Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 442 se te tendencije manifestovale, one su uvek isticale potrebu za neposrednim ličnim putem pa se spasenje tražilo u naj- dubljim delovima duha. Podstrek svim ovim promenama potekao je od nemačkih mističara, Majstera Ekharta, Henrija Suza i Johana Taulera, o kojima smo već govorili, a to ima za posledicu da već krajem XIV i tokom XV stoleća mnoštvo ljudi traga za sopstvenim bogom, za Hristom u svome srcu i nastoji da odgovori na tada goruće pitanje o odnosu boga i sveta. U to vreme ubrzano raste broj sekti i otpadničkih po- kreta s kojima crkva više ne može efikasno da se bori. Slobodoumlje prerasta u versku anarhiju i potraga za sopstvenim bogom počinje da zadire daleko iza okvira hrišćanskih dogmi, vodeći u neopaganstvo i mistički panteizam pa nije čudno što se i Sveto pismo tumači krajnje subjektivistički. Bog gubi transcendentnu tajanstvenost i postaje lako dostupan objekt i predmet okultne prakse. Či- nilo se da se bogom može manipulisati i da se on može potkupiti i izraz te tendencije bila je široko raširena prodaja indulgencija (otkupa od grehova) početkom XVI stoleća. U svemu tome uzeli su učešća i predstavnici papske crkve koji su se sve više pretvarali u blagajnike koji trguju ulaznicama za carstvo nebesko. Crkva je imala koristi ali je vera trpela štetu pa se može govoriti i o religiozno-moralnoj dekadenciji u doba procvata renesanse te su stoga mnoga značajna dostignuća pozne sholastike (Duns Skot, Viljem Okan, Rodžer Bekon) bledela pred naletom magije i misticizma bez obzira na svoj kritički racionalizam. Sve to dovodi do pokreta za obnovu vere koji se okreće i protiv papstva a koji u prvim decenijama XVI stoleća dobija takav zamah da se govori o pokretu religiozne reformacije; ona počinje s religioznim propovedima Martina Lutera (1483-1546) što dovodi do formiranja luteranske crkve u nemačkim kneževinama; u Švajcarskoj se pod uticajem Žana
Milan Uzelac Istorija filozofije I
443
Kalvina (1509-1564) učvršćuje kalvinizam, a protestantizam počinje da se širi i u Holandiji, Skandinaviji, Engleskoj i Fran- cuskoj. Sve to imaće za posledicu niz verskih ratova u zapadnoj Evropi tokom XVI stoleća u kojima će germano- romanski narodi pokazati svoje pravo lice. Samostalno duhovno iskustvo reformacija je proglasila najvišim izvorom religiozne očevidnosti i razumljivo je što su prvi reformisti, nastavljajući se na personalizam humanista XIV-XV stoleća, nastojali da stvore novo shvatanje o bogu, svetu i čoveku; kao što je humaniste vodila ideja o povratku antici, tako je prve predstavnike reformacije vodila ideja povratka idejama evanđelja i prvih crkvenih otaca. Teži se prirodnom tumačenju Svetih spisa i raste odbojnost spram sholastike i dogmatike koju je negovala crkva. Na prvi pogled moglo bi se govoriti o saglasju renesanse i reformacije, ali postoji među njima i duboko protivrečje: reformacija je bila i izraz bunta protiv renesanse razvijajući antihumanizam i mizantropstvo. Rani mislioci reformacije odbacivali su uzdizanje čoveka i veličanje njegovog individualnog ja o kojem je govorila renesansa, jer su u Fičinovom veličanju čoveka mnogi videli i pokušaj čovekovog obogotvorenja. Reformacija nastupa kao i prvobitno hrišćanstvo: ona odbacuje svaki odnos spram ljudske nauke nastojeći da bude jednostavna, čista vera koja počiva na otkrovenju; iako je u početku Luter najodlučnije nastojao da zaštiti veru i s jednakom žestinom ustajao protiv bilo kakvih pokušaja da njen sadržaj bude predmet razmatranja filozofske nauke, uskoro je bio prinuđen da načini prostor razumu kako bi se mogla obrazovati nova crkva. Ponavlja se situacija iz vremena nastajanja hrišćanstva: što je više jedan religiozni pogled zainteresovaniji da proširi svoj uticaj u društvu, utoliko je prinuđen da sebi izgradi sopstvenu filozofiju, jer će u protivnom slučaju moći da osvoji srce ali ne i um. Zato
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 444 nemačka reformacija i nije mogla dugo da insistira na odbacivanju nauke i sve se menja sa uspostavljanjem nove veroispovedne organizacije, tj. sama težnja za naučnim utvrđivanjem novog sistema učenja vodila je uspostavljanju protestantske državne crkve, a to je podrazumevalo stvaranje takve crkve koja će primerom svojim da bude iznad ove protiv koje se ustalo. Tako se u nameri da se raskine s crkvenom tradicijom zastalo na pola puta. Umesto insistiranja na vraćanje prvobitnom hrišćanstvu mislioci reformacije su se zadovoljili prihvatanjem hrišćanstva utvrđenog na Nikejskom saboru (325). Bez obzira na visok rang koji se pridaje ličnom duhovnom iskustvu, i Luter i Kalvin i Ulrih Cvingli (1484- 1531) ističu transcendentnost boga spram sveta i njegovu nesamerljivost s konačnim i grešnim čovekom. Ovim se kazuje kako se bog ne može saznati i ta misao je uperena kako protiv težnji renesanse tako i protiv sholastike koja je nastojala da racionalno dokaže postojanje boga i da odredi njegovu bit i svojstva. Po mišljenju prvih reformista razum nije sposoban da dokuči poslednje tajne bića i to Lutera vodi u agnosticizam koji je saglasan s tradicijom apofatičke (negativne) teologije čiji su predstavnici smatrali da se o bi- ću i svojstvima boga može govoriti samo negativnim određenjima, tj, tako što će se reći da bog, kakav je on po sebi, nije ni konačan ni beskonačan, ni relativan ni apsolutan, ni svetlost ni tama... Na taj način predstavnici reformacije smatraju da se ne može uticati na božiju volju i time ustaju protiv svake magije ali i svrhovitosti kupovine i prodaje indulgencija što je praktikovala tadašnja rimska crkva. Luter je isticao da čoveku razum nije dat da razume prirodu onog što je iznad njega (priroda boga i anđela) već da razume ono što je pod njim (životinje, biljke, struktura stvari). Koliko je god bog Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|