Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 9 nesporno, već u Platonovo vreme postaje sporno; ako se ranije znalo šta je biće ono je u njegovo vreme postalo aporetično (Sofist, 242c; 243de; 244a). Na taj način, Ničeova reč o tome kako se mora "razumeti istorijsko pravo metafizike" ne kazuje mnogo protiv metafizike pošto je ona bila sporna već u najstarije doba, zapravo od svog nastanka pa sve do danas, te bi bolje bilo reći kako je ona "u isto vreme i moguća i nemoguća" 11 . * Aristotel je predmetom prve filozofije odredio bivstvujuće kao takvo a ne bivstvujuće (B 3 998b); već iz toga možemo videti da metafizika nije nauka o bivstvujućem (ontologija) već učenje o bivstvujućem kao takvom. Pokušavajući da odgovorimo na pitanje šta je bivstvujuće (tà ónta) mi se s razlogom uplićemo u najveće teškoće; tim pojmom misli se jednom na (a) totalitet svega što jeste, na realni totalitet koji je isto što i svet, dakle, celina i totalitet sveg realnog (pri čemu je svet sadržaj tog totalita, izraz jedinstva koje Aristotel određuje i izrazima tò pan i tò hólon) a drugi put, na (b) kolektivni pojam, totalitet svih stvari u njihovoj mnoštvenosti i međusobnoj razlici. To razlikovanje podrazumeva podelu stvari na vrste i podvrste, rodove i regione pa se tada kao najopštije razlike pokazuju: pokretno-nepokretno, čulno-inteligibilno, materijalno- imaterijalno. Ono drugo pitanje, pitanje šta je bivstvujuće ne znači ništa drugo no pitanje šta je bivstvo (ousia) shvaćeno kao način (sadržaj) bivstvovanja konkretnog bivstvujućeg 12 (A 3 984b; B 5 1002a; A 5 987a), pri čemu odgovor može biti: tvar (he physis ton onton), suština (he ousia ton onton) ili ono za 11 Martin, G.: Allgemeine Metaphysik. Ihre Probleme und ihre Metode. W. de Gruyter, Berlin 1965, S. 6. 12 Brinkmann, K.: Aristoteles´allgemeine und spezielle Metaphysik, De Gruyter, Berlin 1979, S. 20. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 10 što će se kasnije koristiti izraz supstantia (he ousia panton) pa je stoga zadatak učenja o bivstvujućem učenje o bivstvu (Z 1 1028b). Ontologiju je prvi zasnovao Platon 13 razlikujući dva vida bića, odnosno načina na koje se biće manifestuje (Fedon, 79a) – ideje i čulne stvari; ideje su pravo biće, one su večne, a čulne stvari su propadljive i nepravo biće; prve se saznaju umom druge čulima. Način postojanja ta dva reda stvari govori o njihovom ontološkom, a način saznanja o njihovom gnoseološkom statusu. Aristotel uopštava ovo Platonovo razlikovanje između individualnog i opšteg (i pravi razliku koja će kasnije biti poznata kao razlika supstancije i njenih akcidencija); u odnosu na svog učitelja on je zauzimao suprotnu poziciju: pravo biće je pojedinačno biće i ono je prvo bivstvo, a naspram njega je bit pojedinačnog bića (eidos) i ona čini drugo bivstvo 14 . Da bi izložio sliku sveta koja sadrži dihotomiju noetske supstance (kao nepokretnog pokretača) i čulno opažljivog kosmosa, Aristotel koristi niz pojmova: (a) ontološke (hile, eidos, dynamis, energeia), (b) fizičke (prostor[mesto], vreme [sad], kretanje), (c) metafizičke (ousia, symbebekota), (d) teologičke (noesis noeseos). 13 Sofist, 248a-249d; Fileb, 26d-27b; Fedon, 78-79; 100cd. 14 Tu razliku preuzima i Dekart: on razlikuje res, odnosno esse reale (res cogitans i res extensa) i veritates aeternae, odnosno, esse in mente tantum (drugo bivstvo, Platonove ideje). Lajbnic razlikuje realno biće (monada) i fenomenalno biće čija su određenja fundirana u monadama (prostor, vreme, prirodni zakoni). Kant ne čini ništa novo u tom smislu već samo nastoji da spoji pozicije Platona i Lajbnica pa stoga razlikuje fenomene i noumene, pojave i stvari po sebi (što je, kako već Jakobi primećuje, i najproblematičnije u njegovom učenju). Jedno monističko shvatanje, a koje bi podrazumevalo da biće postoji samo na jedan način, prvi su zastupali Pitagora i njegovi sledbenici da bismo već kod atomista imali dualizam: atomi – prazan prostor, ili, atomi - prirodni zakoni. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 11 Bivstvujuće samo po sebi nije ni broj, ni voda, ni vatra, ni pokretno ili nepokretno biće iz prostog razloga što nijedno unutarsvetsko, regionalno biće ne može biti princip sveg bivstvujućeg. Sva unutarsvetska bića predmet su posebnih, regionalnih ontologija (nauka) dok se ontologija (koja nimalo slučajno ne nastaje tek u novo doba, i to kao nova, novovekovna disciplina) bavi određenjima bivstvujućeg a što nije predmet metafizike. To nam više no jasno ukazuje na neophodnost razlikovanja metafizike i ontologije i pritom, ako ontologija i nije nauka o biću i jednom u platonovsko-pitagorejskom smislu, pitanja koja se tiču toga šta znače pojmovi biće i jedno mogu biti predmet nauke o bivstvujućem. Nesporno je da takva nauka o biću jeste teorijska disciplina, ali ostaje još uvek nejasno gde je njeno mesto u sistemu teorijskih disciplina. Sam Aristotel kaže da postoje tri vrste predmeta i da su to prirodne stvari, matematički predmeti i nepokretni predmeti (E 1 1025b) te da se njima bave tri teorijske filozofije: fizika, matematika i teologija (1026a). Na jednom drugom mestu (Λ 1-6) Aristotel piše da treba razlikovati čulno opažljive stvari i nepokretna bivstva; čulno opažljive stvari se dele na promenljive, (prirodne tvari) i nepokretna bića (nebeska tela); iz toga sledi da postoji razlika između (a) pokretnih i promenljivih stvari (između prirodnih stvari i podlunarnog sveta), (b) izmežu pokretnih i pritom večnih stvari (nebeska tela) i (c) nepokretnog i večnog bića (prvi pokretač); u tom slučaju (shodno Met., Λ 8 i Fiz., II 7 198a) možemo razlikovati fiziku, astronomiju (ili kako on kaže astrologiju) i teologiku. Ovde ostaje nejasno kako mesto astronomije (budući da se ona jednom određuje kao deo fizike (II 194a; 198a) a drugi put kao deo matematike (E 1 1026a)), tako i priroda teologike. Kako će o ovom u potonje doba krajnje problematično tumačenom pojmu (u kontekstu Aristotelove filozofije, premda se javlja samo na dva mesta u Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|