao je on tvrditi jer je i sam bio naučnik, poznati astronom koji je izučavao polarnu svetlost i sam bio profesor matematike na kraljevskom koledžu u Parizu i izveo niz eksperimenata kojima se moglo potkrepiti učenje Galileja, a isto tako i eksperiment koji je kasnije Njutn formulisao kao prvi stav mehanike. Naučnik koji će slediti Gasendija i razvijati skepticizam biće Blez Paskal (1623-1662). Međutim, moramo istaći da epoha renesanse nije samo period obnove antičkih vrednosti; reč je obnovi duha koja je podrazumevala i novi život a za to su bila potrebna nova znanja; osećala se zasićenost starim formama, a nauke i umetnost behu u usponu. Obnova antičkog mišljenja beše samo prvi korak na putu koji je ubrzo počeo da se račva: jednim putem išlo se u dubinu ljudske duše što je svoje
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 438 ishodište imalo u religioznoj reformaciji a drugi put, spoljašnji, vodio je otkriću istorijskog sveta.
Sve namere humanista tokom epohe humanizma i renesanse bile su prožete željom za religioznom obnovom, a i sam pojam "renesansa" imao je duboke religiozne korene. Neki od humanista, poput Marsilija Fičina i Pika dela Mi- randole, nastojali su da stvore "naučnu religiju", ali religiozni bum desio se van granica Italije. Erazmo
reforme, ali nije pokidao odnose s katoličkom crkvom. S druge strane, jedinstvo crkve i hrišćanstva bilo je delovanjem Martina Lutera (1483-1546) bespovratno izgubljeno. Deziderij Erazmo (tako na latinskom zvuči flamansko ime Gerharda Gerhardsa) rodio se u Roterdamu; sveštenik je postao 1492. i tu funkciju je vršio narednih osam godina. Njegova filozofska pozicija, posebno kad je reč o kritici crkve i sveštenstva, sadrži neke od kasnijih stavova Lutera pa su ga s razlogom neki optuživali da je pripremio tlo za protestantizam. Jasno je video krizu rimsko-katoličke crkve ali nije išao dotle da krivicu nalazi u papi i njegovim pos- tupcima. Smatrao je da je crkva samo prividno prevela mase pagana u hrišćanstvo a da se sama potčinila paganskom načinu poštovanja boga, što je ona prenela na obožavanje Hrista. Svaka svetovna pobeda crkve plaća se porazom na planu duha i stoga crkvom vladaju oni koji su od strane nje ranije bili poraženi. Istorija njegovog života je istorija bežanja od sukoba u koje ga je uvlačila njegova delatnost; Erazmo se nije zanimao ni za filozofiju, ni za prirodne nauke, tuđi su mu bili stavovi Leonarda i Pomponacija, sporovi neoplatoničara
Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|