Pitagora I njegovo bratstvo

Pitagorejci su prvi u helenskom svetu priznali ženama ravnopravnost. Jamvlih u katalogu Pitagorejske škole nabraja niz imena članica koje su bile ili žene ili ćerke ili sestre članovima bratstva¹⁵ Među njima su se najviše isticale Timiha, Filtija a naročito Pitagorina učenica i žena Teana i njene ćerke Mija i Dama koje su imale povlasticu da otvaraju religiozne litije žena. Pitagora je Dami ostavio svoje spise sa napomenom da se ne saopštavaju nikome izvan porodice zbog čega ih je ova ostavila svojoj ćerki Bitali.¹⁶ M.N.Đurić skreće pažnju da je ''jedna od najprimetnijih odlika Pitagorine vaspitačke delatnosti bila pribiranje brige i pažnje oko vaspitavanja žena''¹⁷ što svakako otkriva mističnu stranu Pitagorine ličnosti i dodatno osvetljava specifičnosti njegovog učenja (o čemu će biti više reči u odeljku '' Pitagorizam i materinske misterije'').

Demetra i Kora

UČENjE PITAGORE I

PITAGOREJACA¹⁸

Filosofija Pitagore donela je u antički svet dva potpuno originalna filosofska polazišta: učenje o metempsihozi ili ponovnom rađanju¹⁹ i filosofiju broja kao osnove svega pri čemu treba podvući da je učenje o harmoniji, proisteklo iz filosofije broja, predstavljalo kvalitativan pomak u istoriji etike. Sve ostale ideje koje su iz oblasti etike, društvenog uređenja, geometrije, muzike i astronomije koje je Pitagora sa bratstvom poučavao i proučavao a naročito religijske postavke nužno su bile vezane za ova dva postulata.

Prema Heraklitu s Ponta, Pitagora je razlikovao tri puta, tri načina života. Prvi, hodos jeste teoretski, posmatrački, kontemlativni način života. Drugi je praktički tj.pragmatički, delatni dok je treći apsolutistički, utilitaristički.²⁰ Ovaj poslednji način života usmeren je na to da se stekne bogatstvo; živi se da bi se zarađivalo i trošilo.

METEMPSIHOZA –

UČENjE O PONOVNOM RAĐANjU DUŠE

Prema Laertijeu, sam Pitagora je pričao kako je ranije već bio na Zemlji kao Etalid, zatim Euforb, potom Hermotim i na kraju, pre nego što je postao Pitagora, Pir. Svega ovoga se sećao i mogao da priča o svom boravku u Hadu zahvaljujući tome što je od Hermesa izmolio sećanje na besmrtnost. Ksenofan je želeći da se naruga učenju o ponovnom rađanju napisao kako je Pitagora navodno ugledavši nekog čoveka kako tuče psa, ovome naredio da prestane jer je u skičanju prepoznao dušu svoga prijatelja. Ne ulazeći dalje u istinitost ovog događaja niti u Ksenofanove namere, treba naglasiti da je Pitagorino učenje o ponovnom rađanju duše bilo revolucionarno i reformatorsko u sredini i vremenu u kojima je poniklo, onoliko koliko je nekoliko stoleća kasnije bilo Isusovo učenje.

Sa osnovama učenja o ponovnom rađanju duše Pitagora se najverovatnije sreo za vreme svog ropstva u Vavilonu Pitagorina ideja o ponovnom rađanju duše bila je očigledna suprotnost sa dotadašnjim kultom mrtvih i s njim povezanim masovnim pojavama sujeverja- prizivanjem mrtvih i pričama o avetima. Učenje o metempsihozi delovao je pročistiteljski i oživeo staru ideju o moći duše i njenom postojanju i posle smrti što se oštro suprotstavilo homerskoj koncepciji o pričljivim senkama počivših. Očigledno, Homerova i Hesiodova koncepcija smrti kao konačnog čina nikako nije mogla da bude prihvaćena; J.Burkhart navodi da se '' ni većina bogova nije mogla oporaviti od nedostojnih stvari koje im je natovarila na pleća poezija, u prvom redu Homerova Ilijada.''²¹ U znak neprihvatanja i gađenja prema ovakvom učenju o duši, Pitagora je Homera i Hesioda video u Hadu među onima koji su pod najtežim kaznama.²² Sa druge strane, da je imao lepo mišljenje o molitvi dokazuje činjenica da je o bogovima imao lepo mišljenje; čak navodi da ne želi da bogovima propisuje njihove darove ljudima, već im izričito prepušta izbor tih darova.

Pitagora je učio najpre da je duša besmrtna i da se preobražava u druge vrste živih bića; zatim da se sve što dolazi na svet ponovo rađa u određenom ciklusu i da ništa nije apsolutno novo; kao i da se prema svemu onom što u sebi nosi život, mora odnositi kao prema onom što nam je srodno. U ovom učenju primetan je uticaj orfizma s tim što ga Pitagorino učenje dodatno oplemenjuje : dok orfizam uči da se duša može sjediniti sa božanskim samo preko primernog života, koji je uslovljen asketizmom, poštovanjem rituala i apstinencije kao i meditacije o onostranom svetu, pitagorejska askeza, kao već naređena, nije bila askeza za već nečistu savest nego askeza za one čiste sa jedinim zadatkom- da bi ostali čisti. Cilj pitagorejske askeze bio je održavanje čoveka u raspoloženju koje ga čini dostojnim ljudskog postojanja.²³

Ovakvo shvatanje duše bilo je oštro suprotstavljeno činu samoubistva. Prema učenju pitagorejaca, ljudi, obični smrtnici, stranci su u svom telu koje je grobnica duše. Mi nemamo pravo da napustimo svojom voljom, dakle, bez Božje volje, ovaj svet. Još plastičnije je ovo shvatanje izneto u Platonovom Fedonu (62 b) poredeći smrtne ljude sa stadom a Boga sa pastirom koji brine o stadu. Smrtnik nema pravo da napusti stado bez božanske naredbe. Život, prema učenju pitagorejaca, svakako nije sreća ali izlaz nije u samoubistvu.²⁴

Pada u oči sličnost u odnosu pitagorejskog poređenja - stado (jagnje) -pastir sa kasnijom hrišćanskom slikom u kojoj je Isus dobri pastir²⁵ su njegovi sledbenici stado koje se okuplja oko njega. Baš kao što se sreće istovetnost pitagorejstva i novozavetne etike u poređenju, tako se zadržao i isti odnos ovih učenja prema samoubistvu.

U direktnoj vezi sa metempsihozom na putu ka pročišćenju je i zabrana većine namirnica koje su se do tada koristile u svakodnevnoj upotrebi: zabranio je upotrebu mesa, nekih vrsta riba i boba i ostalih mahunarki.²⁶ Zabrana korišćenja boba je onaj deo Pitagorinog učenja koji nam govori o velikoj vezi pitagorizma i pitagorejki sa poštovanjem ženskog, materinskog pricipa u misterijama. Maternitet se ogleda u svetoj prirodi jaja i mahuna tako da je jesti životinje koje rađaju iz jajeta greh usled njihove veze sa materinstvom isto koliko i jesti mahune koje su nosioci života. Usled toga Pitagora dopušta da se jedu petlovi (osim belih, koji su posvećeni Mesecu) ali zabranjuje da se jedu kokoši i tako dalje istom analogijom.

Na ovom mestu jasno je uočljiva povezanost pitagorejstva sa Demetrinim kultom kao i sa svim maternitetskim misterijama (o čemu će biti više reči na drugom mestu u ovom radu).

BROJ- OSNOVA I MERA SVEGA

Pitagorino učenje o broju je jedan od prvih pokušaja postavljanja pitanja o kvalitativnoj strani zakonitosti u prirodi. Dok je miletska filosofija prirode u osnovu svega što postoji stavljala materijalni prauzrok, nazivajući ga čas ''vodom'', čas '' apejronom'', čas '' vazduhom'', dotle su pitagorejci polazili od broja kao suštine svega. Aristotel je zapisao da su se ''pitagorejci prvi posvetili matematici i unapredili je ...smatrajući da su matematička načela u osnovi svih bića, a kako su brojevi prvi među načelima... oni su smatrali da su brojevi elementi svih bića i da je čitavo nebo harmonija i broj.''²⁷ Sve se u prirodi meri, potčinjava broju, u broju je suština svih stvari tako da upoznati svet, njegovu zakonitost i strukturu znači upoznati brojeve koji njime upravljaju.

''Broj, to su sva nebesa ''²⁸ predstavlja osnovno pitagorejsko metafizičko-matematičko načelo. Za pitagorejce sastojci broja su '' parno i neparno, a da je od njih parno neograničeno a neparno ograničeno; jedno proizilazi iz obadva (jer je ono i parno i neparno), a brojevi iz jednog; a i čitavo nebo, kao što je rečeno, jeste broj ''²⁹ Na osnovu ovog Aristotelovog zapažanja očigledno je da su pitagorejci broj shvatili prostorno – jedan je tačka, dva je linija, tri je površina, četiri je čvrsto telo. U prilog ove tvrdnje je i činjenica da su pitagorejci na taj način shvatali ''tetraktis'', figuru koju su oni smatrali za svetu.

Tetraktis ili sveti broj predstavljao je zbir 1+2+3+4 daje 10. Pitagorejci su prema iznetom stavu da je neparni broj , jer je ograničen pa samim tim određen i savršen, bolji nego parni koji je neodređen i nesavršen pa su prema tome sastavili tabelu od deset suprotstavljenih pojmova iz kojih se proizvodi sve ostalo.

To su: 1. ograničeno- neograničeno, 2. parno- neparno, 3. jedno- mnogo, 4. desno- levo, 5. muško- žensko, 6. mirno- pokretno, 7. ravno- savijeno, 8. svetlo-tamno, 9. dobro-zlo, 10. kvadrat-pravougaonik.³⁰ Ovu tabelu Aristotel na drugom mestu naziva tabelom dobara jer je imala pretežno etički karakter zato što dobro pripada onome što je neograničeno.³¹

Iz ovakvog učenja je proistekao pojam o harmoniji do kojeg je Pitagora došao proučavanjem veza između muzike i matematike. Otkriće harmonije kao ujedinjenja raznovrsnog, pomirenja kontrasta predstavljaju deo etičkog učenja Pitagore po kome će ostati poznat. Pitagorejci su vrline svodili na brojeve smatrajući da različite vrline predstavljaju harmonije suprotnosti, dok su vrlinu smatrali harmonijom. Oktava je najveća harmonija u skali a kako su ljubav i prijateljstvo harmonija to je ljubav = 8. Isto tako su pitagorejci smatrali da se pravednost sastoji od jednakog pomnoženog jednakim, ili iz kvadrata ili iz kubnog broja, zato što ona vraća isto za isto. Stoga su pravednost definisali brojem 4 ili brojem 9 jer je kvadrat parnog broja (2) =4 a drugog neparnog broja (3) = 9 i jer se jednako vraća jednakim. Tako je brak, kao harmonija prvog muškog s prvim ženskim (5), oživljavanje 6, zdravlje 7 dok je broj 10, zbir svetih brojeva (1+2+3+4) , svešteni broj.

GEOMETRIJA, MUZIKA I ASTRONOMIJA


S obzirom da su Pitagorejske škole bio proučavale aritmetiku, geometriju,astronomiju i muziku, sasvim je razumljivo da su pitagorejci najviše doprineli baš u ovim granama. Pored toga što su pitagorejci prvi koji su reč mathematike koristili sa značenjem matematika ( do njih se ona koristila za učenje bilo čega)³², dali su veliki doprinos u razvitku astronomske nauke. Sa njima je geometrija dobila oblik aksioma, teoreme i uslovljenosti. Sam Pitagora je otkrio mnogo teorema iako je ona po kojoj je najpoznatiji –tzv. Pitagorina teorema- doneta iz Vavilona o čemu nam svedoče glinene pločice koje se čuvaju na Univerzitetu u Jejlu i Plimptonu.³³

Tablica Plimpton 322

Pitagora je formulisao teoriju proporcije i kroz nju i ''primenu površina'' stvorio geometrijsku algebru. Pretpostavlja se da je upravo studija proporcija navela Pitagoru da muziku svede na broj.³⁴


Jednom prilikom, pripoveda Jamvlih, Pitagora je prolazio pored kovačnice kada je njegovo uho bilo privučeno redovnim muzičkim intervalima zvukova koji su dolazili od nakovnja. Otkrivši da su čekići različite težine, zaključio je da tonovi zavise od numeričkih odnosa.U jednom od malobrojnih eksperimenata o kojima učimo u savremenoj istoriji muzike, uzeo je dve strune jednake debljine i zategnutosti i otkrio da su, ako je jedna dva puta duža od druge, kada bi ih trzao, davale oktavu (odnos 2:1, 3:2, 4:3 9:8); ako je jedna bila jedan i po puta duža od druge, davale su kvintu ( do, sol); ako je jedna bila za trećinu duža od druge davale su kvartu ( do, fa odnos 4:3). Na ovaj način, svaki muzučki interval mogao je da se matematički izračuna i utvrdi.

Muzika je bila od izuzetne važnosti u pitagorejskom poimanju sveta. Aristoksen tvrdi da du pitagorejci koristili muziku da bi očistili dušu, a medicinu da bi očistili telo. U ovoj tvrdnji vidimo da osnova Aristotelove teorije katarse zapravo leži u učenju pitagorejaca. Po uzoru na Apolona i Orfeja koji su bili božanski muzičari, Pitagora je preporučivao svakome muzičaru da se bavi muzikom što je i sam činio do kraja života.

Laertije piše da je Pitagora prva osoba koja je Zemlju nazvala okruglom i dala svetu ime kosmos. Po Pitagori, Zemlja je okrugla zato što je među čvrstim telima najlepša kugla (sfera) a među figurama-krug. Već samo ovakvo učenje ima svoju estetsku stranu: ideje da je Zemlja oblika elipse ili kotura zamenjuje stav o savršenom (oblik kugle, sfere) prema savršenom (čoveku koji živi na njoj, trudeći se da dostigne savršenstvo).

Srednjovekovni prikaz Pitagore i Filolaja

Pošto sva tela koja se kreću po prostoru proizvode zvuk čija visina zavisi od veličine i brzine tela, znači da svaka planeta u svojoj orbiti, kako je tvrdio Pitagora, proizvodi zvuk u srazmeri sa svojom brzinom kretanja koji se sa svoje strane povećava sa njenom razdaljinom od Zemlje. Po učenju o harmoniji i ove različite note čine harmoniju ili '' muziku sfera '' koju nikada nećemo čuti upravo zato što je čujemo sve vreme. Vasionski sklad i ta harmonija sfera kao univerzalni sistem sajedinstva treba da se ostvare i u ljudskom društvu tako da Pitagora svojim učenjem vrši ''poporodičavanje i podruštvenjivanje vasione kao i povasionjivanje porodice i društva jer harmonija vasione silazi u domaćinstvo pojedine kuće i u domaćinstvo države.''³⁵

HARMONIJA

Mišljenje da je duša hamonija ili, tačnije, usklađenost blisko je povezano sa teorijom o četiri elementa. Ovo učenje, prema Barnetu, nije moglo da pripada najranijem obliku pitagorejstva jer nije u skladu sa idejom da duša može da postoji nezavisno od određenog tela što je potpuno suprotno uverenju da ''bilo koja duša može da uđe u bilo koja duša može da uđe u bilo koje telo''.³⁶

Prema pitagorejskom shvatanju harmonije, ona je morala da sadrži tri tada poznata intervala – kvartu, kvintu i oktavu. Zato je Posejdonije bio u pravu kada rekavši da je učenje o trodelnoj duši, koje nam je poznato iz Platonove ''Države'', stvarno bilo pitagorejsko.

Iz pitagorejskog shvatanja vasione razvio se heliocentrični sistem u kome se ogleda i njihova socijalno-politička misao. U središtu vasione nalazi se vaseljensko ognjište (koje se još zove '' Divov dom'', ''žrtvenik'' ili '' veza i mera prirode'' ) oko koga, kao izvora stvaralaštva, vode kolo druga nebeska tela: nebo (sfera nekretnica), Kron (Saturn), Div (Jupiter), Arej (Mars), Hermes (Merkur), Afrodita (Danica), Sunce, Mesec, Zemlja i Suprotna zemlja.

Postojanje Suprotne planete zamerio je pitagorejcima Aristotel pišući kako im je cela vasiona broj: devet je tela na nebu što se vide, a oni dodaju Suprotnu zemlju da ih bude deset.³⁷ I zaista, dugo se pretpostavljalo da je Suprotna ili Anti- zemlja u učenju pitagorejaca izmišljena radi popunjavanja sveštenog broja 10 u kadi. Tokom 20.stoleća astronomi su utvrdili na osnovu konkretnih parametara da postoji i ta, deseta planeta koju je ekipa naučnika sa Maunt Palomara prvi put snimila 31.oktobra 2003.g. Dr Majk Braun sa California Institute of Technology, Pasana, California uspeo je da teleskopom sa Maunt Palomar Opservatorije 8. januara 2005. napravi detaljnije proračune i snimke planete koja je veća od Plutona i privremeno nazvana 2003UB313 a kasnije je dobila ime Sedna. Ona se nalazi na rastojanju koje je jednako 97 udaljenosti Zemlja- Sunce o čemu je izvestila dnevna i stručna štampa.

Pitagorejska heliocentrična predstava svemira

Jedan od snimaka Sedne

Drugi autori su u pitagorejskom heliocentrizmu videli mesto u kome se svi konci helenskog shvatanja sveta ovde sastaju: ''živa radost što je izaziva postojanje, ljubavlju ispunjeno poštovanje svemira kojim upravljaju božanske sile, veliki smisao za lepotu, meru i sklad i veoma prisno osećana milina zbog spokojstva u državi i porodici.''³⁸

DODEKAEDAR
Jedno od zanimljivih mesta u teoriji brojeva predstavlja upotreba dodekaedra koji je poistovećen sa ''sferom univerzuma'' ili, kao što je rečeno u Filolajevom fragmentu, '' sa brodskim trupom'' sfere.³⁹ O ovom izrazu Barnet kaže: ''Ma šta mislili o autentičnosti fragmenata, nema razloga za sumnju da je u pitanju izvorni pitagorejski izraz koji mora da se poveže sa rečju ''kobilica broda'' koja se primenjuje na centralnu vatru pri čemu se struktura sveta poredi sa brodom.

Učenje o dodekaedru srećemo u Platonovom spisu ''Fedon'', koji je verovatno napisan pre nego što je u potpunosti utemeljeno učenje o pravilnim telima. Ovde nalazimo podatak da je '' prava Zemlja'', ako je gledamo odozgo, '' višebojna kao lopta od dvanaest komada koža''.⁴⁰ Platon o istoj stvari piše na sledeći način: '' Postoji još jedan, peti sastav; bog ga je upotrebio za univerzum kada ga je oslikavao ''.⁴¹

Dodekaedar je sam po sebi bliži sferi od bilo kog pravilnog tela; dvanaset delova kože koji se koriste za izradu lopte predstavljaju pravilne petouglove i da materijal nije elastičan kao koža dobili bismo umesto sfere- dodekaedar.

Barnet skreće pažnju da tradicija potvrdjuje važnost dodekaedra u pitagorejskom filosofskom sistemu. Tako se, prema jednom izveštaju, Hipas utopio u moru zato što je otkrio '' sferu sačinjenu od dvanaest petouglova'' a, kao što je poznato, pitagorejci su kao svoj simbol usvojili pentagram ili pentalfu. Ovaj simbol je kasnije imao veliku upotrebu u magiji a Paracelzus ga je koristio kao simbol zdravlja što je upravo naziv koji su pentagramu davali pitagorejci.⁴²

PENTAGRAM

Pentagram predstavlja jednu od onih geometrijskih figura za koju se pretpostavlja da ju je Pitagora doneo sa svojih putovanja i studija po Egiptu i Vavilonu. Kako nas Jamvlih obaveštava, pitagorejci su upotrebljavali pentagram kao znak raspoznavanja⁴³ nazivajući ga Ηγιεια, što bi se moglo prevesti kao zdravlje, u širem smislu reči život. U grčkoj mitologiji Higija je boginja zdravlja, kćer Asklepija. U prilog Jamvlihovom navodu o pentagramu kao znaku raspoznavanja pitagorejaca, govori i podatak da je Kroton u jednom periodu imao novac na čijem aversu je bio Pitagora a reversu pentagram.

Mistično značenje reči Higija (UGIEIA) dobija se ukoliko se krene sa čitanjem ove reči iz donjeg levog ugla u smeru kazaljke na satu⁴⁴:

I

G EI

U A

Razloženo na elemente dobija se ova tabela:

Slovo	Elemenat	Osećaj	Uzrast	Godišnje doba	Mesec
A	Vazduh	Mokro	Dete	Proleće	Prva četvrtina
EI	Vatra	Vruće	Mladost	Leto	Druga četvrtina
G	Zemlja	Suvo	Zrelo doba	Jesen	Treća četvrtina
U	Voda	Hladno	Starost	Zima	Četvrta četvrtina
I	Duh	Božansko	Smrt	Razaranje	Nov mesec

Ptolomej je kasnije pentagrama zapisao kvalitete pet manjih planeta: Venera je pretežno vlažna i dodeljena Vazduhu; Jupiter je vruć dodeljen Vatri, Mars je suv i dodeljen Zemlji dok je Saturn Hladan i dodeljen Vatri. Merkur je sam po sebi neutralan ali se može kombinovati sa drugim planetama tako da se dodeljuje Duši. Na ovaj način je dobijeno sledeće:

Merkur

Mars Jupiter

Saturn Venera

Prema Prolomeju koji je produbio astronomski deo učenja pitagorejaca, dve planete koje su desno (Jupiter, Venera) su blagotvorne, dve sa leve strane (Mars, Saturn) su zlobne dok je peta planeta Merkur neutralna.⁴⁵ Sa druge strane, prema sačuvanim vavilonskim astronomskim tablicama iz 4.stoleća p.n.e. manje planete pripadaju znacima Zodijaka u sledećem redosledu Venera, Saturn, Mars, Jupiter itd.⁴⁶

Ezoterici srednjeg veka a pre svih Paracelzus, razradili su simboliku pentagrama skoro do savršenstva tako da je danas ovaj pitagorejski znak prepoznavanja poznat kao simbol celovite ličnosti, ljudskog mikrokosmosa. Pošto je beskonačan, pentagram sadrži simbolizam, snagu i celovitost kruga.⁴⁷ Takođe, pentagram je simbol savršene ideje⁴⁸ a ukoliko nije petougao već petokraka zvezda u učenju Slobodnog zidarstva se naziva plamenom zvezdom koja je kod Egipćana bila slika Izidinog i Sunčevog sina, tvorca godišnjih doba(...) slika onog Horusa, simbol pratvari, nepresušnog izvora života, slika one iskre svete vatre koja je univerzalno seme svih bića.⁴⁹

PITAGOREJSTVO I MATERINSKE MISTERIJE

Pitagorino učenje i organizacija bratstva karakteristična je i po tome što je u potpunosti izjednačila muškarca i ženu. Time je dokazano ne samo to da se ne radi o onome što je podrazumevala klasična filosofija već o nečem mnogo dubljem kao što je poštovanje ženskog pricipu pri čemu je učenjem o seobi duše uspostavljena i jednakost polova u najdubljem smislu.⁵⁰ Pitagora je vezan za ženski princip –delfijska proročica Pitonija proriče njegovo rođenje, od delfijske sveštenice Temistokleje – Aristokleje prima znanja, Demetra mu preko herakla daje lek, prema Hermipu njegov boravak u Hadu beleži majka a on rukopise zaveštava svojoj supruzi Teano koja ih ostavlja svojoj ćerki Damo. Ženski princip kao noseći, životvorni princip je za pitagorejce svetinja i sa time u skladu treba razumeti savet koji Teano daje nekoj ženi da kada ide mužu zajedno sa haljinom skine i stid a kad odlazi da ga ponovo obuče zajedno s haljinom. Upitana '' koji stid?'' ona je odvratila :'' Onaj zbog koga me zovu ženom .''⁵¹ Dakle, ona koja zatrudni i rađa nosi u sebi svetu prirodu materinstva i onu koja utemeljuje ženski princip; poštovanje fizičkog materinstva kao svetinje uobličava i odnos pitagorejaca prema braku.

Prema shvatanju pitagorejaca, rađanje dece je dužnost a sama obljuba se posebno naglašava. Iz Teaninog odgovora povodom jedne druge prilike, jasno je da supruzi ne treba očišćenje pre nego što uđe u Demetrin hram kao što je to zahtevano u egipatskim plemenima.⁵² Za neispunjenje dužnosti ispašta se u Demetrinom podzemnom domu jer je to ogrešenje o svetinju žene. Sa druge strane, veliki značaj je imalo odbacivanje orijentalnih običaja kao što je polno opštenje sa majkom, sestrom ili ćerkom⁵³ kao i svakog afroditskog heterizma koji Pitagoru suzbija ukazivanjem na njiljadugodišnji greh sramnog dela lokridskog Ajanta. Bahoven skreće pažnju da se Pitagora najodlučnije suprotstavljao posledicama kulta Afrodite i izopčenjima kulta Dionisa pri čemu se, u toj antiafroditskoj usmerenosti, pitagorejci i epikurejci skoro prepliću.

Povezivanje Pitagore za demetrijski princip produžava se i u drugim pojavama. Svoju pobožnost je, kako Laertije navodi, obavljao jedino na žrtveniku Apolona Životvornog na Delosu stavljajući samo pšenicu, ječam i žrtvene kolače dok je, prema Porfiriju, Demetri prineo zahvalnost za spoznaju teoreme u vidu bika načinjenog od pšeničnog brašna⁵⁴ čime se jasno stavlja do znanja da je Demetra i izvor darova duha, kreativna snaga. U poštovanju zapovesti da se ne lomi hleb (kao Demetrin plod) nalazi se još jednom princip poštovanja materniteta iz čega sledi da se narodi ujedinjuju oko neizlomljenog hleba. Koliko je poštovanje demetrijskog principa imalo prevagu nad ostalima, vidi se iz činjenice da je na Pitagorinom mestu podignut Demetrin hram. Pored navedenog, pitagorejski spisi nazvani Sveta reč koje je, po tradiciji, zapisala Pitagorina majka za vreme njegovog boravka u Hadu prikazani od strane pojedinih autora kao spisi o Demetrijinim misterijama dok je sam Pitagora doveden u vezu sa Eleusinskim misterijama i Flijuntom koji se odlikovao Demetrinim misterijama.

Ženski, stvaralački princip pronalazimo i u Laertijeovom podatku da je Pitagora predavanja držao isključivo noću koja je u orfizmu itekako poštovana kao pramajka svega jer hrani i odgaja mudrog Krona, starija je od svetlosti, pominje se pre dana kojim vlada. Otuda je kod pitagorejaca sveti karakter noćnih proročanstava ili proročanstava u snu kao i pojava da se ovakva proročanstva vezuju prvenstveno za žene. Samim tim što je neraskidivo vezana za materinski pricip, noć je pravda; zbog toga se obavljanje sudske službe članova areopaga vrši noću, dok se stanovnice Atlantide odevaju u crno kao sudije u borbi na nemesijkim pogrebnim igrama, sedaju na zemlju i presuđuju noću. Noć se, dakle, povezuje sa ženskim, pasivnim i podsvesnim aspektom. Istovremeno, noć kao i voda predstavlja simbol plodnosti i potencijala; noć predstavlja nedostatak znanja neposredno pre otkrovenja, spoznaje i nastupajuće zore. Nedostatak znanja je neophodan radi istinskog otkrovenja.

Demetra

Za pitagorizam i njegove pojave pa, samim tim, posredno za demetrijsku misteriju najstarije orfike, vezuju se Platonovi pogledi na dostojanstvo materinstva o čemu piše Aristotel⁵⁵; Sirijan piše o slaganju Orfeja, Pitagore, Platona dok Ceces prenosi legendu o Platonovoj kupovini Filolajevih knjiga- Platon ih prima iz ruku ruku pitagorejskih žena iz čega izvodimo zaključak da ga one smatraju pitagorejcem.

Profil Demetre

Mapa Eleusine



Srednjovekovna predstava Pitagore
USTANAK U KROTONU I PROGON PITAGOREJACA

Osnov idealnog društva pitagorejaca očitava se u njihovoj etici koju nisu odvajali od politike. Pitagora je odbacivao i tiranidu i demokratiju smatrajući da oba oblika, s obzirom da se protive svođenju na matematičke formule, sadrže u sebi nešto neharmonično i sklono samovolji i zato po njegovoj političkoj doktrini samo aristokratija uma i karaktera može upravljati državom. Pitagorina filosofija politike iznosi da nema većeg zla od anarhije kao i da, zbog toga, oni koji upravljaju treba da budu ne samo naučno tj. Stručno obrazovani već i da čoveku budu prijatelji, a oni kojima se upravlja treba da budu ne samo poslušni nego i odani onima koji upravljaju. Tek ovim i ovakvim konceptom postignuta je neophodna harmonija među suprotnostima. Pitagorejsko shvatanje vlasti Dils komentariše na ovaj način:

'' Pitagorejci su držali - naučivši to od njega (Pitagore, N.O.), - da je korisno misliti da božanstvo postoji i da je prema ljudskom rodu tako raspoloženo da ga nadgleda i da ga ne zanemaruje. Mi trebamo takvu upravu kojoj se ni po koju cenu nećemo opirati, a baš takva biva uprava božanstva, ako je zaista božanstvo takvo kakvo zaslužuje da upravlja svime. Kazivali su da je čovek zaista već po svojoj prirodi obesno biće, - a to su govorili s punim pravom, - i da je isto tako nestalno po svojim porivima kao i po željama i drugima svakovrsnim strastima: treba mu dakle jedna takva vrhovna moć i vlast koja će mu nametati razborito suzdržavanje i red. ... A uopšte su mislili da treba suditi da nema većega zla od anarhije. ...''⁵⁶

Kroz političko delovanje pitagorejaca treba sagledati činjenicu da je tokom 5.stoleća Kroton odneo najveći broj pobeda u Olimpiji dok je pobeda na panhelenskim igrama, naročito Olimpijskim, bila za pobednika vrhunac zemaljske sreće i činila najvišu čast ne samo za njega i njegov rod nego i za ceo njegov grad, čiji je on sin i predstavnik. Lartje nam saopštava da je Pitagora prvi počeo da hrani atlete mesom⁵⁷ tako da će u narednom periodu prvi pobednik iz Krotona na Olimpijskim igrama biti Glaukija 588.godine a nakon njega u dugom nizu idu Likin (584.), Eratosten (576.) i Hipostrat (564.). Zatim se u periodu od 540.- 504. pojavljuje Milon, prema nekim izvorima Pitagorin zet, koji je najpre odneo pobedu u dečačkom rvanju u Olimpiji i Delfima a potom, kao odrastao atleta šest puta uzastopno pobeđivao u Olimpiji, isto toliko puta u Delfima, devet puta u Nemeji i deset puta na Istmu.⁵⁸ Najverovatnije je Kilon sa svojim pristalicama napao najpre Milonovu kuću u kojoj je bilo prema drugim izveštajima oko četrdeset pitagorejaca.⁵⁹ U dugačkom nizu olimpijskih pobednika koji su svojim pobedama postavljali Kroton na Olimp javljaju se Filip, Ishomah (508. i 504.), Tisikrat (496.i 492.) kao i Astil, koji je tri puta uzastopno pobedio u trčanju (488.,484.,480.)⁶⁰

Bratstvo je prikupljalo i vaspitavalo najbolje i najsposobnije snage iz mnogih drugih južnoitalskih gradova a kako je glas njegovih pristalica često bio presudan, to je bratstvo vremenom postajalo država u državi. Pitagorejci su uskoro bili među značajnijim, ako ne i prvim, ljudima u skoro svim gradovima Velike Grčke i Sicilije te je postepeno sva vlast u južnoitalskim gradovima prešla u njihove ruke i trajala duže od jednog stoleća. Sam Pitagora nije učestvovao u vlasti ni u jednom gradu ali je svakako njegova reč bila od presudnog značaja zbog čega ga Platon označava samo kao osnivača jednog naročitog načina privatnog života, oštro ga razdvajajući od državnika i zakonodavca kao što su bili Solon i Haronda.

U sukobima pristalica demokratije i aristokratije pitagorejci, zagovornici aristokratske ideje vlasti, bili su poraženi. U Krotonu je na čelo nezadovoljnih građana stao najbogatiji - Kilon koga je svojevremeno Pitagora isterao iz škole kao nedostojnog učenja a njemu je iz redova siromašnih pridružen Ninon. Kako nam Jamvlih saopštava, Kilon je bio samovoljan i prek čovek, teške i despotske naravi koji je, navodno, digao ustanak na pitagorejce u znak osvete Pitagori zbog njegovog odbijanja da primi Kilona u školu.⁶¹ Već u prvom naletu 40 pitagorejaca koji su se tajno skupili u kući krotonskog građanina Milona bilo je opkoljeno i zajedno sa kućom spaljeno. Jamvlih piše da su samo dva pitagorejca- Lizis i Arhita- uspeli da se spasu. Sam Pitagora je prema istom izvoru uspeo da pobegne na Metapont gde se četrdeset dana uzdržava od jela i gladuje do smrti u hramu Muza; prema drugom izvoru, Pitagora je prilikom bega uhvaćen i ubijen kada je prilikom bega odbio da pređe preko polja pasulja.⁶²

Pitagorejsko bratstvo je sa daleko smanjenim uticajem nastavilo da postoji u naredna tri stoleća u različitim grupama širom Grčke. Kliment Aleksandrijski navodi da su se pitagorejci dugo nakon bune na Krotonu zadržali u Metapontu, prema drugim autorima ne mali broj je nastavio svoju delatnost u Tebi dajući naučnike kao što je bio Filolaj iz Tebe, državnike poput Numa Pompilija i Arhita dok se treća grupacija zadržala u Flijuntu. Pitagorejska škola u Tebi pod rukovodstvom Filolaja iznedrila Simiju , Kebeta, Ksenofila Halkidijca iz Trakije, Fantona, Ehekrata, Diokla i Polimnasta Flijuntskog. Prema istom izvoru, pored Filolaja predavanja je držao i Eurit.
FILOLAJ
Jedan od predstavnika poznije generacije Pitagorinog bratstva je Filolaj o kome imamo nešto više podataka nego o većini članova bratstva. I njegova pojava je kao i svakog pripadnika bratstva zaodenuta velikom mistike.Podaci o Filolaju dostupni su nam iz sekundarnih izvora i sa te strane su prilično konkretni- doksografi mu zaista pripisuju razrađenu teoriju o planetarnom sistemu, ali ga Aristotel u tom smislu uopšte ne pominje već ovu teoriju prikazuje kao teoriju '' pitagorejaca'' ili '' nekih pitagorejaca.''

Barnet predpostavlja da pitagorejski elementi u Platonovom dijalogu ''Fedon'' i ''Gorgija'' potiču uglavnom od Filolaja.⁶³ Takođe, poznato je da je Filolaj pisao '' o brojevima'' jer ga Speusip sledi u svom opisu pitagorejskih teorija o tom predmetu uz ogradu da je, najverovatnije, proučavao većim delom aritmetiku.

Pored navedenog, poznato je da je Filolaj pisao o medicini i da je, sa pitagorejskog stanovišta, kritikovao teorije Sicilijanske škole mada se u većem delu radova samog Filolaja i ostalih pitagorejaca koji su proučavali medicinu oseća snažan uticaj upravo te, Sicilijske škole čiji će uticaj na pitagorejce u narednom periodu dovesti do velikog razvitka medicine.

I pored svih istraživanja koja je sprovodio kao i predavačkog autoriteta koji je imao u Bratstvu, Filolaj je ostao poznat po pripovesti koja se nalazi na granici tačnog i netačnog – po navodnoj prodaji tri pitagorejske knjige koje je, u ime Platona, otkupio tiranin Dion za stotinu mina. Prema ovom izvoru, Filolaj se na ovaj korak odlučio zbog velike oskudice u koju je bratstvo upalo. Kasnije su u svojim delima Aristoksen i Timon iz Flijunta plasirali satiričnu priču prema kojoj je Platon prepisao Timaja iz ovih knjiga. Timon je bio vrlo direktan:

Želji da učenik budeš,

I ti, Platone, umakao nisi.

Jer, srebrnjake mnoge dade

Za malenu knjigu jednu

I pošavši od nje

Napisa Timaja.⁶⁴

Hermip, Kalimahov učenik, kaže da je Platon do pitagorejskih knjiga došao preko Filolajevih rođaka od kojih je lično otkupio knjige za četrdeset aleksandrijskih mina i odatle prepisao Timaja. Uzmemo li u obzir i treću verziju koja ima duboke korene u pitagorejskoj tradiciji prema kojoj je Platon navedene knjige dobio od pitagorejki, naći ćemo se pred teško razmrsivim problemom.

Nijedan izvor ne navodi da li su te knjige Filolajeve ili se možda radi o onim Pitagorinim beleškama sa predavanja koje je on zaveštao Teano. Takođe, nijedan od izvora koji nam prenose podatke o kupovini knjiga ne priznaje da je video te tri čuvene knjige iako za bar dva naslova postoji sumnja da predstavljaju ove knjige. Dils je pokazao kako je rasprava iz tri odeljka O umeću vaspitanja, o državničkoj veštini i istraživanju prirode bila sastavljena na jonskom dijalektu i pripisana Pitagori. Ona je uglavnom bazirana na Aristoksenovom delu Pitagorejska načela ali datum nastanka je nesiguran.

Nesigurno je i delo za koje se smatra da je Filolajevo a koje Proklo naziva Bakhe. Ono što nam je još poznato je da ovo delo pominje i Stobej i ovde prestaje svako dalje saznanje o mogućim i stvarnim Filolajevim delima.

ARHITA

Arhita, po jednom izvoru sin Mnesagorin⁶⁵ a po drugom Hestijejev⁶⁶ bio je diktator Taranta i Platonov prijatelj. On je onaj Arhita koji je uspeo da spasi Platona kada je pao u nemilost Dionisija koji je hteo ovog da pogubi. U Arhitinoj ličnosti se ispoljila ona harmonija za kojom je težio svaki pitagorejac: bio je filosof, naučnik (matematičar i fizičar), muzičar i sedam puta strateg koji nikada nije izgubio bitku. Svojim državničkim radom on je od Taranta napravio središte helenske odbrambene borbe protiv varvarskih nasrtaja i u svojoj ličnosti ostvario onaj pitagorejski ideal filosofa vladara za koji Dil kaže:

''O vladarima i podanicima mislili su ovako: za vladare su kazivali da moraju biti ne samo mudri nego da moraju takođe ljubiti podanike; i za podanike su kazivali da moraju biti ne samo poslušni nego da moraju takođe ljubiti vladare ''⁶⁷

Na ovom mestu treba reći da je zbog mudrog vođenja Taranta bio izabran za predsedavajućeg zajednice Italiota kao i da je izabran za stratega sa neograničenom vlašću o čemu Strabon piše: '' Do skora su Taranćani imali preterano veliku moć, a imali su demokratski poredak...a prihvatili su i Pitagorinu filosofiju, a nadasve Arhitu, koji je bio na čelu države dugo vremena.''⁶⁸ I na drugom mestu, o istoj stvari, Demosten govori:'' Arhita je tako lepo i čovečno upravljao Tarantskom državom i bio na njenom čelu da mu se slava proširila među sve ljude; on je u početku bio preziran, a kada se zbliđio sa Platonom, postigao je tako velik ugled.''⁶⁹

Za njega je poznato da je bio Empedoklov učitelj i kao takav izumeo tzv. Arhitinu čegrtaljku kao četvrti instrument koji proizvodi veliku buku. Arhitina predavanja o moralnoj čistoti a protiv putenih naslada slušao je Katon koji svoj govor u Senatu započinje rečima :''Čujte, dakle, predobri mladići, stari govor Arhite Tarantinca, naročito velikog i slavnog čoveka, koji sam čuo kada sam kao mladić bio u tarantu s Kvintom Maksimom.''⁷⁰

Nakon pronalaska čegrtaljke što je Aristotel pozdravio kao napravu dobru za decu, iz izvora saznajemo da je Arhita konsturisao drvenu golubicu koja je letela. Favorin, koji nam donosi ovaj podatak, piše da je '' Arhita iz Taranta, koji se uz ostalo bavio i mehanikom, načinio drvenu golubicu koja je letela; kad bi se zaustavila, nije se više dizala.''⁷¹

Arhita kao da je svojom ličnošću i načinom života, uporedo sa samim Pitagorom, nadahnuo Sokrata da jedno stoleće kasnije kaže: ''Kraljevi i rukovodioci nisu oni koji žezla drže, ni oni koji su izabrani od ma kojih, ni oni koji su dobili kockom, ni oni koji su nasiljem oteli, ni oni koji su prevarili, nego oni koji umeju da vladaju''⁷²

Pitagora
DALJI ODJECI I ŠIRENjE

PITAGORINE IDEJE

Ideja učenja pitagorejaca bi vremenom pala u zaborav, ili ostala u fragmentima kao uspomena na Pitagoru, da se nije pojavila gigantska figura Platona koji je većim delom prihvatio osnove ove filosofije. Platon je do te mere u svoje obimno delo inkorporirao pitagorejske ideje da su pojedini kasniji teoretičari zauzeli stav da je platonizam, u svojoj suštini, ništa drugo do pitagorejstvo. Nakon Sokratove smrti, Platon je sa nekoliko prijatelja pobegao u Megaru gde je upoznao pitagorejca Euklida.Nije poznato da li na njegov nagovor tek, Platon iz Megare odlazi u Egipat iz koga se uputio u južnu Italiju da upozna pitagorejce i među njima samog Arhitu. Odatle će na Siciliju (oko 388.) gde će u tri navrata pokušati da sprovede ideju idealne države, najverovatnije preuzetu iz onih pitagorejskih spisa koje je kupio od Filolaja iz Tebe. Sa druge strane, Ceces prenosi legendu prema kojoj je Platon pitagorejske spise primio iz ruku pitagorejki čime želi da se podvuče činjenica da je i sam Platon pitagorejac tj. da je on jedan od pripadnika bratstva.

Kako god bilo, uticaj Pitagorinih ideja na Platona je velik. On preuzima od pitagorejaca prezir prema demokratiji, žudnju za aristokratskom vladavinom filosofa-vladalaca, koncepciju vrline kao sklada, teorije o prirodi i sudbini duše, ljubav prema geometriji i privrženost misticizmu broja. Osnivanje Akademije 387. predstavlja još jedan primer snažnog uticaja Pitagore na Platona što potvrđuje natpis iznad ulaznih vrata '' Neka niko ne uđe ko ne poznaje geometriju'' iako je poznato da je matematika za samog Platona bila propedeutika za filosofiju.Po ugledu na Pitagorinu školu, u Akademiji su se proučavale mnoge pomoćne nauke kao što su matematika, astronomija, teorije harmonija i fizikalne nauke, združujući na taj način pripadnike škole u svukupnom obožavanju muza. Da su učenici u Akademiji slušali predavanja egzoteričnog ali i ezoteričnog tipa sugeriše nam na jednom mestu Aristotel govoreći o Platonovim '' nenapisanim delima''⁷³ dok brojni autori, koji se bave proučavanjem Platonovih mogućih ezoteričnih spisa, mogu sa sigurnošću da preciziraju jedino da se odnosilo na ''ideje- brojeve.'' Upravo problemom '' ideja-brojeva'' bavio se Platonov sestrić Speusip koji je, nakon Platonove smrti, preuzeo i rukovodio Akademijom sve do svoje smrti 339. Za njega je poznato da je bio oduševljeni pristalica pitagorejskog učenja.

Sa Platonom, pitagorejska ideja je otišla u svet. Aristotel je među prvima skrenuo pažnju na neke identičnosti pltonizma i pitagorejstva što će usloviti stapanje ovih ideja u jednu. U onoj meri u kojoj se to moglo očekivati od kritičara Aristotelovog tipa, može se reći da je on shvatio Pitagorinu ideju, tek ponegde se ne slažući sa njom – kao, na primer, po pitanju postojanja Anti- zemlje.

Sa dolaskom hrišćanstva nju će, u pojedinostima ili celosti, prihvatiti Kliment Aleksandrijski, Blaženi Avgustin, Boetije i mnogi oci hrišćanske crkve. Justin mučenik u raspravi O vaskrsnuću koristi upravo Pitagoru i Platona kao dokaz da je Gospod, još pre svog pojavljivanja, obznanio besmrtnost duše: ''Da je duša besmrtna ali da je telo smrtno...za ovo smo već čuli od Pitagore i Platona i pre nego štosmo saznali Istinu. Ukoliko je Spasitelj rekao ovo i propovedao spsenje duše same, kakvu novinu, osim onoga što smo čuli od Pitagore i Platona, nam je doneo?''⁷⁴

Hrišćanski teolozi i sveti oci još dugo su u svojim delima očuvali spomen na Pitagoru naročito se pozivajući na njegovo učenje o besmrtnosti duše i o delima samih pitagorejaca koja su se odnosila na proučavanje muzike. Ni Justinijanovo gašenje Atinske akademije kao poslednjeg živog predstavnika antičke misli nije uticalo na menjanje stava crkvenih otaca prema Pitagorinom delu.

PITAGORA I ZAPADNA EVROPA

Zapadna Evropa će se nakon krstaških osvajanja, ponovo susresti sa pitagorejskom idejom koja je i u Vizantiji bila proučavana. Pored učenog partijarha Fotija, poznato je da je Psel kao filosof bio oduševljen karakterom filosofskog tumačenja i snazi dokazivanja koju je pokazao Platon :'' Platon je prihvatio učenja Pitagorina – a radi se o orfičko- pitagorovskim učenjima o duši- ali je još učinio nešto značajno, dao im dokaze''⁷⁵ dok je helenski monah Varlaam Kalabrijski tvrdeći da je sozercanje Božanskoga i nauka i znanje, nedvosmisleno utvrdio :'' ko je poznao mudrost, zna istinu; ko zna istinu, poznaje Boga i nužno ostaje uvek sa njime; pošto proučiš Pitagoru, Platona i Aristotela doći ćeš do opažanja istine''⁷⁶ Sa svoje stane i Teodor Metohit je upućivao na čitanje ''čudesnog'' Platona i Pitagore; ono što pada u oči to je da u svom oduševljenju delima i spisateljima antike, navedeni vizantijski čitaoci potpuno ispravno ne razdvajaju Platona od Pitagore.

U Zapadnu Evropu je Pitagorino učenje ušlo posredstvom Boetjeovog eseja O muzici (De musica) u kome je autor izložio pregled teorija Pitagore, Aristoksena i Ptolomeja. Ovaj spis je dugo korišćen kao tekst o muzici na univerzitetima u Oksfordu i Kembridžu gde se održao kao obavezna literatura do 20. stoleća. Pitagorinu mistiku brojeva, bitno izmenjenu pod uticajem crkvenih otaca i sretanu najčešće kao najprizemniji vid magije, stanovništvo zapadne Evrope upoznalo je već do 10. stoleća.

Sa svoje strane, Grgur I i njegovi naslednici na papskoj stolici zajedno sa teolozima govorili su o sedam smrtnih grehova kojima je bilo suprotstavljeno sedam glavnih vrlina – četiri ''prirodne'' ili paganske koje su hvalili Platon i Pitagora (mudrost, hrabrost, pravednost i umerenost) i tri '' teološke'' vrline- vera, nada i milosrđe. Iako je priznalo vrline koje su propovedali i na kojima su insisirali antički autori kao što su bili Pitagora i Platon, hrišćanstvo ih nikad nije usvojilo. Hrišćanska crkva kao institucija koja je uvek bila uz izvor političke moći nije bila u stanju da razvije duh pojedinca insistiranjem na antičkim vrlinama a još manje je o umerenosti i pravednosti svoje crkve moglo da priča sveštenstvo.

Tako je Pitagora u zapadnoj Evropi ostao upamćen najpre po svojim teorijama iz oblasti muzike i matematike da bi interesovanje za radove pitagorejaca naglo vaskrslo posle revolucije Đordana Bruna.

PITAGORA I ISLAM

Širenje islamske verzije neoplatonizma i neopitagorejizma vezuje se za sredinu 10. stoleća. Abu nasr al Farabi (878-950) iz severne Persije bio je prvi sistematski islamski filosof i osnivač islamskog neoplatonizma. Njegovo delo nastavio je Ibn Sina, takođe rodom iz severne Persije, koji je u svojoj autobiografiji naveo da su ga na proučavanje filosofije naveli razgovori njegovog oca i brata koji su bili predani čitaoci Poslanica Čiste braće koje su sadržale popularnu verziju neopitagorejizma. Bilo je ukupno pedeset dve poslanice a napisalo ih je tajno društvo Čista braća koje je, organizaciono i filosofski, proizašlo iz čenja Pitagore.

Prema Čistoj braći, ključ za razumevanje sveta je proučavanje broja koji ima konkretna fizička i metafizička svojstva. Za Braću se smisao broja nije iscrpljivao njegovom numeričkom i aritmetičkom ulogom već je zalazilo i u domen metafizike i etike jer je odražavalo samu prirodu stvarnosti. Prema njima, proučavanje pojma broja ima dvostruko preimućstvo- ono vodi spoznaji duše, a ta spoznaja dovodi do spoznaje Boga. To se odnosi na usavršavanje karaktera i izoštravanje duha.

Učenje Čiste braće svakako je imalo svoje mesto u formiranju islamske filosofije ali samo društvo nije uspelo da ostane po strani u sukobu kalifata u Kairu sa kalifatom u Bagdadu. Kada je ismailizam⁷⁷ ostvario političku dominaciju u 10. i 11. stoleću i proglašen zvaničnom verom fatimidskog kalifata u Kairu, došlo je do žestokog sukoba sa sunitskim kalifatom u Bagdadu.⁷⁸

Glavna zasluga učenja Čiste braće je u tome što po njemu nema ozbiljne suprotstavljenosti filosofske i religijske istine.

PITAGORA I FILOSOFIJA

I TEOLOGIJA NAŠEG DOBA

Kao što smo iz prethodnih poglavlja videli, asketska posvećenost Pitagorinog bratstva nauci i intelektualnom saznavanju sebe i sveta bitno je doprinela stvaranju sličnih bratstava u različitim religijama i vremenima. Ukoliko imamo u vidu da je kroz evropski srednji i novi vek došlo do stvaranja novih bratstava koja baštine učenje i tradiciju Pitagore od kojih su svakako najpoznatiji Slobodni Zidari kao nosioci naprednih ideja, lako ćemo shvatiti Rasela koji zaključuje:

'' Kombinacija matematike i teologije, koja je počela sa Pitagorom, karakterisala je religioznu filosofiju u Grčkoj, u Srednjem veku, a u novije doba sve do Kanta. Pre Pitagore, orfizam je bio analogan azijatskim misterijskim religijama. Ali kod Platona, svetog Avgustina, Tome Akvinskog, Dekarta, Spinoze i Lajbnica postoji izvesno suštinsko prožimanje religije i razumskog zaključivanja, moralnog strsmljenja i logičkog divljenja za ono što js beskrajno, što dolazi od Pitagore i razdvaja intelektualizovanu teologiju Evrope od otvorenog misticizma Azije. Tek u novije vreme moguće je jasno reći gde je Pitagora pogrešio. Ne znam ni jednog drugog čoveka koji je toliko uticajan u oblasti filosofije, kao što je to bio Pitagora. To ka-žem stoga što, kada analiziramo platonizam, nalazimo da je on u suštini pitagorejstvo. Od Pitagore potiče celokupna zamisao o jednom večitom svetu, koji se otkriva umu, ali ne i čulima. Da nije njega, hrišćani ne bi mislili o Hristu kao o Reči; da nije njega, teolozi ne bi tragali za logičkim dokazima o Bogu i besmrtnosti. Kod njega se sve ovo još uvek prećutno podrazumeva.''⁷⁹
ZAKLjUČAK

Život i delo Pitagore sa Samosa , bratstva koje je osnovao i koje je nastavilo sa delanjem i spovođenjem pitagorejskih ideja dugo nakon zvaničnog gašenja škole u Krotonu, spletom različitih okolnosti ostali su sačuvani u fragmentima onoliko koliko je bilo potrebno da ih preuzmu i pokušaju da sprovedu u delo najpre Platon i polaznici njegove Akademije a kasnije i sledbenici Aristotela.

Nema nijedne savremene klasične nauke kojoj Pitagora nije dao pečat svojim učenjem. Prvi je osmislio pojam matematika i filosofija, dao značajan doprinos razvoju ovih nauka kao i fizike, astronomije, muzike dok je njegovo etičko učenje stvorilo sve nužne preduslove za kasnije prihvatanje hrišćanstva. Ideja ponovnog rađanja je, u jednom modifikovanom obliku, učinila da se kasnije lakše prihvati vaskrsenje, izjednačavanje dobara je kasnije bilo karakteristično samo još za prve hrišćanske zajednice; stroga asketska načela bratstva uslovila su insistirala su na očuvanju lične moralne čistote – ideja pojedinačne savršenosti je nešto što će kasnije Sokrat i Isus propovedati.

Stoga ćemo najbolje shvatiti Pitagoru kroz reči poznatog matmatičara i filosofa Bertranda Rasela: '' Ne znam ni jednog drugog čoveka koji je toliko uticajan u oblasti filosofije, kao što je to bio Pitagora. To kažem stoga što, kada analiziramo platonizam, nalazimo da je on u suštini pitagorejstvo. Od Pitagore potiče celokupna zamisao o jednom večitom svetu, koji se otkriva umu, ali ne i čulima. Da nije njega, hrišćani ne bi mislili o Hristu kao o Reči; da nije njega, teolozi ne bi tragali za logičkim dokazima o Bogu i besmrtnosti. Kod njega se sve ovo još uvek prećutno podrazumeva.''

DODATAK 1
ZLATNI STIHOVI⁸⁰

Besmrtne bogove najpre, po zakonu kakav je propis 1

poštuj i zakletvu čuvaj, a zatim dične heroje,

i još bogove poštuj pod zemljom, po zakonu radeć.

Poštuj i roditelje i najbliže srodnike svoje.

A od ostalih biraj za druga najboljeg od svih 5

rečima popuštaj blagim i delima korist što nose.

Prijatelja svoga ne mrzi zbog pogreške male,

dokle god možeš, jer sila do nužde boravi blizu.

Tako to, eto znaj, a navikni vladati ovim:

trbuhom najpre i snom i požudom polnom i gnevom. 10

Sramotu nikakvu nemoj učiniti nikad ni s drugom

ni sam; od svega ti se od sebe najviše stidi,

zatim pravdu izvršuj i delanjem svojim i rečju,

nemoj se navići da ma u čem nerazborit budeš,

nego znaj da je svim smrtnicima suđeno mreti, 15

bilo ti drago da novac stekneš il izgubiš opet.

A što božanskom sudbom smrtnici muka imadu

Kakav god udes da imaš, podnesi i nemoj se ljutit.

Priliči koliko možeš pomoći, a misli ovako:

Ljudima dobrim od toga Sudbina ne poklanja mnogo. 20

Mnogi govori ljudima i loši stižu i dobri;

Nemoj se čuditi njima i ne daj da ti srce taknu.

Ako se laž koja zbori, ti blago odstupi, uzmakni,

A što ti kžem, to gledaj svagda da se izvrši u svem:

Neka te niko ni rečju ni delom ne podstakne da što 25

učiniš ili da rekneš, što nije korisnije za te.

Razmisli pre nego počneš, da ne bi učinio ludost;

Svojstvo je jednog čoveka da radi i govori ludo.

Nego izvršuj ono što neće te docnije mučit.

Ništa ne brini što ne znaš, no uči ono što treba, 30

tako ćeš moći svoj život provesti u najvećoj sreći.

Nit za telesno zdravlje ne valja nehajan biti,

ali u piću i jelu i vežbma umeren biti.

Merom nazivam ono što neće ti zadati muka.

Obikni čistim životom da živiš i krotkim i smernim , 35

pazi da ne radiš ono što budi nenavist u ljudi.

Nemoj bez potrebe trošit za lepo kao da ne znaš,

niti tvrdica budi: u svemu je najbolja mera.

Radi što neće ti škodit, a promisli pre nego počneš.

Nikako ne daj da san na nežne spusti ti se oči 40

pre nego posao svaki pretreseš onoga dana:

'' Gde li pogreših? Šta li učinih? Šta dužan propustih?''

Počni najpre od prvog i zatim pođi po redu:

Učini li zlo, prekori se; raduj se, učini l dobro.

U tom se vežbaj, to radi, i na to treba da težiš: 45

takav trud izvešće te na put božanske vrline

kunem se onim broj što četvorni duši nam dade,

izvor prirode večne. Za dobar svršetak se najpre

bogu pomoli pa pregni na poso. Kad postupiš tako

znaćeš besmrtni bog što sredi, kao samrtan čovek, 50

kako se rastura sve i kako se zajedno drži.

Znaćeš i što je pravo, u svemu je priroda slična,

te očekuj što treba, i sve će ti poznato biti.

Znaćeš da ljudi sami navaljuju na sebe muke,

jadni, jer dobara kad kraj njih nađu nit vide 55

niti čuju , a zla da se reše malo ih ume.

Takva subina vara smrtnike, i oni ko valjci

Sada se amo sad tamo u stalnu kotrljaju jadu.

Turobna pratilja Svađa u potaji nanosi štetu,

Zato je ne raspiruj, ne popuštaj pa se povuci 60

Dive oče, ti sve bi od mnogih spasao beda

Kada bi svima pokazao kakva je narav u koga.

Nego ti bez brige budi, jer ljudi božanskog su roda

Kojima priroda nudeć pokazuje svetinu svaku.

Ako je do njih ti stalo, izlečićeš sve što ti kažem 65

i jak bićeš, a dušu iz ovih ćeš nevolja spasti.

Ne jedi jela što ih zabranismo u Očišćenju

i Odrešenju duše, ocenjuj i misli na svaki propis

uzevši razum odozgo da vozar ti najbolji bude.

A kad ostaviš telo i uđeš u slobodan etar, 70

bićeš besmrtan, bog vekoviti, ne više smrtan.

DODATAK 2

IZVORI O PITAGORI

Iamb., Vita Pyth., 36, 267
Mnogi pitagorejci, prirodno, ostali su nepoznati i imena su im zaboravljena. Evo imena onih koji su sigurni:

Iz Krotona: Hipostrat, Dimant, Egon, Hemon, Sil, Kleosten, Ahel, Episil, Tikiad, Ekfant, Timaj, But, Erat, Itanaj, Rodip, Brij, Evandar, Milij, Antimedont, Agaj, Leofron, Ahil, Onat, Hiposten, Kleofron, Alkmeon, Damokl, Milon, Menon.

Iz Metaponta: Brontin, Parmisk, Orestad, Leont, Damarmen, Enaj, Hilant, Melesij, Aristaj, Lafaon, Evandar, Agesidam, Ksenokad, Evrifem, Aristomen, Agesarh, Alkij, Ksenofant, Trasaj, Evrit, Epifron, Irisk, Megistij, Leokid, Trasimed, Evtem, Prokl, Antimen, Lakrit, Damotag, Piron, Reksibij, Alopek, Astil, Lakid, Anioh, Lakrat, Glikin.

Iz Akraganta: Emepedokle.

Iz Eleja: Parmenid.

Iz Tarenta: Filolaj, Evrit, Arhit, Teodor, Aristip, Likon, Gestij, Polemarh, Astaj, Kenij, Kleon, Evrimedont, Arkaj, Klinagor, Arhip, Zopir, Evtin, Dikearh, Filonid, Frontid, Lisid, Lisibij, Dinokrat, Ehekrat, tion, Akusilad, Ik, Pisikrat, Klearat, Leontaj, Frinih, Simihij, Aristoklid, Klinij, Gabrotel, Pisirod,Briant, Helandar, Arhemah, Mimnomah, Akmonid, Dikant, Karofantid.

Iz Sibarisa: Metop, Hipas, Proksen, Evanor, Leanakt, Menestor, Diokle, Emped, Timasij, Polemaj, Endij, Tirsen.

Iz Kartagine: Miltiad, Anten, Hodije, Leokrit.

Sa Parosa: Etije, Fenekl, Deksitaj, Alkimah, Dinarh, Meton, Timaj, Timesianakt, Evmer, Timarid.

Lokrijci: Gitij, Ksenon, Filodam, Evet, Evdik, Stenonid, Sosistrat, Evtin, Zaleuk, Timar.

Iz Posejdonije: Atamant, Sim, Proksen, Kranaj, Mij, Batilaj, Fedon.

Iz Lukanije: Okel i Okil (braća), Aresandar, Keramb.

Iz Dardana: Malion.

Iz Argosa: Hipomedont, Timosten, Eveltont, Trasidam, Kriton, Poliktor.

Lakonci: Avtoharid, Kleanor, Evrikrat.

Hiperborejac: Abarid.

Iz Regija: Aristid, Demosfen, Aristokrat, Fitij, Gelikaon, Mnesibul, Hiparhid, Evtosion, Evtikl, Opsim, Kalaid, Selinuntije.

Iz Sirakuze: Leptin, Fintije, Damon.

Sa Samosa: Melis, Lakon, Arhip, Helorip, Helorid, Hipon.

Iz Kavlonije: Kalimbrot, Dikon, Nast, Darimon, Ksenaj.

Iz Flijunta: Diokl, Ehekrat, Polimnast, Fanton.

Iz Sikiona: Polijad, Demon, Stratij, Sosten.

Iz Kirene: Pror, Melanip, Aristangel, Teodor.

Iz Kizika: Pitodor, Hiposten, Buter, Ksenofil.

Iz Katane: Harond, Lisijad.

Iz Korinta: Hrisip.

Etrurac: Navsifoj.

Iz Atine: Neokrit.

Sa Ponta: Liramon.

Svega: dvesta osamnaest.

Sigurne pitagorejke:Timiha, žena Milije iz Krotona; Filtida, ćerka Teofrija iz Krotona, sestra Bindaka; Okelo i Ekelo, iz Lukancev; Hilonida, ćerka lakonca Hilona; lakonjanka Kratesikleja, žena lakonca Kleonora; Teano, žena Brontina iz Metaponta; Mija, žena krotonca Milona; Lastenija iz Arkadije; Gabrotelija, ćerka Gabrotela iz Tarenta; Ehekratija iz Flijunta; Tirsenida iz Sibarisa; Pisiroda iz Tarenta; lakonjanka Teadusa; Beo iz Argosa; Babelika iz Argosa; Klehma, sestra lakonca Avtoharida.

Iamb., Vita Pyth., 163-166

Govore da su medju naukama pitagorejci naročito cenili muziku, medicinu i umeće proricanja (mantika). Da su bili ćutljivi i naviknuti na slušanje; i da je kod njih na hvali bio onaj koji je umeo da sluša. A da su od grana medicine u najvećoj meri cenili detetiku: u njoj su bili vrlo savesni; i da su nastojali u prvom redu oko toga da spoznaju pravu srazmeru pića, jela i odmora; a osim toga da su se oni medu prvima zdušno latili poslova koji se odnose na samo pripremanje hrane i u tom pogledu odredili propise. Ali [treba reći] da su se pitagorejci dali na proučavanje melema u većoj meri od onih koji su se time bavili pre njih, a da su u manjoj meri istraživali stvari koje se tiču posla lekara; i od samih lekova da su upotrebljavali najviše one koji su bili namenjeni lečenju rana; da su u lečenju najmanje od svih odobravali primenu paljenja i re­zanja. (164) Da su se služili i čaranjima u lečenju nekih bolesti; a smatrali su da i muzika mnogo pripomaže za zdravlje ako se ko njome služi na odgovarajuće načine: u lečenju duševnih bolesti služili su se i izabranim citatima iz Homera i Hezioda. Mislili su da treba zadržavati u pamćenju sve ono što je poučavano i tumačeno, i da treba nastaviti sa sticanjem znanja učeći i slušajući sve dotle dokle god onaj deo duše u kojem je sedište sposobnosti učenja i pamćenja može u sebe primati ono što sluša, jer taj je deo ono čime se mora saznavati i u čemu se spoznanje mora čuvati. Pamćenje su dakle veoma cenili i mnogo su ga vežbali i negovali; i pri učenju nisu pre odustajali od onoga u čemu su poučavani sve dok nisu pouzdano savladali ono što se nalazilo u prvom učenju, niti su pre odustajali od toga da (ono) što se govorilo iz dana u dan ponovo dozivaju u sećanje [na ovaj način]. (165) Čovek pitagorejac nije ustajao iz kreveta pre nego što se prisetio onih stvari koje su (mu) se dogodile prethodnog dana. Stvari je ponavljao u se­ćanju na ovaj način: nastojao je da se u mislima priseća šta je prvo rekao ili čuo ili naredio ukućanima tek što je ustao, zatim šta je drugo (rekao ili čuo ili naredio) i šta treće; i u pogledu onoga sledećeg (bio je) isti postupak. I onda opet, kada je izlazio iz kuće, na koga se kao prvoga namerio, i na koga kao drugoga, i koje su reči izrečene prve i (koje) druge i (koje) treće; i u pogledu ostaloga (bio je) isti postupak: nastojao je da se u mislima priseća svega onoga što se zbilo tokom čitavog dana; trudio se pri tome da ponavlja u pamćenju zgode onim istim redom kojim se već svaka pojedina od tih (zgoda) zaista zbila. Ako je međutim, dok se budio, imao više vremena, pokušavao je da se priseća na isti način i onoga što se zbilo kroz dva prethodna dana. (166) I to više su nastojali vežbati pamćenje što su držali da za znanje, iskustvo i pamet nema korisne stvari od sposobnosti pamćenja. Upravo zahvaljujući tim (njihovim) običa­jima je došlo do toga da se filosofima napunila čitava Italija i da je, sama po sebi isprva nepoznata, Pitagorinom zaslugom došla na glas kao Velika Grčka, i da je stekla u svome krilu čitavo mnoštvo filosofa, pesnika i zakonodavaca: dogodilo se (tako) da su i retorička umeća i epidiktički (svečani) govori i pisani zakoni od onih tamo preneseni u Grčku. I svi koji su se latili toga da spominju nešto o fizici, odmah na početku iznose upravo Empedokla i Parmenida iz Eleje; i oni koji hoće da izlažu opšte misli o životu, iznose najpre Epiharmova promišljanja, i prihvataju ih gotovo svi filosofi.
Iamb., Vita Pyth., 137
Želim od početka da izložim principe bogočašćenja što su ih pred sebe postavili Pitagora i njegovi uče­nici: sve ono što su oni određivali u pogledu toga što se mora ili što se ne sme činiti bilo je upućeno prema druženju s božanstvom, i to je bio njihov princip; ne samo da im je sav život bio uređen prema poslušnosti koja se duguje bogu, nego je i smisao te filosofe bio taj da smešno postupaju ljudi koji dobro traže odnekuda drugude umesto od bogova, i da ti čine slično kao kada bi ko u zemlji kojom upravlja kralj počastio nekog podanika, a samoga onoga koji vlada i upravlja svima zanemario; tako misle da i ljudi postupaju. Pa budući da zbilja bog ne samo postoji nego je taj ujedno i gospodar svega postojećega — a svi se slažu u tome da treba tražiti od gospodara, i, s druge strane, svi dobro čine onima koje vole i koji im se sviđaju, a obrnuto čine onima prema kojima su protivno raspoloženi — očito je da se mora činiti ono što se sviđa upravo bogu.
Iamb., Vita Pyth., 200-213
A u pogledu mišljenja kazuju da su oni (pitagorejci) govorili ovo: nerazborito je pristajati uza svako i svačije mišljenje, a najmanje je razborito pristajati uz ono (mišljenje) koje pripada većini; neznatnom broju ljudi pada u deo da valjano razumevaju i misle. Očito je da se to tiče samo onih koji znaju; a tih je neznatan broj. Stoga je očito da se takva sposobnost ne može protezati na većinu. Ali nerazborito je takođe i ako se svako shvatanje i mišljenje oma­lovažava: onome koji se tako postavlja, dogodiće se da ostane neuk i da nikada ne ispravi svoje predrasude. Nužno je za onoga koji ne zna da uči ono što ne poznaje i ne razume, a za onoga koji uči nužno je da sluša sud i mišljenje onoga koji zna i koji je kadar poučiti; a, uopšteno govoreći, nužno je za one mladiće koji žele da sretno stignu do cilja da slušaju sudove i mišljenja onih koji su stari i koji su valjano proveli svoj život. (201) Ceo ljudski život je podeljen na neka životna razdoblja (govore da su oni tako i govorili), koja ne može bilo ko uskladiti jedna s drugim: ona se međusobno potiskuju i osujećuju, ukoliko neko valjano i ispravno ne vodi čoveka sve od rođenja. Treba dakle da se vaspitanje dečaka, pošto se odvijao u duhu valjanosti, razboritosti i srčanosti, velikim svo­jim delom proteže i u mladićko razdoblje, a isto tako da se i obrazovanje i vaspitanje mladića, pošto se odvijao u duhu valjanosti, srčanosti i razboritosti, velikim svojim delom proteže i u mu­ževno razdoblje, jer upravo je glupo i smešno ono što se događa većini. (202) Misle da, dok su dečaci, moraju biti i poslušni i razboriti i da se moraju kloniti od svega što se smatra bestidnim i ružnim; ali da, kada postanu mladići, smeju svakako u većini slučajeva da čine šta god hoće. A u to se životno razdoblje gotovo slevaju i jedna i druga vrsta pogrešaka koje su karakteristične za druga dva životna razdoblja: mladići čine ne samo mno­ge dečačke pogreške nego i mnoge pogreške koje su karakteri­stične za odraslo doba; jer to da netko izbegava svaku vrstu oz­biljnog posla i reda, ukratko rečeno, i da trči za igrom i da se odaje razuzdanosti i dečoj obesti, pripada dečačkoj dobi. Iz nje dakle takva ćud dolazi u mladićku životnu dob. Ali silovite žudnje i ambicije, a isto tako i ostale sklonosti i strasti, koje su upravo po svom karakteru žestoke i burne, iz odrasle dobi dolaze u mladićku dob. Baš zato od svih životnih razdoblja ovo razdoblje zahteva najviše brige. (203) Ali, uopšteno govoreći, nikada se čoveku ne sme dopustiti da čini šta god hoće, nego treba da uvek postoji nad njim neki nadzor i uprava koja se drži zakona i koja je dolična, a kojoj će se podvrgavati svaki građanin. Ako se živo stvorenje zapusti i zanemari, ono ubrzo udara putem nevaljalštine i zlobe. Kazivali su kako su oni često puta i bili u nedoumici, zašto navikavamo decu da uredno i uglađeno pristupaju jelu, i tumačimo im da su urednost i ugladjenost lepe stvari, a ono što je tima protivno, neurednost i neugladjenost, da su ružne stvari, — zbog čega i panica i izelica podležu velikom prekoru: ako ništa od toga nije korisno za nas kada dođemo u zrelo životno doba, besmisleno je da se navikavamo na takav red dok smo deca. A isti argument vredi i u pogledu drugih životnih razdoblja. (204) Kod ostalih životinja koje odgajaju ljudi ne može se videti da se to događa, nego odmah od početka i štene i ždrebe navikavaju i uče na ono što će oni morati činiti kad odrastu. Uopšte kazivali su za pitagorejce da su opominjali one s kojima su dolazili u doticaj i s kojima su se družili da se prvenstveno čuvaju užitka, i to u većoj meri nego ma čega drugoga, iako ima i drugih stvari pred kojima također moramo biti na oprezu; ništa nas ne zavodi i ne navodi na greh kao taj osećaj. A uopšte su, kako izgleda, za­stupali mišljenje da se ništa ne sme činiti u težnji za užitkom — takav je cilj delovanja u najvećoj meri nedostojan i štetan — nego da ono što nam je činiti moramo činiti na taj način da u prvom redu gledamo na lepo i časno, a kao drugo na korisno i isplativo; i to zahteva dosta temeljito rasuđivanje. (205) A u pogledu takozvane telesne želje kazivali su da su oni ljudi govorili ovo: da je sama želja duševni pokret, i nagon, i žudnja, ili za nekim ispunjenjem, ili za prisutnošću nekih ose­ćanja ili nekog osećajnog stanja; ali da se rađa i želja za suprotnim od ovoga, na primer za ispražnjenjem i odsutnošću nečega i za tim da se izvesne stvari ne osećaju. Ali da je raznovrsan taj osećaj i gotovo najrazličitiji medu ljudskim osećajima; a da su mnoge među ljudskim željama stečene i veštački stvorene od samih ljudi: da se zbog toga svakako tom osećaju i mora posvetiti najveća briga i pažnja i temeljita telesna vežba: da je prirodno to da se želi hrana ako se telo ispraznilo, i da je opet i to prirodno da se želi odgovarajuće ispražnjavanje napolje kad se na­punilo; ali to, da se želi nepotrebna hrana, ili nepotrebna i ra­skošna odeća i posteljina, ili nepotrebna i veštački izrađena i sjajna kuća, (to već) spada u stečene želje; a isti argument vredi svakako i u pogledu nameštaja, vrčeva, posluge i skotova koji nisu za hranu. (206) No uopšte je gotovo od svih ljudskih osećaja taj (osećaj) u najvećoj meri takvo da nigde ne prestaje, nego napreduje u beskonačno; a upravo se zbog toga valja brinuti za decu da već od najranije mladosti žele ono što treba, i da se klone ispraznih i nepotrebnih želja, i da ostaju ne samo mirni i čisti od takvih žudnji, nego takođe i da preziru jednako tako njih (sve takve žudnje), koje i zaslužuju da se preziru, kao i one koji su postali robovima (takvih) želja. Može se opaziti da se isprazne i štetne i nepotrebne i obesne želje najviše stvaraju kod onih koji žive u izobilju: ništa nije do te mere neprirodno da za tim ne bi mogla žudeti duša ne samo dece koja žive u takvim prilikama nego takođe i ljudi i žena (207) Ali uopšte je po mnoštvu želja najšarovitiji ljudski rod; a jasan je dokaz za to šarovitost stvari koje sam sebi iznosi za jelo: beskonačno je mnoštvo plodova, beskonačno je opet mnoštvo gomoa kojima se hrani ljudski rod; pritom se još hrani svim vrstama mesa, i — teško je pronaći neku životinju, bilo da hoda po zemlji ili da leti po vazduhu ili da živi u vodi, koju nije okusio.Jer zaista je u tom pogledu izmislio najrazličite vrste pripremanja jela i svakojake načine mešanja umaka; odatle je posve prirodno da je ljudsko pleme i mahnito i raznolično po duševnim stremljenjima. (208) Jer zaista svaka pojedina vrsta jela postaje uzro­kom nekoga posebnog raspoloženja. Ljudi to uostalom mogu opa­žati u rezultatima onih jela koja postaju neposrednim povodom velike promene, kao što na primer i vino čini ljude veselim kad se uzima do neke određene mere, ali ih zatim čini mahni­tim i jadnim; to se međutim ne opaža kod onih jela koja ne pokazuju isto toliku moć; no svako jelo postaje uzrokom ne­koga posebnog stanja. Stoga (je zaista potrebna) i velika mudrost za to da bi se moglo spoznati kojim jelima treba da se hranimo i u kojoj količini. A ta je nauka iz početka pripadala Apolonu i Peonu, a kasne (Asklepiju i) Asklepijevim učenicima. (209) Što se tiče rađanja kazivali su da su (pitagorejci) govorili ovo: uopšte su smatrali da se treba čuvati takozvane prerane zrelosti: jer ni prerano sazrele biljke ni prerano sazrele životinje ne rađaju valjane plodove, (nego mora proteći) određeno vreme pre do­nošenja ploda da bi snažna i potpuno razvijena tela proizvodila seme i plodove. Valja dakle da se i dečaci i devojčice obrazuju u poslovima, vežbanjima i odgovarajućim naporima, i da uzimaju hranu koja je prikladna njihovu radnom i trezvenom napornom životu. Mnoge su stvari u ljudskom životu takve da ih je bolje naučiti kasnije, a među te stvari spada i stupanje u ljubavne od­nose. (210) Valja dakle dečaka tako odgajati da ne traži takvo opštenje pre nego što je navršio dvadeset godina, a kada dospe do te starosti, mora se ljubavnim nasladama prepuštati umereno; to će se postići ako se nauči ceniti vrednost i lepotu zdravlja: neumerenost i zdravlje ne mogu uopšte ni kod koga zajedno postojati u isto doba. A kazivali su također da su oni (pitagorejci) hvalili običaje, koji su već ranije postojali u helenskim gradovima, a koji su zabranjivali da se boravi s maj­kom ili kćerkom ili sestrom bilo u hramu bilo u javnosti: i valjano je i korisno da za takav čin postoji što je moguće vise prepreka. A držali su, kako se čini, ti ljudi da treba izbegavati rađanja do kojih dolazi na neprirodan način i u obesti, a dopu­štati ona do kojih dolazi po prirodi i s razboritošću, a kojima je bilo ciljem razborito i zakonito rađanje dece. (211) Smatrali su da oni koji žele rađati decu moraju voditi veliku brigu o budućim potomcima. Prva je dakle i najveća briga ta da se samoga sebe pripremi za rađanje dece razboritim i zdravim načinom života: da se ne odajemo lakoumno neumerenosti u jelu i da ne jedemo onu hranu koja je štetna za telesno zdravlje, i, pre svega naravno, da se ne odajemo piću: smatrali su da je nevaljalo seme koje nastaje iz lošeg i neskladnog i poremeće­nog mešanja. (212) A uopšte su u potpunosti verovali da je to osobina lakoumnog i neopreznog čoveka da se onaj, koji namerava da rađa i dovede nekoga u život i postojanje, ne brine sa svom pažnjom o tome kako bi se dolazak tih bića u svet i život zbio u najpovoljnim mogućim uslovima; ali uzgajivači pasa se napro­tiv brinu sa svom pažnjom oko gajenja pasa, — da se od onih od kojih valja i u vreme u koje valja i u valjanom stanju rađa podobna štenad, — a isto tako čine i uzgajivači ptica. (213) Jasno je da i ostali koji se bave plemenitim životinjama ulažu svu pažnju u to da se njihovo rasplođivanje ne prepušta slučaju, a da se naprotiv ljudi za svoje potomke nikako ne brinu, nego da i njihovo rađanje na svaki način prepuštaju slučaju i sreći i još pritom ih zatim othranjuju i odgajaju sa svom nemarnošću; to je najvažniji i najočitiji razlog nevaljalštine i nesposobnosti mnogih ljudi: kod većine je rađanje dece nalik onome kod marve i događa se nekako nasumice.
Iamb., Vita Pyth., 174 - 176
Ali mislio je pritom da je za ustanovljenje zakonitosti najpovoljnija vlast bogova pa je, od početka od nje polazeći, uredio državnu upravu i zakone, i zakoni­tost i pravdu. Bolje je i izneti i to kako je ustanovio o svemu tom pojedinačno: pitagorejci su držali, — naučivši to od njega (Pitagore), — da je korisno misliti da božanstvo postoji i da je prema ljudskom rodu tako raspoloženo da ga nad­gleda i da ga ne zanemaruje. Mi trebamo takvu upravu kojoj se ni po koju cenu nećemo opirati, a baš takva biva uprava božanstva, ako je zaista božanstvo takvo (kakvo) zaslužuje da upravlja svime. Kazivali su da je čovek zaista već po svojoj naravi obesno biće, — a to su govorili s potpunim pravom, — i da je isto tako nestalno po svojim porivima kao i po željama i drugim raznovrsnim strastima: treba mu dakle jedna takva vrhovna moć i vlast koja će mu nametati razborito suzdržavanje i red. (175) Zaista su smatrali da svako, svestan nepostojanosti sopstvene naravi, mora paziti na to da ne zaboravi na pobožnost koju duguje božanstvu i na poštovanje koje mu pripada; mora naprotiv uvek imati na pameti da božanstvo nadzire i motri ono što ljudi čine. Smatrali su da posle božanstva i demona najviše treba poštovati roditelje i zakon i vežbati samoga sebe u poslušnosti prema njima, ali ne samo naizgled, nego iskreno. A uopšte su mislili da treba suditi da nema većega zla od anarhije: čovek po svojoj prirodi nije sposoban da se održava na životu ako njime niko ne upravlja. (176) Oni su govorili da je dobro da se čovek drži običaja i uredbi vlastite domovine, čak i ako su malo lošiji od onih drugih: jer olako napuštanje već postojećih zakona i navikavanje na novine nikako nije ni ko­risno ni spasonosno.
Iamb., Vita Pyth., 196 -198
(Ali Pitagora je pitagorejcima poverio takođe ovo, čemu je sam bio začetnik). Oni su se trudili oko toga da bi im telo bilo (uvek) u istom stanju, i da im ne bude sad suvonjavo, sad predebelo: to su smatrali pokazateljem nepravilnog načina života. Ali su se isto tako trudili; i u pogledu duševnog raspoloženja, da ne budu sad veseli sad pokunjeni, nego da se, uvek u jednakoj meri, blago raduju. A obuzdavali su strasti, nisu se prepuštali malodušnosti, izbegavali su uzbuđenja; i za njih je to važilo kao zapoved — da ništa od onoga što se čoveku može dogoditi ne sme biti neočekivano za one koji imaju pameti, nego da se mora očekivati sve što ne] zavisi baš od naše volje. Ako bi ih kada obuzeo bes ili tu ili šta drugo tome slično, udaljavali su se od ostalih i, ostajući svaki sam sa sobom, trudio se da priguši i preboli osećaj koji ga je obuzeo. (197) A pripoveda se o pitagorejcima i to da niko od njih nije niti kaznio roba u besu, niti prekorio koga od slobodnih ljudi, nego je svaki čekao dok mu se ne povrati složeno duševno raspoloženje. Prekoravanje su nazivali upućivanjem; odgađali su ga ćuteći i mirujući: Spintar iz Taranta, otac Aristoksenov je na primer pripovedao često o Arhiti iz Taranta, kako je posle dugog (nekog) vremena došao na imanje, — tek što je došao iz vojne koju je njegov grad bio podelio na Mesapljane, — i, čim je vidio da nisu ni upravitelji ni drugi robovi vodili mnogo brige o poljskim radovima, već da su se naprotiv prepustili velikoj nekoj lakoumnosti, onako srdit i ljut, kakav je on već bio, rekao je, — kako vele, — robovima da imaju sreću što se na njih razljutio: da se to nije zbilo, toliki njihovi gresi ne bi ni u kojem slučaju ostali nekažnjeni. (198) No kazivao je da se nešto tomu slično pripoveda i o Kliniji: i on je sve prekore i kazne odlagao sve dotle dok mu se ne povratilo staloženo duševno raspoloženje. A ustezali su se ti ljudi i od jadikovanja i od suza i od svega tomu sličnoga, i nije im niti težnja za profitom niti srdžba niti častoljublje niti ma što drugo tome slično postajalo povod za neslogu, nego su se naprotiv svi pitagorejci tako odnosili jedni prema drugima kao što bi se dobar otac odnosio prema deci. Ali lepo je to što su sve (izume) pripisivali Pitagori i njega nazivali izumite­ljem, i što nisu za sebe tražili nikakvu vlastitu slavu u onome što su (sami) izumili, osim ako se ponegde nije radilo o čemu neznatnom: jer zaista ima zaista mali broj onih koji su objavili spise pod svojim imenom.
Iamb., Vita Pyth., 233-239
(Ali zaista bi se čovek mogao da uveri i o tome kako oni ( pitagorejci) nisu tek površno izbegavali prijateljevanje s drugima (ljudima koji nisu pripa­dali sekti), nego da su takva prijateljevanja i naročito pomno za­obilazili i uklanjali im se, a i o tome kako su kroz mnoga pokoljenja sačuvali između sebe čvrsto prijateljstvo; (a o tome bi se čovek mogao uveriti) i iz mnogo Čega drugoga i iz onoga što kazuje Aristoksen u spisu O pitagorejskom životu [fr. 9 FHG II 273] da je sam čuo od sicilijanskog tira­nina Dionisija, kada je ovaj bio svrgnut s vlasti i u Korintu davao pouke iz čitanja i pisanja. (234) Kazuje Aristoksen ovako: '' ti ljudi su se ustezali koliko je god više moguće od jadikovanja i od suza i od svega tome sličnog, a na isti su se način odnosili i prema ulagivanju, moljakanju, zaklinjanju i prema svemu tome sličnom. Dionisije nam je na primer, pošto je bio svrgnut s kraljevske vlasti i došao u Korint, često pripovedao zgodu o pitagorejcima Fintiji i Damonu [c. 55J. Ta zgoda je govorila o tome kako je došlo do jemstva smrću; a do jemstva je došlo otprilike na ovaj način: kazivao je (kako su bili) neki njegovi dvorani koji su često spominjali u razgovorima pitagorovce: ismevali su ih i podrugivali im se i nazivali ih hvastavcima, govoreći da bi im i taj ponos i navodna vernost i hladnokrvnost nestali bestraga ako bi im ko stvarno naterao strah u kosti. (235) Drugi su im međutim govorili da to nije tačno, pa kad je došlo do prepirke, priredili su za Fintiju i njegove prijatelje ovakav igrokaz:Dionisije je kazivao da je pozvao Fintiju, i da je u njegovoj prisutnosti jedan od tužitelja rekao da je otkrivena zavera koju je (Fintija) s još nekima kovao protiv njega (Dionisija); i ne samo da su to potvrđivali oni tamo prisutni nego je i ljutnja ostavila sasvim uverljiv utisak. Fintija se čudio tome razgovoru. Pošto što je on sam (Dionize) izričito rekao da se to na istrazi tačno dokazalo i da on (Fintija) mora umreti, reče Fintija da bi, — ako je tako odlučeno da se nad njim izvrši smrtna kazna, — samo zamolio da mu se pokloni ostatak dana da uredi svoje poslove i one Damonove; živeli su ti ljudi zajedno i sve su zajednički imali; a budući da je Fintija bio stariji, preuzeo je na sebe najveći deo poslova koji su se ticali domaćinstva. Za­molio je dakle da ga samo utoliko pusti da ode, dok je za jamca dao Damona. (236) Kazivao je dakle Dionisije da se začu­dio i upitao da li postoji takav čovek koji će se dobrovoljno prihvatiti toga da svojom glavom jamči za nekoga ko je osuđen na smrt. A kada je Fintija kazao da postoji, rekao je da pozovu Da­mona; i kad je Damon saslušao ono što se zbilo, rekao je da će jemčiti i ostati onde dok se Fintija ne vrati. Kazivao je (Di­onisije) da se on sam naravno nad time odmah zaprepastio, a oni tamo, koji su bili začetnici ideje da se pitagorejac dovede u is­kušenje, podrugivali su se Damonu kako će biti ostavljen na ce­dilu i s podsmehom mu govorili kako je dat u zamenu kao žrtvena košuta. I zaista, kada je sunce bilo već na zalazu, došao je Fintija spreman da umre; nato su se svi zaprepastili i bili poraženi. I on sam (Di­onisije) je zaista, reče, i izgrlio i izljubio te ljude, i zamolio ih da njega kao trećega prihvate u (svoje) prijateljstvo; no oni, uprkos tome što ih je vruće molio, ni na koji način nisu hteli na to pristati. (237) I to kazuje Aristoksen kako je saznao od samog Dionisija". A pripoveda se da su pitagorejci, čak i ne poznavajući jedni druge, bili spremni pružati prijateljsku pomoć ljudima koje nikada pre nisu videli, čim bi se bilo po čemu uverili o tome da pripadaju istoj školi, tako da sudeći po tim postupcima nije neuverljiva ni ona tvrdnja da su zaista valjani ljudi, čak i ako žive na međusobno najudaljenijim mestima na zemlji, prijatelji jedni drugima, još i pre nego što su se upoznali i progovorili između sebe.

Kazuju na primer da je neki pitagorejac, koji se nalazio sam na nekome dugom putovanju, svratio u neku gostionicu, ali je zbog umora i drugoga svakojakog razloga pao u dugu i tešku bolest tako da mu je ponestalo novaca. (238) Pa i mu je go­stioničar, bilo zbog toga što se nad čovekom sažalio, bilo iz gostoljubivosti, nastavio davati sve ono što mu je trebalo, ne štedeći nikakvog truda niti ikakvog troška. A kad se bolest pogoršala, ovaj je, već na pragu smrti, ucrtao na pisaćoj pločici znak pre­poznavanja i naložio gostioničaru, ako mu se što dogodi, da okači pisaću tablicu na vrata prema cesti i neka motri da li će ko od prolaznika prepoznati znak; rekao je da će mu taj koji bude prepoznao znak namiriti troškove koje je za njega napravio i da će mu u njegovo ime iskazati zahvalnost. Gosti­oničar ga je posle smrti sahranio i pobrinuo se za njegovo telo, ali se baš nije nadao da će dobiti natrag ono što je potrošio, a kamoli da će dobiti nekakvu nagradu od onih koji će prepoznati pisaću tablicu. Pa i je uprkos svemu, u čudu zbog (pokojni­kovog) naloga, pokušavao i svakoga dana pločicu sa znakom javno izlagao. Mnogo vremena kasnije, zaustavi se u prolazu neki pitagorejac i prepozna čoveka koji je ucrtao znak: raspitao se o zgodi koja se zbila i isplatio gostioničaru kudikamo više novca nego što je ovaj potrošio.

(239) Ali svakako kazuju da je Klinija iz Taranta, — kada je dočuo kako je Pror iz Kirene [c. 54], koji je bio vatreni sledbenik Pitagorine nauke, došao u opasnost da izgubi sav svoj imutak, — sakupio jednu određenu svotu novca, otplovio u Kirenu i popravio Prorovo imovinsko stanje, i ne samo da se nije obazro na to što je time umanjio sopstveni imetak, nego ni na opasnost kojoj se izložio zbog plovidbe; a govore da je na isti način Testor iz Posidonije, — koji je samo po čuvenju doznao da je Timarida s Para pitagorejac, — (kazuju dakle da je on), kad se dogodilo da je ovaj (Timarida) iz velikog obilja dospeo u nemaštinu, skupivši mnoštvo novca otplovio u Par i iznova mu namakao sve ono što je ovaj pre imao.

I to je njemu (Aristoksenu) ispripovedao mladi Di­onisije u Korintu, i zgodu o Fintiji i Damonu, i o Platonu i Arhiti, i zgodu o Kliniji i Proru. No osim toga, kada je Eubul iz Mesine plovio natrag u domovinu, i kada su ga uhva­tili etrurski gusari i doveli u Etruriju, etruščanin Nauzitoj koji je bio pitagorejac, čim je opazio da je ovaj jedan od Pitagorinih učenika, oslobodio ga je od gusara i poslao natrag u Mesinu pod punom zaštitom. I kad su Kartaginjani nameravali da na jedan neza­štićen otok pošalju plaćeničku vojsku koja je brojila više od pet hiljada ljudi, i kada je Kartaginjanin Miltijad video da se medu onima (na otoku) nalazi Pozid iz Arga, — (a baš) su obojica bili pitagorejci, — došao je k njemu, a nije mu doduše otkrio ono što će se zbiti, ali ga je zamolio da se što je moguće brže vrati u svoju domovinu; i ukrcao ga je u jednu lađu koja se nalazila u prolazu, davši mu pritom još i novac za putovanje; i izbavio je (na taj način) čoveka iz pogibelji.