Milan Uzelac istorija filozofije I
Yüklə 4,1 Mb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Istorija filozofije I
445
transcendentan i racionalno nedokučiv, toliko se, s druge strane, beskonačno mogu istraživati priroda i društvo. Sve to ipak ne znači da je bog nedokučiv razumu i intuiciji i da se o njemu ništa ne može reći; naprotiv: rana protestantska teologija ističe kako je bog nesaznatljiv ali ipak dostupan saznanju, jer on je skriven onima koji traže i istražuju a otkriven onima koji veruju. Bog je čoveku poznat u onoj meri u kojoj je sam odlučio da mu se otkrije. Božje biće za čoveka nije ništa drugo do Ličnost s njenim postupcima i rečju; za dostizanje boga nisu potrebni ni dedukcija, ni indukcija, ni eksperiment niti neka specijalna duševna stanja - za to je dovoljno pasivno udubljivanje u smisao svetog teksta, a što je moguće blagodareći veri koja nije saznajna sposobnost već određenje volje. Prvi reformisti su i konsekventni fideisti. Kognitivnom, saznajnom odnosu spram boga reformacija suprotstavlja hermeneutički odnos i stoga nije slučajno što će rodonačelnik nove hermeneutike biti vodeći protestantski teolog Fridrih Šlaermaher. Bespogovorno prihvatanje pravednosti i mudrosti
teologije; bit luterovske deklaracije nije u dopuštanju teorijskih argumenata (zdravorazumskih) u prilog čovekovog prosuđivanja o tvorcu, već u nastojanju da se racionalno organizuje hermeneutička diskusija te stoga ranom protestantizmu pripada zasluga za približavanje onom što se danas naziva "komunikativna etika" ili "racionalna etika diskursa". Pokret reformacije započeo je u Virtenbergu 1517. kada je Martin Luter objavio 95 teza protiv trgovine indulgencijama; osnovni motiv ovih teza je unutrašnje pokajanje; Hristovom evanđelju je ideja iskupljenja grehova potpuno tuđa; evanđeoski bog ne traži od čoveka ništa drugo do kajanje. U svom biću bog ne zavisi od ljudi i nisu mu potrebne nikakve njihove usluge, nikakvi darovi. Boga
Milan Uzelac Istorija filozofije I www.uzelac.eu 446 ne ogorčava narušavanje poretka (što on može uvek da popravi), već pati nad nesrećom koju je grešnik načinio nad samim sobom. Neophodno je da se grešnik sam ispravi i napravi sebe novim čovekom; samo kroz kajanje može se moralno roditi individua. Luterov bog se ne odaziva na činove već na motive; ne na žrtve i odricanja, a na unutrašnje prevrate, ne na molitve, već na stvarnu za- brinutost. Luterovu poziciju odlikuje potpuna negacija: neverovanje u mogućnost ljudske prirode da se spasi kao jedinka bez božije pomoći; filozofija je prazna sofistika, plod taštine, dok spas leži samo u veri. Kada je reč o renesansi, Luter s jedne strane ističe neophodnost religiozne obnove i rođenja u novom životu; s druge strane traži "vraćanje izvorima", principima koje su humanisti hteli da realizuju kroz klasiku: Fičino i Piko, obnavljanjem stare teologije (Hermes, Orfej, Zaratustra, Kabala) a Erazmo ukazivanjem na evanđelja, na rane hrišćanske mislioce i crkvene oce. Luterovo učenje sadrži tri elementa: (a) učenje o radikalnom potvrđivanju čoveka pomoću vere, (b) učenje u nepogrešivosti Svetog pisma kao jedinog izvora istine i (c) doktrinu o univerzalnoj službi bogu i u vezi sa tim, slobodu samostalnog tumačenja Svetog pisma. Svi ostali Luterovi stavovi proističu iz ova tri osnovna njegova stava. (a) Tradicionalno učenje crkve počivalo je na shvatanju da se čovek spasava verom i dobrim delima, te da bi neko bio hrišćanin nužna su dela; Luter je došao do zaključka da je za spasenje dovoljna samo vera koja ljude može opravdati bez svakog delanja, jer ljudi su stvoreni iz ništa i u očima boga onu su takođe, ništa. (b) Sve što znamo o bogu, kao i o odnosu čoveka i boga, znamo iz onog što je bog rekao u Svetom pismu; samo Pismo ima apsolutni autoritet dok papa, episkopi, sabori, kao i tradicija, koliko koriste toliko i otežavaju razumevanje sve-
Milan Uzelac Istorija filozofije I
447
tog spisa. Tako energičan poziv za vraćanje Svetom pismu mogao se naći i kod drugih humanista; kad je Luter pristupio prevođenju Biblije postojalo je već mnoštvo prevoda Starog i Novog zaveta. Pretpostavlja se da je u opticaju bilo oko 100.000 primeraka Novog zaveta i oko 120.000 primeraka prevoda psalama. Luter je nastojao da direktno pristupi svetim tekstovima i da se oni prošire u velikoj količini. Treba reći da se Biblija humanista razlikuje od one koju nalazimo u prevodu Lutera: istina je da se u prvoj nalazi kodeks savremene etike koji reguliše moralni život, ali u Luterovom prevodu je akcenat stavljen na opravdanje vere pa moralni kodeks gubi vrednost sam po sebi. (c) Treći momenat luteranstva karakteriše se nepotrebnošću specijalnih posrednika između čoveka i boga kao i čoveka i reči božije, a što se zbiva u trenutka kad se sveštenstvo na Zapadu počinje sve manje svojim životom i ponašanjem razlikovati od profanog sveta. Međutim, stvari su se počele tako radikalno razvijati kako to ni Luter nije mogao predvideti, te je i sam Luter postajao sve više dogmatičan, čak je pretendovao i na nepogrešivost koju je odricao papama, te su ga i prozvali "vitenberškim papom"; kako se u to vreme zbog raznih zloupotreba bilo izgubilo svako poverenje u organizovane religiozne forme, Luter se založio za novi oblik crkve; tako su nastale "državne crkve" koje su postale potpuna antiteza one za koju se reformacija zalagala. Pošavši od ideje slobode vere, pokret je završio podvrgavanjem individualne duhovnosti političkoj vlasti oličenoj u principu čija je
Luterovom mišlju vlada pesimizam i iracionalizam: samo ako postane svestan toga da ne može biti tvorac svoje sudbine, čovek se može spasti; spasenje zavisi od boga i samo kroz očaj moguć je put k spasenju budući da nikakva
Yüklə 4,1 Mb. Dostları ilə paylaş:
|