Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 454 najdublji sadržaj teorije saznanja koja će zahvaljujući Kantu odrediti smer filozofije u XIX stoleću. Tumačeći odnos čoveka, boga i sveta Vajgel ukazuje na tri stupnja: čovek poznaje zemni svet zato što je on telo obrazovano iz kvintesencija svih vidljivih supstancija a što mu daje mogućnost da svuda u svemu prepoznaje ono što mu je jedinorodno; čovek saznaje svet duhova i anđela jer je njegov sopstveni duh zvezdanog porekla i on je anđeo koji svoju nauku izvodi iz svetla pomoću kojih dospeva do astrološke veze fakata te može na njih magijski da deluje. Konačno, čovek saznaje i božanski svet jer njegova besmrtna duša jeste božanska suština. Na taj način, saznanje prirode, nauke i boga po svojoj biti nije ništa drugo do samosaznanje. Istinska teologija u samoj sebi traži lik onog čiji je lik. Ovome Vajgel dodaje i posebno religiozno-filozofsko učenje po kojem bog kao jedinstvena celina živi u sebi samom; čovek, kao stvoreno biće, živi istovremeno i u sebi i u bogu te je u njemu od iskona utemeljen dualizam dobra i zla. Svako u sebi ima svog Hrista i svog Adama. Hrist je u svakom prestanak sopstvene volje, smrt individuuma i ovim svojim stavovima Vajgel se pokazuje učenikom Franka. Veza religiozno-filozofskog i prirodno-filozofskog kod Vajgela je još relativno slaba i sistem u kome će se ova dva elementa prožimati tako što će se bez ostatka rastvarati jedan u drugom, izgradio je tek Jakob Beme (1575-1624), čovek koga bismo mogli nazvati istinskim vizionarom i koji je još od detinjstva preživljavao duhovne ekstaze uveren da u tim trenucima sam bog boravi u njemu. Sin seljaka, obućar po profesiji, ovaj samouki mislilac oduševio se filozo- fijom da bi, nakon objavljivanja svog prvog spisa Rađanje jutarnjeg rumenila (1610) koji je kasnije bio poznat kao Aurora i objavljen 1616 (uz pomoć prijatelja Baltazara Valtera, kome se i duguje ovaj drugi naziv), bio kritikovan
Milan Uzelac Istorija filozofije I
455
od vlasti što se ne bavi svojim zanatom već pisanjem. Premda se u međuvremenu obogatio pa je prešao na izradu rukavica, Beme je narednih pet godina nakon objavljivanja ovog spisa ćutao da bi potom objavio samo nekoliko religioznih spisa, premda je napisao preko dvadeset knjiga. Njegova dela objavljena su po prvi put u celosti tek 1675. u Amsterdamu. Beme je smatrao da se učenost dobijena iz knjiga ne može porediti sa unutrašnjim ubeđenjima čoveka koji u svojoj duši "nosi nebo i zemlju", čak i samoga boga. Učiti - znači saznati sebe, govorio je; onaj koji uči o svetu i sam postaje svet. Mada božansko natprirodno saznanje proističe iz boga, ono se ne može ostvariti bez čoveka, već sa čovekom i blagodareći njemu. Iako nije bio školovan filozof, obućar iz Gerlica (kako su zvali Bemea) nastavlja spekulativnu tradiciju koja počinje od Majstera Ekharrta i Nikole Kuzanskog, preko filozofa prirode, posebno, Paracelzusa; svojim učenjem o bogu Beme neposredno produžava liniju nemačke mistike, mističara Kaspara fon Švenkfelda i Valentina Vajgela; tu tradiciju Beme je prožeo snažnim primesama protestantske pobožnosti; njegova nejasna i tajnovita kazivanja možda će privući samo one koji su naklonjeni teozofiji. No, u svakom slučaju, vrednost njegovih spisa može biti podložna sumnji, ali ne i uticaj koji je njima Beme izvršio. Kod Bemea više no kod ma kog drugog nalazimo protest protiv učenosti. Istinsko otkrovenje uvek je podrazumevalo jednostavnost a ne učenost; otkrovenje su donosili patrijarsi, Hrist, apostoli a ne učeni ljudi; tako se moglo desiti da prezreni monah Luter slomije vlast učenih ljudi, ali to nije važilo i za njegove sledbenike, te stoga dolazi novo vreme za novo otkrovenje – vreme jutarnjeg rumenila, govorio je Beme. Iako obućar, on je bio ispunjen mističkim zanosom i tako je i video svoju misiju. Mudrost ne treba
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 456 tražiti u knjigama nego neposrednim zahvatanjem najviše istine. On ističe značaj nacionalnog jezika: u jeziku se rađa ljudski duh, u jeziku se izgrađuje čitav svet jer mišljenje u sebi sadrži kvintesenciju stvari. Zato, onaj ko savršeno razume jezik taj može razumeti i značenje sveta, a najbolje se razume onaj jezik s kojim smo srođeni od detinjstva; treba dobro razumeti svoj maternji jezik jer on ima isto dubok temelj kao hebrejski ili latinski. Budući da je bio diletant u filozofiji, Beme je sebi dozvoljavao da se nepromišljeno bavi građenjem reči (ponekad veoma uspešno), ali i tumačenjem po analogiji, oslanjajući se na njihov "duh i smisao", ne smatrajući neophodnim da se osloni i na istraživanja učenih ljudi koje je u tom slučaju neopravdano prezirao. Tako je došlo do spoja ozbiljnog, komičnog i fantastičnog: tako je moguće da neke mistične njegove misli dobiju jasnu formu, ali sve to nalik je traženju bisera u mutnoj vodi. U stapanju religioznog i prirodno-filozofskog pogleda na svet, ovaj se drugi našao na gubitku; usled odbacivanja iskustva i posmatranja njegovo se znanje o prirodi svodi na ona koja je našao u spisima alhemičara i Paracelzusa a to otvara veliki prostor fantaziji pa se sva priroda tumači religioznim kategorijama, a kategorije filozofije prirode pretvaraju se u psihološke i religiozne pojmove. Za razliku od Bruna i italijanskih mislilaca gde se bog traži u prirodi, Beme i nemački mističari nastoje da ga pronađu u duši. To je razlog što kod Bemea problem greha dospeva u prvi plan; ako se polazi sa panteističkog stanovišta pa je bog kao suština i metafizički uzrok svih stvari, onda je on i prauzrok zla a tome se suprotstavlja religiozna svest. Stvar je u tome da se može priznati u bogu zlo u metafizičkom smislu ali ne na štetu njegove svetosti. Prenošenjem suprotnosti dobra i zla (kao prvobitnih i večnih) na samog boga, za što već ima naznaka i kod Majstera Ekharta, Beme
Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|