Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
- Bu səhifədəki naviqasiya:
- Kontrareformacija
Milan Uzelac Istorija filozofije I
457
ne uspeva da reši ova problem, ali je, njegov "pokušaj" veoma originalan. On ističe da ničeg nema u prirodi što u sebi ne bi sadržalo dobro i zlo jer je ta suprotnost sadržana u bogu koji stvara skrivenu suštinu svih stvari. Na pitanje kako je moguće da se i sam bog nalazi u protivrečju sa samim sobom, Beme daje odgovor koji je i tajna njegovog učenja: samo kroz suprotnost moguće je otkrovenje i samo kroz suprotnost bog se može otkriti samome sebi. Tamo gde bi bili samo svetlo ili samo tama, tamo ne bi bilo ni svetla ni tame. Oni se samo jedan u drugom mogu videti, u svojoj suprotnosti. Božija ljubav se ne bi mogla ispoljiti da se ne ispoljava i božiji gnev; njegovo večno svetlo se ne bi moglo videti da u njemu nema i večne tame. Tako dolazimo do ishodišne tačke Bemeove teogonije i kosmogonije: bog posmatran po sebi jeste izvan svih razlika, a u odnosu na sva stvorena bića, jeste večno jedno, bez svojstava, jedno i sve, ni biće ni ličnost, budući da ne može biti nalik nikakvoj stvari. On ne zauzima nikakvo mesto, večan je i na njega su neprimenjiva vremenska merila. Bog je večno ništa, bezdan koji nema ničeg van sebe i stoga gleda samo u sebe, pretvarajući sebe u ogledalo. On prebiva u večnoj mudrosti koja je i njegovo otkrovenje. Bog je večna nepojmljiva volja, trojedini duh koji je istovremeno jednosuštastven. On je jedina suština jer van njega ničega nema; neizbrojiv je i neizmeriv i nije ni svetlo ni tama, piše Beme u delu Mysterium Magnum, a s namerom da otkrije ono što je prethodilo stvaranju materijalnog sveta, sa čim i počinje prva knjiga Mojsijeva u kojoj su sedam dana stvaranja analogni sa sedam likova metafizičkog prasveta ali u iskrivljenom vidu. Čitav Bemeov "sistem" od početka do kraja prožet je religioznim duhom; zemni svet samo je jedno prelazno stanje, iskvaren odraz duhovnog sveta nad kojim gospodari suprotnost božanske ljubavi i božanskog gneva.
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 458 Kako u to vreme univerzitetima vlada delom katolička a delom protestantska sholastika, Bemeovo mističko učenje širilo se kao sekta i stiglo čak do Holandije i Engleske; neobična unutrašnja snaga njegovih dela našla je veoma br- zo sledbenike, prvo u prostoru nemačkog jezičkog područja, a potom u Francuskoj i Nemačkoj; njime su se zanosili iznova ga otkrivši krajem XVIII stoleća romantičari, posebno Tik i Novalis, nastojeći da se obnovom mistike su- protstave tada vladajućem racionalizmu. Isto tako Bemeovu triadičnu shemu i njegovu ideju o samootkrivanju boga ponovo nalazimo kod Hegela, a nesumnjiv je i Bemeov uticaj na poznog Šelinga koga je Bemeu privukao Franc fon Bader (1765-1841).
Našavši se pod pritiskom novih pogleda koje su izneli Luter i njegovi sledbenici, katolička crkva nije mirovala: počela je da razvija nove metode i nova sredstva kako bi povratila izgubljeno; taj pokret, koji se odvijao sredinom XVI stoleća dobio je tek 1776. naziv kontrareformacija. Ovaj naziv u prvi mah ukazuje na konzervativnu reakciju protiv reformi koje je predlagao Luter, ali će se ubrzo videti da su stvari u osnovi daleko složenije. Katolička crkva je u tom trenutku tražila puteve konsolidovanja svojih redova kroz učvršćivanje svoje ideologije a kroz intenzivnu kritiku slabosti koje je ispoljio protestantizam. Kontrareformacija je imala doktrinarni karakter: kritikovala je greške protestanata i nastojala da formuliše pozitivno učenje katolika; svemu tome doprinosio je i "vojnički" karakter novog reda koji je 1540. osnovao Ignacije Lojola kao i 1542. uspostavljena rimska Inkvizicija koja se pozabavila sveobuhvatnom zabranom nepodobnih spisa. Vezu između "katoličke reformacije" i "kontrareformacije" čini obnovljeno
Milan Uzelac Istorija filozofije I
459
papstvo koje je i inicijator kontrareformacije i pobornik toga da se religiozne sile počnu služiti političkim sredstvima, te su odluke Tridentskog koncila za pape bile sredstvo koje će u rukama jezuita postati moćan instrument za sprovođenje volje katoličke crkve. Oba ranije pomenuta pojma katolička reforma i kontrareformacija imaju svoje opravdanje jer obeležavaju dva aspekta jedne iste pojave; oba ova događaja teku paralelno i ne mešaju se; katolička reforma podrazumeva samorefleksiju crkve u odnosu na ideal unutrašnje duhovne obnove, dok kontrareformacija jeste reakcija na reformaciju, nastojanje da se katolička crkva utvrdi kroz borbu protiv protestantizma. Godinu dana pre smrti Lutera, 1545, otvoren je u severnoj Italiji Tridentski koncil (sabor), koji je s prekidima (1548-1551; 1552-1561) trajao do 1563. godine (bez prisustva protestanata za koje se verovalo da će prisustvovati ovakvom crkvenom skupu). Sabor je dugo bio očekivan, čak je i Luter pomišljao na jedan "hrišćanski i slobodan" sabor; papa Pavle III (1534-1549), inače veliki mecena iz porodice Farneze, koji je poverio Mikelanđelu radove na dovršenju kupole crkve Sv. Petra u Rimu, sazvao je još 1536. sabor crkvenih velikodostojnika, ali se u Vićenci 1539. pojavilo svega njih pet pa je isti bio odložen i sazvan ponovo 1545. da bi 13. decembra bio otvoren u Tridentu pod predsedništvom tri papska legata i u prisustvu prelata i generala katoličkih redova; predstavnici univerziteta su samo prisustvovali ali nisu mogli učestvovati u radu. Tridentski sabor je radio na definisanju katoličkih dogmi i na reformi crkve. Na četvrtom zasedanju 1546. odlučeno je da se apostolske tradicije moraju poštovati kao i Sveto pismo čiji je kanon tada takođe utvrđen. Glavni zadatak Sabora bio je odbrana tradicije jer je reformacija upravo nju napala tvrdnjom da ona za hrišćane nije obavezna nego samo Sveto Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|