Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
132 
srce vreline. Slaba{na vla`nost i prisno prianjanje moje vre}e za spavanje; zvuk snega; 
gotovo ne~ujno Estravenovo disanje dok spava; tama. Ni{ta drugo. Mi smo unutra, nas 
dvojica, u skloni{tu, pri po~inku, u sredi{tu svih stvari. Napolju, kao i uvek, prostire se 
velika tama, hladno}a, samrtna samotnost. 
 
U takvim sre}nim trenucima dok tonem u san poimam izvan svake sumnje {ta 
je pravo sredi{te mog `ivota, ono vreme koje je pro{lo i izgubljeno, a ipak postojan, 
trajan ~as, srce vreline. 
 
Ne poku{avam da ka`em da sam bio sre}an, tokom proteklih nedelja dok smo 
vukli sanke preko ledenog pokrova, u samrtnoj zimi. Bio sam gladan, prenapregnut, 
~esto bri`an i sve se to pogor{avalo {to smo dalje i{li. U svakom slu~aju, sre}an nisam 
bio. Sre}a mora da bude u vezi sa razumon i jedino je razum mo`e ste}i. Ono {to je meni 
bilo dato, to se ne mo`e ste}i, ne mo`e zadr`ati, a ~esto ni prepoznati u ~asu kad je tu; 
imam na umu radost. 
 
Uvek sam ustajao prvi, obi~no pre svitanja. Stopa mog metabolizma ne{to je 
iznad getenjanskih normi, kao i moja visina i te`ina. Estraven je uzeo u obzir ove razlike 
prilikom planiranja raspodele hrane, na svoj pedantan na~in, koji se mogao shvatiti ili 
kao doma}inki ili kao nau~ni~ki, i ja sam od samog po~etka dobijao dnevno nekoliko 
unci hrane vi{e od njega. Protivljenja zbog ove nepravednosti ustuknula su pred 
o~iglednom pravedno{}u te nejednake podele. No, ma kako raspodeljeno, sledovanje je 
bilo malo. Ja sam bio gladan, neprekidno gladan, iz dana u dan sve gladniji. No}ima sam 
se budio od gladi. 
 
Ako bi jo{ bio mrak, upalo bih svetlo ~abe-pe}i i stavio na nju posudu punu 
leda, zahva}enog prethodne no}i i ve} rastopljenog, da provri. U me|uvremenu, 
Estraven bi vodio svoju uobi~ajenu plahovitu i be{umnu borbu sa snom, kao da se 
uhvatio uko{tac sa kakvim an|elom. Pobediv{i, on bi se uspravio, pogledao me mutnim 
o~ima, zatresao glavom i rasanio se. Doru~ak bi ve} bio gotov kada bismo se obukli, 
obuli ~izme i smotali vre}e: vr~ klju~alog or{a i kocka gi{i-mi{ija, rastvorena u vreloj 
vodi u retku, testastu masu. @vakali smo polako, sve~ano, sakupljaju}i sve pale mrvice. 
Pe} se hladila dok smo obedovali. Spakovali bismo je sa posudom za vodu i vr~evima, 
zatim obukli ogrta~e sa kapulja~ama i rukavice na jedan prst i izvukli se napolje. Spoljni 
vazduh uvek bi nas zapahnuo svojom neverovatnom studeno{}u. Na`alost, nije mi 
preostajalo ni{ta drugo nego da svakog jutra poverujem u nju. Ako bi neko od nas 
dvojice ve} izlazio napolje, silom nu`de, naredni izlazak uvek bi mu padao te`e. 
 
Ponekad je padao sneg; a ponekad su se isko{eni zraci dana koji se ra|a 
prostirali, ~udesno zlatasti i plavi, preko ledenog prostranstva; no, naj~e{}e bi nas 
do~ekalo sivilo. 
 
No}u bismo unosili termometar sa nama u {ator, a kada bismo ga ujutro izneli 
napolje, bilo je zanimljivo posmatrati kako kazaljka juri nadesno (getenjanski broj~anici 
i{li su u suprotnom smeru od kretanja kazaljki na satu) tolikom brzinom da se gotovo 
nije mogla pratiti, bele`e}i pad temperature za dvadeset, pedeset, osamdeset stepeni, da 
bi se na kraju zaustavila negde izme|u nule i minus {ezdeset. 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
133 
 
Jedan od nas dvojice oborio bi {ator i skupio ga, dok bi drugi tovario pe}, vre}e 
i ostalo na sanke; {ator je bivao rasprostrt preko cele zaprege i mi smo bili spremni za 
skije i ham. Remenje i vu~na oprema bili su gotovo bez metala, ali su hamovi imali 
spojnice od aluminijumske legure, koje su bile odve} sitne da bi se pri~vrstile rukama u 
rukavicama i koje su na toj hladno}i podjednako pekle kao da su usijane. Morao sam da 
bivam veoma obazriv sa prstima kada bi temperatura pala ispod dvadeset stepeni, 
pogotovo ako je bilo vetrovito, zato {to sam zapanjuju}e brzo mogao da zaradim 
promrzline. Sa nogama uop{te nisam imao nevolja - {to je ~inilac od prvorazrednog 
zna~aja prilikom zimskih putovanja kada je jedno~asovno izlaganje hladno}i dovoljno da 
~oveka obogalji bilo za jednu nedelju ili za ceo `ivot. Estraven je bio primoran da 
naga|a moju veli~inu i ~izme za sneg koje mi je pribavio bile su stoga ne{to ve}e, ali je 
dodatni par ~arapa popunio prazninu. Stavili bismo skije i navukli ham {to smo br`e 
mogli, a zatim trzali, cimali i pridizali sanke da bismo oslobodili kliza~e ukoliko su se 
zaledili, i kona~no kretali na put. 
 
Onih jutara kada bi preko no}i sneg obilato napadao morali smo neko vreme da 
posvetimo razgrtanju {atora i sanki pre no {to bismo po{li. Nije bilo te{ko uklanjati novi 
sneg, iako je on pravio velike, upe~atljive smetove unaokolo; pa ipak, jedina prava 
uo~ljivost, jedina stvar koja je {tr~ala iznad leda na stotinama milja ukrug bili smo sami 
mi. 
 
Vukli bismo u smeru istoka, koji smo odredili pomo}u busole. Uobi~ajeni 
pravac vetra bio je sa severa na jug, odnosno sa gle~era. Iz dana u dan, neprekidno nam 
je duvao sa leve strane. Kapulja~a nije bila dovoljna za{tita od vetra i ja sam stoga 
stavljao masku za lice da bih pokrio nos i levi obraz. ^ak i tako, levo oko mi se jednog 
dana od promrzlosti zatvorilo i ve} sam pomislio da je izgubljeno; i onda kada ga je 
Estraven otkravio i otvorio toplim dahom i jezikom, nisam mogao da vidim na njega 
neko vreme, {to je zna~ilo da se nisu smrzle samo trepavice. Kada bi sijalo sunce, 
obojica smo nisili getenjanske {titnike za o~i sa prorezima, tako da nijedan nije do`iveo 
sne`no slepilo. Uostalom, za to je bilo malo izgleda. Kao {to je Estraven kazao, Led 
ispoljava te`nju da odr`ava polje visokog atmosferskog pritiska iznad svog sredi{njeg 
podru~ja, gde hiljade kvadratnih milja beline odbijaju sun~evu svetlost. Mi se, me|utim, 
nismo nalazili u tom sredi{njem podru~ju, ve} u najbojem slu~aju na njegovom rubu, 
odnosno izme|u njega i oblasti kovitlavih, odvra}enih oluja koje obiluju padavinama i 
neprekidno se sru~uju na podgle~erski pojas. Vetar sa severa donosio je suvo, vedro 
vreme, ali sa severoistoka ili severozapada donosio je sneg ili je uskovitlavao suvi, ve} 
pali sneg u zaslepljuju}e, reske oblake, sli~ne pe{~anim ili pra{inastim olujama, odnosno 
gotovo sasvim polegao uz tlo, vuku}i se u vijugavim prugama po povr{ini i ispunjavaju}i 
nebo i vazduh belinom, od koje se nisu mogli videti ni sunce ni senke: a i sam sneg, Led, 
nestajao bi tada ispod na{ih nogu. 
 
Sredinom dana bismo se zaustavili, a zatim isekli i postavili nekoliko blokova 
leda kao za{titni zid, ukoliko bi vetar bio sna`an. Zagrevali bismo vodu da zgotovimo 
kocku gi{i-mi{ija, a potom ispijali toplu te~nost, u kojoj bismo ponekad rastopili 
komadi} {e}era; onda bismo ponovo stavljali hamove i nastavljali put. 

---