Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Istorija filozofije I
439
i neoaristotelovaca, nije se zanimao ni za društveni ni za ekonomski život, tuđi su mu bili problemi države i prava (kako ih je u novom obliku formulisao Makijaveli). Odlikovala ga je duboka metafizička tuga; duboka melanholija prožima sva njegova dela. On je bio moralist koji osuđuje i apeluje, ali koji sam ne iznosi nikakav jasan program. Stalno je zaobilazio sporna pitanja i stalno je osta- jao u sferi uopštenih uputstava, ne izlažući precizno svoje stanovište. Svojim zadatkom video je "ispunjavanje praznina, ublažavanje oštrih prelaza, sređivanje onog što je neuredno, objašnjavanje onog što je zapleteno, razmrsivanje čvorova i rasvetljavanje tame". Erazmova interesovanja su, pre svega, bila filološke prirode; to su interesovanje za autentičnost tekstova koje nam je predala tradicija i za lepo iskazivanje misli. Erazmo je izdavao spise klasika i crkvenih otaca, a njegova izdanja tekstova svetaca bila su plod velikog rada i velike erudicije. Ali ta izdanja udarala su na konzervativne navike, izazivala napade i Erazmo je težio ublažavanju suprotnosti gde god je to bilo moguće (pa i po cenu napuštanja prijatelja i raskidanja odnosa sa njima). Erazmo je čeznuo za slogom između države i crkve, između savremenosti i tradicije; njegov ideal bio je slobodan, tj. neangažovan život. Držao je predavanja na više univerziteta ali nikad nije postajao čovek univerziteta; odbijao je da primi zvanja (svetovna i duhovna) kako ne bi imao obaveza. Bio je pravi literata kome su spisi koje je štampao obezbeđivali materijalne osnove za život ("Nemaju svi dovoljno snage da budu mučenici, plašim se da bih se na dan pometnje poneo kao sv. Petar"). Međutim, Erazmo se našao u situaciji da je stalno morao da precizira svoje teze, da napušta dvosmislenost nekih svojih komenara; pojašnjavajući stavove gubio je pristalice u oba protivnička tabora; njegovi napadi na humaniste, koji su više cenili klasiku no hrišćanstvo,
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 440 izazivali su reagovanja humanista, pa je Skaliđero, povodom Ciceronianus (1528) pisao kako je Erazmo izdao samoga sebe i ceo svoj životni put, a koji je zapravo bio odbrana autentičnog klasicizma od neznanja i netrpeljivosti manastira i sveštenstva. Nakon raskida Lutera sa Rimom, Erazmo je istupio i protiv njega u traktatu O slobodi volje; ne tražeći podršku Rima, on je ostao neutralan i našao se u dvosmislenom položaju. Nalazio se iznad zaraćenih tabora zadržavajući svoju slobodu i svoju poziciju. U suštini niko, pa ni on na kraju, nije znao kakva je zapravo njegova pozicija. Pred kraj života skoro svuda je postao nepoželjna lutalica. Živeo je u Luvenu, Bazelu i Frajburgu; nastojao je da hrišćanstvo učini stvarnom sadržinom svakoga čoveka i stoga je bio protivnik odvajanja hrišćanstva od svakodnevnog života; hteo je da hrišćanstvo bude živo, jednostavno i sveopšte. Među Erazmovim delima posebno treba istaći Oružje hrišćanskog vojnika (1504), Poslovice (1508), traktat O slobodi volje (1524), Pohvalu ludosti, knjigu koju je napisao za vreme svog boravka kod Tomasa Mora. Ono po čemu je možda u svoje vreme bio najviše cenjen i poštovan jeste izdavanje velikog broja radova otaca crkve, posebno, Kiprijana, Arnobija, Irineja, Ambrosija, Avgustina i drugih, a posebno kritičko izdanje Novog zaveta na grčkom jeziku i s odgovarajućim prevodom na latinski (1514-1516). Erazmo je bio protivnik filozofije kao konstrukcije po uzoru na sholastički aristotelizam; filozofija je za njega bila znanje, kao za Sokrata i druge antičke autore. Ona je mudro razumevanje života, smatrao je on i isticao da hrišćanskoj mudrosti nije neophodno da se usložnjava silogizmima i nju je moguće izvesti iz Evanđelja i poslanica sv. Pavla. Velika religiozna reforma bi se po Erazmu sastojala u sledećem: zbaciti sa sebe sve što je nametnuto silom
Milan Uzelac Istorija filozofije I
441
crkvenog autoriteta, osporiti one sholastičare koji ukazuju na jednostavnost evanđeoskih istina a koju sami zamršuju i usložnjuju. Put Hrista k spasenju je veoma prost: iskrena vera, milosrđe bez licemerja i besprekorna nada. Veliki svetitelji su veliki jer su živeli duhovno slobodno, u evanđeoskoj jednostavnosti. To znači da je neophodno vratiti se izvorima i to je razlog tome što rekonstruisanje tekstova i njihovo korektno izdavanje ima za Erazma filozofsko značenje. Već na prvi pogled možemo videti kako postoji analogija između religiozne reformacije i renesanse antičke nauke; obema je zajedničko vraćanje svojim izvorima: u jednom slučaju reč je o izvornim tekstovima drevnih mislilaca, u drugom otkrovenju i prvobitnom hrišćanskom životu; u oba slučaja nastoji se na oslobađanju iskrivljavanja izvornog učenja a do čega je došlo u narednim stolećima – kroz arapsku i hrišćansku sholastiku, kao i kroz crkvenu tradiciju. Ali koliko je malo antička filozofija zadovoljavala duhove zadojene novom naukom, toliko je malo unutrašnja bit religiozne Reformacije nalazila zadovoljenje u filološkom i dogmatskom vraćanju izvorima vere. Osnovna zamerka upućivana crkvi bila je u tome da je ona tokom čitavog srednjega veka sve više dobijala svetovni karakter, a što se posebno manifestovalo u brojnim krstaškim pohodima. Crkva je nalazila za potrebno da sve više deluje u oblasti politike, da utiče na odnose među evropskim državama i pritom je sve više zanemarivala religiozno prosvetlenje pa su mnogi pomislili kako se do utehe i blaženstva može dospeti bez pomoći crkve, unutrašnjim duhovnim naporom, a to su sve vreme podgrejavala razna mistička učenja koja su u hršćansku filozofiju dospela iz neoplatonizma. Taj misticizam javljao se u najraznovrsnijim oblicima da bi po- nekad bio blizak sa svojim zahtevima tendencijama koje su se javljale među samim crkvenim vlastima. Ma kako da su Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|