Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
- Bu səhifədəki naviqasiya:
- Kaspar fon Švenkfeld
- Sebastijan Frank
- Valentin Vajgel
Milan Uzelac Istorija filozofije I
451
Veber će upravo u duhu protestantizma videti i prave korene kapitalizma. Međutim, šta se na kraju dogodilo? Postavši i sama crkvom reformacija je dobijenu vlast usmerila protiv svog sopstvenog izvora fanatično se boreći protiv onih ideja na kojima je sama ponikla, a koje sama nije htela da razvije do kraja. Tako se i moglo dogoditi da u okviru protestantizma nastavi da živi i mistička tradicija i to u delima ljudi kao što su Kaspar fon Švenkfeld (1490-1561), Sebastijan Frank (1499-1542), Valentin Vajgel (1533-1588) i Jakob Beme (1575-1624).
Luterov sledbenik; no nakon što je po pitanju pričešća 1527. izložio sopstveno stanovište nezavisno od luterovaca, reformatora i anabaptista, bio je prognan i do kraja života skrivao se po raznim gradovima da bi umro u Ulmu. Napadajući racionalizam i simbolički metod tumačenja reformatora Švenkfeld svoju kritiku luteranstva usmerava na bukvalno i tvrdoglavo pridržavanje reči Pisma i u tome vidi više izraz spoljne delatnosti koja može da zaguši istinsko unutrašnje otkrovenje koje bog daruje svakom verujućem čoveku. Istovremeno, on ustaje protiv toga da sa- mo pastiri nove crkve imaju pravo da saopštavaju božiju reč što može da nanese štetu slavi božijoj. Sve to vodi tome da na mesto spoljašnje crkve treba da stupi unutrašnja i da spoljni oblici religioznog života treba da budu napušteni. Tako misao o čisto unutrašnjoj veri biva nespojiva sa osnivanjem crkve koja već po definiciji treba da sprovodi i održavao dređen kult, a posledica toga je suprotnost između mistike i protestantske crkve pri čemu je originalnost filo- zofskog mišljenja bila na strani mistika. Što se više širio mistički pokret, on se sve više udaljavao od crkvenog protestantizma da se i jedan od njegovih najboljih
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 452 predstavnika, Sebastijan Frank, toliko udaljio od njega, da ga se čak i Švenkfeld morao odreći. Sebastijan Frank, čuven po delu Paradoksi (1534), rodio se 1500. u Nirnbergu; ne imajući neko filozofsko obrazovanje pod uticajem Švenkfelda se zainteresovao za nemačke mističare, posebno Taulera; u početku je bio kato- lički a potom protestantski sveštenik koji je vodio nemiran, lutalački život da bi umro u Bazelu 1545. Možda i pod uticajem ličnog iskustva, tek, njegova mistika ima pesimistički karakter i nalazi se u patetičnom protivstavu spram sveta koji svuda prihvata za svoje sve što protivreči istini i razumu. Bio je neprijateljski raspoložen ne samo prema katolicizmu već i prema zvaničnom protestantizmu. Propovedao je da je bog večna dobrota i ljubav koje su prisutne u svim ljudima, a istinska crkva je duhovna zajednica svih onih koji dopuštaju da bog deluje u njima. Uticaj mistike ogledao bi se u tome što je Frank smatrao da je bog nesaznatljiv i neodrediv, da je svuda i nigde, da je u stvarima i van njih, da ne može imati ni ime ni lik. Tako Frank nastoji da uzdrma antropomorfne predstave boga. Bog se otkriva samo onima koji su spremni da mu priđu bez dogmatskih predrasuda i koji Bibliju ne shvataju bukvalno, već je vide kao alegoriju koja se ne može nikad definitivno razrešiti. Već su ranija mistička učenja ukazivala na večnost božanskog stvaranja, i na to da sve stvari večno postoje u bogu; to po Franku opovrgava sva ona shvatanja koja otkrovenje tumače kao jednokratno istorijsku činjenicu. Crkva govori o aktu stvaranja sveta a ne uviđa da je svet večan kao i bog koji bi bez sveta bio ništa. Istorija Adama i istorija Hrista samo su večna istorija čitavog ljudskog roda; zato iskupljenje nije pojedinačan ljudski čin već večna pojava koja se sastoji u unutrašnjem samoiskupljenju svih
Milan Uzelac Istorija filozofije I
453
ljudi i u večnom delovanju božije dobrote. Najdublji karakter čovekov ne čine mišljenje i znanje već vera. Mistika nije bila filozofija obrazovanih, te je to bio pokret koji je i posle reformacije nastavio da živi u narodu gde je i ponikao; vremenom je mistika počela da se interesuje za spoljni svet kako bi saznanje prirode uvela u okvire svog učenja o veri. Tako je došlo do zbližavanja religiozno-filozofske stare mistike i filozofije prirode Paracelzusa za što posebna zasluga pripada Valentinu Vajgelu koji je, vraćajući se tradiciji srednjega veka, pokušao da spoji metafiziku Nikole Kuzanskog i Paracelzusovu filozofiju prirode sa religioznim misticizmom koji je bio u duhu Majstera Ekharta; ono što ovde treba istaći jeste da je taj spoj određen individualističkom, antiekleziastičkom protestantskom pobožnošću i da se približava panteizmu pa time Vajgelova filozofija i podseća na neke teme nemačkog spekulativnog idealizma.
i Vitenbergu a potom do kraja života bio sveštenik. Svoje spise je objavljivao diskretno, bez potpisa, što je imalo za posledicu da su mu nakon smrti pripisivani mnogi spisi dru- gih autora. Mistika i filozofija prirode se po ovom autoru dodiruju u dve tačke: obe imaju teozofski karakter i obe imaju isti gnoseološki princip budući da polaze od čoveka kao od mikrokosmosa. Moguće je znati i razumeti samo ono što se nalazi u čoveku; viđenje i saznavanje nije odražavanje objekta, već potiče iznutra, iz oka u kome je probuđeno od strane sveta. Čovek saznaje boga ukoliko je on bog; saznaje svet ukoliko je on svet. Čovek u samome sebi nosi čitav svet i ako sebe razume tada je postigao sve. To je subjektivni idealizam koji će činiti osnovnu crtu sve nemačke filozofije. On je u temelju monadologije koja će posredstvom Lajbnica gospodariti u XVIII stoleću. On je Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|