Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 28 Hegel nastoji da iznova izgradi metafiziku i to reinterpretacijom Aristotelove koncepcije. Zato se u prvom izdanju Enciklopedije filozofskih nauka "logika" ne shvata samo kao spekulativna filozofija, već ima značenje spekulativne teologije (1817, § 17). To Hegelu omogućuje da kasnije (1830, § 9 prim.) kaže kako logika, u bitnom značenju spekulativne filozofije, stupa na mesto metafizike, postajući tako spekulativna logika, da sadrži u sebi raniju metafiziku i logiku, konzervirajući njihove misaone forme, zakone i predmete, ali da ih istovremeno i dalje razvija i oblikuje drugim kategorijama. Vreme nakon Hegela biće određeno udaljavanjem od ovog njegovog određenja ontologije; to će važiti kako za predstavnike onih filozofija koje nastaju kao reakcija na pozitivističku filozofiju i filozofiju života (Huserl, ali i rani Witgenštajn), tako i za one filozofe koji će nastojati da ontologiju izvedu na novi put (N. Hartman, G. Jakobi). 2.2.2. Nakon svega što je upravo rečeno, nezavisno od toga u kojoj meri je sve to i samorazumljivo, smisleno i legitimno, posve je jasno da je došlo krajnje vreme da se vratimo Aristotelu i pokušamo ponovo da mislimo zajedno sa njim, ili uz njegovu podršku, a on kaže: "Postoji nauka koja posmatra bivstvujuće kao bivstvujuće i ono što mu pripada. Ona nije ista ni sa jednom od posebnih nauka jer nijedna ne proučava bivstvujuće uopšte i kao bivstvujuće nego izdvajajući mu jedan njegov deo posmatra mu ono što mu pripada poput matematičkih nauka. A budući da mi istražujemo počela i najviše uzroke, jasno je da oni moraju pripadati nekoj prirodi po sebi. Ako su oni koji su istraživali prapočela bivstvujućih istraživali i ta počela, nužno je da prapočela bivstvujućeg budu ne prema onom što mu je akcidentalno, nego prema kao bivstvujućem. Stoga i mi moramo shvatiti prve uzroke bivstvujućeg kao Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 29 bivstvujućeg". (Met. 1003a, 20-30). Tu formulu "bivstvujućeg kao bivstvujućeg" nemoguće je prevazići; ako je čisto formalna, to znači da je zadatak filozofije da tu formulu ispuni kako ona ne bi ostala bezsadržajna. Možemo stoga zaključiti da je metafizika usmerena na zahvatanje samoga bivstvujućeg kao takvog budući da se postojanje i suština neke stvari ne može razumeti iz same stvari već iz prirode njenoga bivstva. Pritom, razume se, otvara se i pitanje koje se sve vreme čini ključnim: kako dokučiti to po čemu je nešto bivstvujuće što je istovremeno izvor kako pojedinačnog i mnoštva, stvarnog i mogućeg, tako i samostvaranja i sa-postavljanja samih stvari? 2.3. Bivstvujuće kao takvo pokazuje se Aristotelu kao osnovni problem. Ono je prava stvarnost ali svoj smisao ima samo ako ga shvatamo kao oblikovano kretanje koje ima početak, tok i cilj. Budući da je ono što postoji postavljeno u postojanje i time istovremeno i pokretno, a pokrenuto od strane određenog uzroka, opravdano je pitanje o uzroku koji stoji na početku svekolikog kretanja. Za Aristotela, kao i za sve Grke, besmisleno je da nešto može biti pokrenuto od nečeg drugog, ovo od nečeg trećeg i tako u beskonačnost jer bi to značilo da kretanje nema ni početka ni kraja; svima njima je zajednička misao da svako smisleno kretanje mora imati početak i cilj. Pitanje o prvom, pokrećućem, tj. delatnom uzroku ukazuje na ono biće što sve drugo pokreće a da samo nije prethodno ničim pokrenuto; tako se dospeva do shvatanja da mora prethodno postojati neki "nepokretni pokretač" i da se on mora nalaziti na vrhu hijerarhije svih delujućih uzroka. Grci su polazili od iskustva do kog su došli posmatranjem kretanja neba i nebeskih tela; svo kretanje videli su ili kao kružno kretanje, ili kao smenu godišnjih doba, ili kao sastavjanje i rastavljanje elemenata. To Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 30 istovremeno znači da se kretanje uvek odvija u prostoru, da se kretanjem dodiruju početak i kraj a što znači da je svako kretanje kružno. Kružno kretanje je savršeno i to u istom smislu kao što je krug savršen geometrijski lik, ili, kao što je lopta savršen geometrijski oblik. Kružno kretanje za Aristotela je najsavršenije i savršenstvo takvog kretanja ogleda se u tome što se podudaraju njegov početak i kraj; time se ono razlikuje od pravolinijskog kretanja. Kad je reč o kružnom kretanju, tu je cilj, odnosno kraj, uvek relativan, te je preko njega kretanje i dalje moguće, i to u beskonačnost. Ono "božansko" je prvi delatni uzrok, temelj sveg obrazovanja bivstvujućeg kao takvog i sveg njegovog napredovanja. Ono je prvi uzrok, prvo bivstvujuće, i prvo mišljenje. [Jasno nam je zašto će kasnije Kant isticati kako metafizika nije nauka niti učenje, već pre svega samosaznanje razuma 34 (Kant, Met., I, 4284)]. Ovo pak mišljenje, po shvatanju Aristotela, nema nikakvog predmeta izvan samoga sebe, osim, samoga sebe - mišljenje mišljenja koje može sebe samo neprotivrečno misliti na taj način što sebe imaginativno, odnosno intuitivno sagleda. Tu se zapravo zbiva "gledanje mišljenja" - imaginativno zrenje bivstvujućeg kao takvog. Ovo najviše mesto u hijerarhiji bića zauzima bog. Pitanje o onom "prvom" zapravo je pitanje o metafizičkoj teologiji. Prvo biće je samostalno, nepokretno, u sebi celovito, ograničeno i nužno određeno; ono je čista energeia. 34 Nije na odmet još jednom podsetiti da termin razum (lat. Ratio) ima u srednjem veku isto značenje kao i temelj, te znači osnovu nečeg. Drugim rečima: Kant tu govori o samosaznanju temelja, u ovom slučaju subjekta koji misleći sebe misli temelj sveta i svega što jeste. Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|