Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije Udruženje Ženske studije I istraživanja

I DEO. DETINJSTVO I OBRAZOVANJE

Kakvo je bilo Vaše detinjstvo?

Ja sam se rodila dvadeset devetog decembra četr- deset i četvrte godine u Beogradu, odmah po oslobo- đenju, nakon Drugog svetskog rata. To je vrlo specifič- no vreme po onome što su ljudi imali, po oskudicama, po načinu na koji su mogli da žive. Mi nismo bili neka imućna porodica. I mama i tata su bili zanatlije – mama je bila krojačica, a tata je bio obućar. Kad sam se ja ro- dila, moja mama je već bila dosta bolesna jer je tokom rata učestvovala u partizanskom pokretu, bila uhapše- na i odvedena u logor na Banjici gde su je jako fizički maltretirali, ali je preživela. Posle su je poslali u Banat- ski Brestovac na prinudni rad. I prve uspomene iz mog najranijeg detinjstva su vezane upravo za mamino loše zdravlje. Znam da sam se kao dete uvek plašila da li će joj se nešto desiti jer je imala srčane napade koji su bili vrlo neprijatni. Davali joj neke kapi... Pokušavala sam s njom da pričam o tome šta će biti sutra ili sledeće ne- delje, jer mi se činilo – ako pričamo o nečemu što će se dogoditi sutra-prekosutra, da će onda ona i dalje biti tu.

Rođena sam sa osam meseci. Svi su mislili da neću preživeti, ali evo me.

Kako su se mama i tata upoznali?

Upoznali su se na nekoj igranci, kolko se sećam iz priča. Postojalo je tada Kulturno-umetničko društvo

„Abrašević” u kome su oboje bili aktivni. Mama je pri- čala da je ona njega pitala: –Da li Vi, druže, znate pesmu

„Šušti, šušti bagrem beli“ i tako je počelo.

I uopšte slike iz detinjstva imam kao male izdvo- jene mehuriće u kojima su određene slike, ne sećam se ničega u kontinuitetu, nego pojedinih stvari, onako kao fleš mi se jave. Pošto je mama radila kod kuće, imala je svoju šivaću mašinu (singericu staru) koja se otvarala

19

podizanjem drvenog poklopca preko nekih šarki, ja sam obično na tom poklop- cu sedela dok je ona šila i slušala mamine priče ili me učila da pevam starograd- ske pesme.

Obično je pričala o događajima iz njenog detinjstva: kako su nekuda išli kao deca, na primer, a imala je jednu priču kojoj smo se uvek smejali. Moja mama je najstarija u porodici, a njih je bilo četvoro: ujak i još dve sestre i dosta velika razlika je bila između njih. Tako da je ta najmlađa sestra bila mala kad je mama već radila kao krojačica u nekom salonu. Mama je pričala da je za jednu Vrbicu^�, kada su deca uvek dobijala nešto novo, ona njoj sašila neki mantilić i htela da joj napravi šeširić od tog istog materijala. A kako je taj šeširić trebalo ispeglati, mama je taj šeširić stavila tetka Veri na glavu, preko toga je stavila mokru krpu da bi raspeglala šavove i oblikovala ga prema njenoj glavi. I naravno to je bio haos jer para počela da izlazi, dete je počelo da vrišti, baka je došla i rekla: – Da li si ti normalna?

Potičete iz revolucionarne tradicije?

Mama je radila u Pokretu otpora i bila je neka mala grupa u kojoj je oku- pljala žene i dosta je bila aktivna u političkom smislu: mamina porodica je bila takva: deda je takođe bio u tom pokretu. Uhapšen je i poslat u logor na Banjici i tamo je streljan. Tako da ja svog dedu sa mamine strane nikad nisam upoznala, a tatin otac, drugi deda, poginuo je u Prvom svetskom ratu.

Sećam se da je pričala kako su ih jako mnogo tukli u tom logoru na Ba- njici. A deda je u to isto vreme bio u nekom drugom delu logora. Zatvorenike su puštali povremeno da šetaju po zatvorskom dvorištu pa su se oni sa drugim zatvorenicima na spratu zgrade sporazumevali nekom vrstom znakovnog jezika i da su tako pitali kako je ko, ima li vesti... Sećam se da je mama pričala kako je deda dan pre nego što će biti streljan rekao da je te noći sanjao kako je u dvorište logora sleteo avion i da je mama u njega sela i otišla, a da je on tu ostao i da joj je tada rekao: – Ti ćeš odavde sigurno otići. Vodi računa o mami, o sestrama i bratu! I sutradan su dedu streljali. Tako sam ja uvek zamišljala kako izgleda to zatvorsko dvorište i kako izgledaju ti prozori sa kojih pokušavaš da komuniciraš sa ljudima dole, jer je ona bila na spratu.

Da li je govorila o tome ko ih je tukao?

Pa naša istražna policija. Šef policije je bio neki čuveni Bećarac. Mamu je prijavila njena rođena kuma, jer je neko primetio da se neke žene sastaju u ta- dašnjem njihovom stanu, među kojima je bila i mamina kuma i prijavio policiji. Onda su oni kumu uhapsili i ispitivali, a ona je posle par šamara rekla: – Ja ne znam imena, ali moja kuma zna sva imena i ko su te žene koje su dolazile, jer ih je ona okupljala. I kad su mamu uhapsili, tukli su je i rekli: – Moraš da nam kažeš imena ko je tu bio? Mama je izgovorila rečenicu: – Kakva bih ja drugarica

20

bila kada bi svoje drugarice izdala. I onda su tek nastavili, naravno, da je tuku jer su shvatili da neće ništa reći, pa su je tukli sve dok se ne onesvesti, pa kad se probudi, sutradan isto... I tako da je ona od tih batina jako obolela. Baka je jedva izmolila da je puste kući da umre i nekoliko meseci je trebalo da se ona koliko toliko pridigne i da može nešto da počne da radi.

Moja baka je rođena u Slavoniji koja je tada pripadala Austrougarskoj. Baka je bila „austrougarski tip“: red, rad i disciplina. Vrlo na distanci sa svima. Svi su joj govorili Vi. I mi deca. I baka je bila strah i trepet jer kad dolazi u kuću, sve je moralo da se raskloni, suđe mora da bude čisto. Moja mama je fizički jako ličila na baku, ali je bila drugačija, topla priroda, tiha, vrlo strpljiva i to je verovatno povukla sa druge strane. Deda sa mamine strane je bio Rus (Ukrajinac) iz Kijeva, ostao je u Srbiji nakon Balkanskih ratova.

Moj ujak je bio u onim čuvenim trojkama koje su vršile atentate po Beo- gradu, dizali skladišta i ostalo kao u seriji „Otpisani”, a jedna tetka je bila u parti- zanima. Prošla je Igmanski marš, razbolela se i nije mogla da ima dece. Tako da je cela mamina porodica bila politički angažovana, a sećam se da je ta najmlađa tetka pričala (jer je ona bila dete) kad oni dođu da nešto ispituju, da im je ona donosila piće i da se trudila da stavi unutra trunje i da na taj način pruži otpor.

A tatina porodica je bila apolitična. Tako da smo imali čudnu situaciju u kući: mama koja je posle rata bila sekretar partijske grupe i tata koji je dolazio iz pravoslavne porodice, ne naročito religiozne, ali su se poštovali svi tradicionalni praznici. Slavio se Sveti Nikola, što je bila naša slava, Božić i Uskrs. Ne znam oda- kle potiču priče da je bilo zabranjeno obeležavati religijske običaje. Ti si mogao da slaviš u kući, to je bila tvoja lična stvar i nije bilo te vrste zabrane jer ja tačno znam da smo brat i ja za slavu ujutro sa tatom išli u crkvu, i nosili kolač da se pre- seče, žito da se osveti. I ja sam tako odrasla. Nikad nisam bila religiozna, verovala u Boga, ali sam volela te običaje i uživala kad mama pravi slavske kolače. Mama je mesila slavski kolač, i od testa su se pravili ukrasi kao pletenice ili ptičice na vrhu. Ja sam imala zadatak da trebim pirinač i kad u pirinču nađeš ona sitna mala crna zrnca, onda smo to čuvali da bi kad pravimo slavski kolač, imali da ptičicama stavimo oči. Za Božić, običaj je bio da Božić Bata donosi deci poklone: ostaviš uveče u prozoru cipele koje moraju dobrano da budu uglancane, pa preko noći Božić Bata dođe i ostavi poklone. Ujutro kad se probudimo, mi trčimo na prozor da vidimo šta ima u cipelama. A, naravno, mama i tata kupe nešto praktično, ča- rape neke ili nešto slično i stave u cipele. Nije tada bilo čokolade, bombona, nego se kupovalo nešto praktično što treba detetu. A bombone je moja mama pravila sama tako što rastopi šećer i onda taj uprženi šećer izlije na jednu mermernu ploču koja je stajala na šporetu (naravno, šporet je bio na drva), i nožem napravi rezove, kockice i kad se taj šećer ohladi, onda se on stvrdne i možeš tu da ga pre- lomiš i dobiješ bombone. I to su bile bombone koje smo imali.
21

Poštovao se neki red. Ako dođu gosti, ako su odrasli u sobi, ti moraš da izađeš napolje jer nije tvoje da sediš tu i da slušaš šta odrasli pričaju. I samo te pogledaju strogo i ti znaš šta ti valja činiti. A kad ideš u goste, pa te posluže kolačima i tako, ti prvo gledaš u mamu ili u tatu da li smeš da uzmeš, pa kad oni klimnu glavom, onda ti možeš da uzmeš kolač. Tako da sam ja strogo vaspita- na a odatle sam povukla i bakinu crtu: red, rad i disciplina. Moja mama nikad nije bila stroga kao baka, ali zato nisam naučila da izražavam nežnost i do dan danas sam ostala prilično rigidna osoba, navikla sam da su osećanja skrivana. I ja mogu da učinim za nekoga bilo šta da pokažem da mi je stalo do te osobe, da je volim, ali to verbalno retko izražavam.Nisam navikla na izlive nežnosti, te je tako proteklo moje detinjstvo.

Otac i majka.

Tata je rođen u Bešenovu, u Vojvodini, a onda je neko vreme porodica ži- vela u Kikindi i iz Kikinde su došli u Beograd. Baka se preudala za udovca koji je već imao decu, kada je tatin otac poginuo u Prvom svetskom ratu, i tako su došli u Beograd. A mamini su živeli u Hrvatskoj, u Slavoniji. Deda i baba su bili smi- slili da će da idu u Kijev jer je deda Nikolaj Gromiko bio iz Kijeva. Spakovali su sve što su nešto malo od stvari imali i došli u Beograd da bi nastavili put. Među- tim, tog dana, ili prethodnog, praktično je proglašeno ratno stanje i nisu mogli da izađu iz zemlje. Moja mama ja pričala, tada je još samo ujak bio rođen, da je ona sedela na nekim boščama sa stvarima na železničkoj stanici i držala tog ujku u krilu dok su baka i deka pokušavali da nađu način kako bi mogli da otputuju u Ukrajinu. I pošto nisu mogli da izađu iz zemlje, onda su baka i deda otišli na Zla- tibor i tamo su u nekom hotelu radili: deda kao kelner, a baka kao kuvarica. Ona je bila domaćica, možda je imala neku najosnovniju školu koja se u to doba mo- gla dobiti jer je ona ostala siroče kad je imala pet godina. Njena je majka umrla i ona je ostala da živi sa ocem. A kada je napunila šest ili sedam godina, išla je u nadnicu da radi. Išlo se u bogate kuće, pa tamo nešto radiš, skupljaš drva, već šta su deca mogla da rade. I ona je odrasla u porodici bez neke ljubavi i pažnje, nežnosti, baš u teškim uslovima, a taj nedostatak izražavanja nežnosti prenela je i na svoju porodicu. Kako je dolazila iz Slavonije, gde je kuhinja vrlo poznata (i, naravno, ona je vladala svim tim veštinama), zaposlila se kao kuvarica. A deda je tu dobio posao kao kelner. Sa Zlatibora su se vratili u Beograd i deda je nastavio da radi kao kelner, a takođe se angažovao u Sindikatu ugostiteljskih radnika. Mama je radila kao krojačica u nekom salonu, jer je završila krojački zanat. U to doba baka više i nije radila jer su već imali četvoro dece, tako da je ona bila kod kuće. Mama je posle rata nastavila da se bavi šivenjem i imala je„mušterije“. Mama je pričala da su mušterije nakon završenog posla obično ostavljale delove materijala koji preostane, takozvane restlove, te je moja mama od tih ostataka raznih materijala meni šila haljine, suknjice, košulje... Jako je lepo šila i umela
22


je to da iskombinuje, da praktično ni iz čega dobije novu odeću. Prepravljala je kapute, ja sam prvi svoj kaput kupila kad sam se upisala na fakultet, a dotle sam večito nosila neke kapute koji su bili prepravljani za mene i izgledali kao novi.

Tata mi je pravio cipele. Sećam se jedne Vrbi- ce. Tetka sa tatine strane se bavila mašinskim vezom, i onda za jednu Vrbicu mami je ostalo parče nekog roze materijala taft, pa mi je mama od tog tafta pravi- la haljinu, a tetka mi je vezla plave leptiriće dole po toj haljini. Tata mi napravio roze cipele, kojih se i dan da- nas sećam. Ali mi nisu rekli da je to za mene, nego mi je mama rekla da je neka mušterija naručila za svoju devojčicu. I onda je ona mene premeravala, pa onda moram da stanem na sto da se porub izmeri, ufirca i

ostalo. Ja sam stalno govorila: –Pa šta me više maltre- tiraš da ja to probam, kad nije moje!

Gordana sa bratom i bakom na proslavi Vrbice

I onda za Vrbicu, mama kaže: –Ajde ti obuci ovu haljinu! A tad su deca nosila čipkane dokolenice, i te roze cipele i ja kažem: –Neću da nosim nešto što nije moje. I onda su mi tek rekli da je to moje da su za mene to pravili. Imam tu sliku iz detinjstva sa tom haljinicom roze i ogromnom mašnom na vrh glave.

Da li pamtite, mada je to možda detalj, da li je tada roze isto kao danas bilo važno za razlikovanje devojčica i dečaka?

Da, da. Isto je bilo i kad se bebe rode. Sećam se ja kad sam se rodila, mama mi je pričala, deca su se povijala u pelene pa se onda vežu ko mumije s onim ne- kim trakama koje su bile vezene od čvrstog materijala i tako ne znam do kolko meseci, a taj je moj povez bio roze, cvetićima izvezen i dugo ga je mama čuvala.

Kad se rodio vaš brat?

On se rodio godinu i po dana posle mene, u leto četrdeset šeste. On je bio potpuno suprotne naravi od mene, bio je strašno nemiran. Onda nije baš oso- bito voleo školu, nije bio baš poslušan... tako da je dobijao batine od tate onako počesto i znam da se mama trudila da ga odbrani.

Jesu li se mama i tata slagali?

Pa u principu jesu. Nije bilo u kući svađa.

Da li ste imali odvojen prostor za spavanje za vas u odnosu na roditelje?

Da, imali smo stan koji je bio dvosoban. Tu je bila kuhinja i u nastavku su bile dve sobe, tako da je ta krajnja gledala na ulicu. To su one stare kuće vojvo- đanskog tipa. Ona je izlazila na dve ulice, na Ohridsku, koja se i dan danas tako zove, i na Krušedolsku. Uđeš prvo u neki hodnik i onda dođeš u dvorište, a onda
23

okolo su stanovi. A s one druge strane, preko puta bila je mala Svetosavska crkva (u kojoj sam ja krštena). Sa te strane dvorišta je bio plot uz koji je rastao ladolež i kapija koja se zatvarala kanapom. Mi smo tu plaćali su kiriju, a u istom dvorištu, samo u odvojenoj zgradi, stanovala je moja tetka po tati, sa mužem, ćerkom, i bakom sa tatine strane. Za nas je njihov stan bio bolji i izuzetan luksuz jer je imao toalet u okviru samoga stana, a mi smo imali toalet u dvorištu. Pa onda zimi, živ se smrzneš dok stigneš donde.

A u kakvim ste odnosima bili sa rođacima?

Pa, svi odnosi su bili korektni. Mi smo znali da se igramo u dvorištu, da idemo kod tetke. Cela očeva porodica je živela tu. Tatin stariji brat se izgubio za vreme rata, negde u Nemačkoj u zarobljeništvu i nikad nisu saznali šta se s njim dogodilo.

Mama je imala mlađeg brata i još dve sestre?

Da. Ujak je kao muško dete bio uvek povlašćen, njemu se sve podređivalo. Tetke su bile sjajne. Srednja tetka je bila pomalo „džambas“ po prirodi i jedino sam njoj u porodici govorila Ti. Najmlađa tetka bila je divna, tiha, mirna priroda i bila je balerina. Igrala je u pozorištu na Terazijama. Olivera, zvana Vera. Kad je prestala da igra, tetka Vera me je i dalje često vodila u pozorište, i predstavljala me kao svoju ćerku. Kasnije se ona upoznala sa tečom koji je inače bio pravnik, i onda je on nju motivisao da završi školu za socijalne radnike jer je taj baletski život bio vrlo težak. I on je upisao školu za socijalne radnike, iako je imao zavr- šen Pravni fakultet, iz solidarnosti sa njom, da bi njoj bilo lakše da uči i da završi školu. I kasnije su oboje radili, tetka je radila kao socijalna radnica, a teča je radio kao pravnik. Teča je bio jedan šarmantan čovek, crn, visok. Divan čovek, obožavala sam ga. S njim sam baš volela da provodim vreme. A pošto sam tetki persirala, onda sam naravno persirala i teči. I onda su oni mene stalno terali da ja prestanem da im persiram nego da im govorim Ti. Čak je bilo postavljeno pravilo kad pogrešim, ne znam šta sam trebala da uradim, ali nije bilo šanse i do kraja njihovog života, ja sam im se obraćala sa Vi.

Moja mama se zvala Julijana Hefinger. A onda kada se udala promenila je veru jer je bila katolkinja, i dobila drugo ime, tako da je bila Snežana Rajkov. Tako da ljudi koji su je znali iz doba dok se nije udala i njena porodica su je zvali Julka, a ovi koji su je kasnije upoznavali, za njih je bila Snežana.

A tetke da li su udajom promenile ime?

Ne, jer su već imale pravoslavna hrišćanska imena, a kad su se udale, nosile su imena, odnosno prezimena po muževima. Baka je nosila ime Elizabeta He- finger, a pošto se udala za dedu koji je bio pravoslavac, Nikolaj Gromiko, takođe je uzela pravoslavno ime i postala Marija Gromiko. Takav je bio običaj.

24

Znate li kako su se sreli?

Ne znam. Živeli su jedno vreme u tom selu Stari Mikanovci u Slavoniji. Tu su se upoznali i bili su sušta suprotnost jedan drugom. Baka koja je bila visoka mršava onako markantna, lepa žena. Kažu da su je zvali lepa Liza u mladosti, a deda je kao Ukrajinac ili Rus, bio suprotne prirode. Bio je nizak rastom, plav i veseljak. Pričaju da je na stolu igrao Kazačok kad malo popije. Mogu da zami- slim kako je ta kombinacija funkcionisala: dede koji igra Kazačok na stolu i bake koja se zgranjava.

Da li je nešto iz ukrajinske i ruske kulture Vama preneto?

Ne, jer deda više nije bio živ kada sam se ja rodila, ali su najmlađa i ona srednja tetka više ličile na dedu. Mama i ujak su ličili na baku tako visoki i tan- ki, a ove dve tetke su bile niže rastom i plave. Mama je inače bila smeđokosa, a one su više bile taj slovenski, ruski tip. I sa onom baš širokom ruskom dušom. Ja sam jedna čudna kombinacija austrougarske i ruske prirode, neke osećajne i tople ruske duše „zarobljene“ u čvrstom i hladnom austrougarskom oklopu – red, rad i disciplina. A opet u svemu tome i ovdašnje, srpske, jer sam odrastala u Beogradu.

Kakav ste kontakt imali sa vršnjacima u to vreme?

Oduvek sam živela tu na Vračaru kod ove stare male svetosavske crkve i mi smo kao deca provodili dane na ulici. Igrali se lopte, pravili venčiće i ostalo dok nismo pošli u školu. Tako da sam ja bila poput druge dece i igrala se na ulici. Kad ogladniš, dođeš kući, tu je bio specijalitet: dobiješ krišku hleba i masti pa odozgo aleve paprike, pa to izneseš na ulicu i jedeš.

U koju ste školu išli?

„Sveti Sava“. Ona je tu pored Hrama Svetog Save. Tu se kasnije dogradilo još jedno krilo. Mislim da se škola i danas tako zove. A onda su dogradili drugo krilo, pa je taj deo bila škola sa nekim drugim imenom.⁹ Sećam se svoje učitelji- ce, bila je stvarno jedna dobra žena i nije bila previše stroga, a prema nama bila kao prema svojoj deci, i s obzirom na disciplinu ponetu iz porodice, ja sam uvek bila odličan đak.

A da li ste imali predškolsko obrazovanje?

Ne. To nije postojalo. Ne znam da li su uopšte postojala obdaništa jer su obično žene bile domaćice A ako nisu, ako su bile imućnije i dolazile iz takvih porodica, onda su deca imale guvernantne koje su ih čuvale.

3. 
   U zgradu podignutu 1958. useljena je OŠ „Đuro Salaj”. Ove dve škole integrisane su 1972. kao škola „Sveti Sava”. Izvor: http://www.ossvetisavabg.edu.rs/index.php/o-skoli/istorijat- skole. (Prim.prir.)
   

25

Šta Vam je još ostalo kao sećanje iz detinjstva?

Jedno od sećanja na detinjstvo mi je da smo baš bili siromašna porodica. Nekad nas je moja mama vodila leti na ćevape u čuvenu Kafanu „Orač“, koja je nekad bila na Bulevaru JNA prema Slaviji. Moja mama je ni iz čega nama mogla da napravi ručak, a kako je ta vojvođanska kuhinja raznolika, jedno pile traje nedelju dana: od sitneži pravi supu, krilca stavlja u paprikaš pileći sa knedlama, batake, karabatake stavlja u dunst, belo meso pohuje i uz sve to ima prilog. Tako da ti četiri dana možeš da jedeš jedno pile. To nama, tati i mami šta ostane. Testo se puno koristilo, mi smo to zvali „nasuvo”, što je ustvari testo sa krompi- rom. Moja mama je sama mesila te flekice, nikada nije bacala vodu u kojoj se to bari, nego vodu sastavi od rezanaca i krompira i tu uvek ostanu komadići testa i onda napravi čorbu sa alevom paprikom. Čorba i nasuvo i to ti je ručak. Tako da stvarno kad su bile sankcije, bilo mi je više frka higijena nego hrana, uvek bih se snašla da ni iz čega napravim nešto.

Kad su počeli da se pojavljuju simptomi distroftje?

Meni je konstatovana mišićna distrofija kad sam bila u osnovnoj školi, iz- među jedanaeste i dvanaeste godine su primetili da nekako čudno hodam i da teže radim gimnastiku. Znam da me je tata uvek grdio jer sam nekako izbacivala noge iz kolena kad hodam i on je mislio da se ja nešto kreveljim, šegačim. Stalno je govorio: –Hodaj lepo, nemoj da hodaš k’o štropiran konj! Onda me je konač- no nastavnik fizičkog uputio na Neurološku kliniku, gde je bio čuveni profesor Jovan Ristić i on mi je postavio dijagnozu – mišićna distrofija. A u to vreme bila je neka čudna praksa, tako da je profesor Ristić popriličan broj dece upropastio jer je teorija bila: ti imaš bolest od koje propadaju mišići i ne mogu se obnoviti. I što više imaš više fizičkih aktivnosti, pre ćeš da ih potrošiš pa ih nećeš imati, tako da bi valjalo da miruješ. I on je predlagao mami da me ispiše iz škole.

Mojoj mami je bilo nelogično da njeno dete koje je živahno i odličan đak, da me sad ispiše iz škole da sedim u kući besposlena. Iako je bila krojačica, to njoj ništa nije bilo logično. I, naravno, ostavila me da idem u školu. Moja mama se jako trudila da ja završim školu i zahvaljujući upornosti moje mame, ja sam završila školu, ali je bilo dosta porodica koje su poslušale savete nekih autoriteta i ispisivale učenike iz škole. Naravno, mišići su svejedno propadali, još brže od neaktivnosti i sedenja u kući, a ostajali su i bez škole, bez obrazovanja, i bez mišića.

Jako se trudila da me vodi kod raznih lekara za koje se tvrdilo da mogu nešto da leče. Sećam se da je jedna od njenih mušterija bila neka gospođa čiji je rođak živeo u Beču u nekoj diplomatskoj službi i da je ona mene vodila u Beč, na neku čuvenu kliniku da se vidi da li nešto može da se uradi. Pa onda me je posle vodila na kliniku Rebro u Zagreb, kod doktora Žeškova koji je bio poznat u to vreme. Mama se trudila da mnogo ne izostajem iz škole zbog toga jer smo mi išle po le-
26


karima i bolnicama u vreme trajanja nasta- ve. Na kontrolu sam išla na dva meseca, na primer. Uvek je mama išla sa mnom. Ide- mo vozom, sednemo na voz uveče i onda putujemo celu noć. Stignemo u Zagreb ranom zorom i onda čekamo tramvaj koji je tad išao od železničke stanice do bolnice Rebro i tamo sačekamo doktora. Te analize se završe do popodneva, dva-tri sata i mi smo se isti dan vraćale kući istim putem. Onda smo se vraćale opet na tu železničku stanicu i u voz i kući stigneš kasno noću. Ali se sećam tog staničnog restorana gde smo obično išle da ručamo. To je bila jedna od retkih prilika da smo ručale van kuće. Kad smo imali par sati vremena, onda smo šetale kroz centar Zagreba, vozile se onom uspinjačom, pa pored pozorišta...

Da li je neko pre vas u porodici imao distroftju, ili ste Vi prvi?

Ne, da ja znam. E sad, ko zna da li je neka prababa ili neko nekad imao tu bo-
Gordana sa mamom, 1949. godine

lest. To je pitanje, ja imam takozvani Facio-scapulo-humeralni tip distrofije i ona može da bude nasledna ali i da preskoči nekoliko generacija.

Šta Vas je pored škole još zanimalo?

Ja sam igrala i folklor u KUD „Branko Cvetković” i bila jedno aktivno dete. Folklor sam počela vrlo rano da učim, jer je tetka sa tatine strane bila u „Branku Cvetkoviću“ članica, a njena ćerka, moja sestra od tetke, igrala je folklor pa se onda pravila pionirska sekcija i onda sam se ja upisala u tu pionirsku sekciju jer mi se sviđalo da igram. Ona me je vodila na probe, ja sam gledala kako oni igraju, presvlače se u različite nošnje... i tako sam se upisala u pionirsku sekciju. Kod stare crkve Sv. Save je bio zid debeo osam santimetara do deset i tu su rasli bagremi. Ja sam se večito verala po tom zidu i padala, a popovi nas jurili okolo. A u crkvenom dvorištu smo igrali školice jer se dvorište sastojalo od ploča iz- među kojih je bio katran koji ih povezuje i to je taman bilo da ne moraš da crtaš školicu nego samo pišeš brojeve.

Glavne igre su bile školica, pa lastiš, pa skakanje preko kanapa, pa jelečki- nje barjačkinje*¹⁰. Piljci*.. uu što sam volela da igram piljke... Tražiš kamenčiće.

3. 
   Dečja igra popularna krajem XIX v. (Prim.prir.)
   

27

Treba da budu što obliji, pa da budu jednake veličine, pa beli... pa svako ljubo- morno čuva svoje piljke. Tako da sam ja večito po džepovima vukljala te svoje piljke. E, to su bile igre!!! Nisu bile neke druge vrste igrica, ni toliko knjiga i igra- čaka za decu koliko ima sada. Ja se ne sećam da sam imala neke igračke, možda neke krpene lutke.

Kako je teklo Vaše školovanje?

Tada je bila osnovna škola, četiri godine, pa osmogodišnja u toj školi „Sveti Sava”, i onda sam se upisala u gimnaziju. Išla sam u Četrnaestu beogradsku gi- mnaziju koja je kod Vukovog spomenika.

Da li Vas je neki od predmeta u osnovnoj školi posebno zaniteresovao? Pa ne, volela sam da učim i verovatno su mi bolje od ruke išle prirodne nauke tipa biologija, fizika... tako sam se obrela u gimnaziji u prirodnom smeru. Imali smo mnogo više časova matematike, fizike, hemije, prve dve godine latin- ski jezik je bio obavezan, nešto malo filozofije, istorije. Dok su ovi koji su išli na taj društveni smer imali predmete koje mi nismo imali: muzičko vaspitanje, pa

onda umetničko vaspitanje i onda su oni na časovima slušali klasičnu muziku. Sećam se, bili su projektoriu koji se ubacuju slajdovi (neki prastari aparat) pa su na tim časovima umetnosti učili o slikarima, arhitekturu, pravce u arhitekturi, što mi je kasnije u životu uvek nekako nedostajalo.

Da li je u to vreme bilo srednjih umetničkih škola?

Ne znam, meni nije u znanju koje su umetničke škole bile. A, recimo, znam da je bila baletska škola, bila je muzička škola tog ranga gimnazije i neke moje drugarice, recimo, Jelena Jovanović (Šantić), poznata balerina, koja je posle kad su izbeglice počele da dolaze iz Slavonije i Baranje, osnovala Grupu 484, išla je u tu baletsku školu i u gimnaziju. Osećala sam se uskraćenom za ta znanja iz umetnosti, čak i iz istorije jer smo mi mnogo manje časova istorije imali nego društveni smer. Kasnije sam pokušavala da to nadoknadim tako što sam kupo- vala gomile knjiga iz istorije umetnosti, muzičke enciklopedije i ostalo.

Da li ste imali kontakt sa vršnjacima različitog smera, da li je bilo zajed- ničke nastave?

Ne, nije bilo zajedničke nastave, ali su odeljenja bila jedna do drugih u isto vreme pa se sretneš na odmoru, pa sad zavisi, družio se ko je sa kim hteo.

Imate li nekog od prijatelja i drugova iz osnovne škole?

Pa sad više ne. U osnovnu školu sam išla zajedno sa polovinom tih koji su posle studirali, odnosno išli u gimnaziju, na taj prirodni smer. Tako da, recimo, Klaru Mandić sam znala iz osnovne škole. S njom sam išla u osmogodišnju ško- lu, pa još četiri godine u gimnaziju, posle se, međutim, nismo družile.

28

Gordana (druga s leva) sa grupom pionirana prijemu kod predsednika Tita za 25. maj, 1955. godine

Pamtite nekog od drugarica i drugova iz tog vremena?

Iz gimnazije pamtim dosta njih. Klara Mandić se posle bavi- la nekim društvenim i političkim pitanjima, bilo je nekoliko osoba koje su posle završile fakultete i postale lekari.

Koji je procenat učenika u razredu došao do studija?

Jako velik. Skoro su svi na- stavili da studiraju. Sećam se Bo- bice koji je završio medicinu i bio je poznati rendgenolog. Pa Boba Stefanović, koja je završila tako- đe medicinu, bila je poznata pro- fesorka na univerzitetu, naravno, sada je u penziji. Pa moja najbolja drugarica tada, Slobodanka Živa- dinović, koju smo zvali Žiži bila je profesorka matematike u Desetoj beogradskoj gimnaziji. I ja sam u stvari zbog Žiži otišla da studiram matematiku, iz potpuno onako

prozaičnih razloga, jer sam ja jako volela fiziku i maturski rad sam pisala iz fi- zike: sunčev spektar, pa razlaganje zraka... i htela sam da studiram nuklearnu fiziku. Tada je to tek postao predmet na fakultetu. A kako sam se ja pre toga već razbolela, moja mama je bila užasnuta, jer je njoj ta nuklearna fizika zvučala kao neko zračenje, i ona je bila protiv toga zbog mog zdravlja. Ja sam bila solidan đak iz matematike, ali nije mi to bila jača strana. E, onda je moja drugarica Žiži obi- lazila fakultete da vidi gde se polaže prijemni za upis, gde se najviše studenata prijavljivalo. I onda je ona otkrila da se na matematiku niko ne prijavljuje i da na tom odseku Prirodno-matematičkog fakulteta možeš da upišeš kad hoćeš, bez prijemnog ispita. A onda je odnekud dobila informaciju da ima samo tri ili četiri predmeta na prvoj godini. I tako je ona odlučila da upiše matematiku i sad, pošto ja fiziku nisam mogla da upišem, onda sam ja s njom otišla na do- tičnu matematiku. Prirodno-matematički fakultet i dan-danas stoji tamo gde je oduvek bio, kod Studentskog trga. Matematički smer je bio na četvrtom spratu, a kako je moja bolest, distrofija, napredovala, meni je bilo jako naporno da se penjem na taj četvrti sprat i da silazim. Zgrada je imala lift, ali njega su mogli da
29

koriste samo profesori, a ja sam ponekad uspevala da dobijem ključ da uđem u taj profesorski lift i da odem na sprat. Ali svejedno izgurala sam te četiri godine, a u međuvremenu sam i zavolela matematiku.

A sem pristupačnosti da li Vam je tada bio potreban još neki vid podrš-

ke?

Ne, mogla sam sama da funkcionišem, jedini problem je bio što sam usled

prirode bolesti često padala, pa onda je počela da mi se krivi kičma i stvara lor- doza* i kretanje mi je bilo sve veći problem.

U matematici, da li postoji neki pravac koji Vas je najviše zanimao?

Da, bila su dva smera. Jedan je bio za buduće profesore matematike u ško- lama, a drugi je bio računarski smer. Nešto kao primenjena matematika koji je meni bio zanimljiviji i ja sam se na taj smer upisala. Mi smo išli na praksu u neki Institutut, negde ispod Terazija gde su se pojavili prvi računari koji su bili ogromne neke mašinerije k’o pola sobe i radile na binarnom principu – preteče današnih računara, laptopova...

Na mom odseku je bilo oko dvadesetak studenata, zapravo je bilo podjed- nako studentkinja i studenata. Ja sam se na fakultetu najviše družila sa drugari- com Žiži, s kojom sam i upisala matematiku. Sem nje, za divno čudo sa studija ne pamtim posebno nikog drugog. Mnogo bolje pamtim drugarice i drugove iz gimnazije. Možda i zato jer smo većinom išli zajedno i u osnovnu školu a posle smo se sretali kada smo obeležavali godišnjice mature. Nekako si u to doba bio bliži sa ljudima.

U gimnaziji smo Žiži i ja bile, čini mi se, jedine iz radničkih porodica. Ve- ćina učenika su bila deca iz porodica inžinjera, lekara... U to vreme sve učenice su nosile kecelje sa vezenim i heklanim kragnama tako da se mi po tome nismo razlikovale u školi. Tad su kecelje bile crne sa belim kragnicama.

Da li je bilo nekog u to vreme ko Vam se dopadao?

Pa ne pre kraja gimnazije. Kad smo bili na kraju gimnazije, ja mislim da smo završili valjda četvrti razred i Žiži i ja smo išle u neki bioskop na Zvezdari, u baštu. I tu su bili neki momci i tada sam upoznala nekog momka, sad da me ubiješ ne znam kako se zvao, al’ to je bio kao prvi momak s kojim sam nešto izlazila. Pa on mene sačeka na ćošku, a onda mama stoji iza zavese na prozoru da proveri s kim ja idem i gde. I, naravno, postojalo je vreme kad sam morala da se vratim kući. Najkasnije do deset sati.

A on je bio isto u gimnaziji?

On je bio stariji od mene par godina, mislim da je on bio završio školu u to doba. Ma to je bila neka dečija zavrzlama i to je trajalo kol’ko letnji raspust, jer onda sam se ja upisala na fakultet. Ni imena mu se ne sećam.

30

A za vreme studija?

E, tu sam kao imala momka u koga sam bila zaljubljena i mi smo se zabav- ljali. On je završavao ekonomiju kad sam ja upisala fakultet i tako smo se mi nalazili, išli na igranke i ostalo. Igranke su bile i u Studentskom domu „Ivo Lola Ribar“ kod Vuka i u Mašinskoj školi „Tesla” u Narodnog fronta. I posle kad je otvoren novi Elektrotehnički fakultet, u holu Fakulteta takođe su bile igranke. A zimi kad ideš na igranke, poneseš u kesi cipele, kad tamo dođeš, prezuješ se i obučeš cipele za ples. Mislim da sam živela uobičajenim životom mladih ljudi tada, jedino što sam se teže kretala.

Kasnije sam imala dve ozbiljne emotivne veze, kada sam zaista bila ozbiljno zaljubljena i voljena – prva je dugo trajala, nekih desetak godina, odlično smo se razumeli i dopunjavali, jedan vrlo sposoban i duhovit čovek. Ta se veza nekako sama ugasila što se tiče ljubavnih emocija, nakon desetak godina, možda zato što smo živeli u različitim gradovima, ali smo ostali prijatelji do dana današnjeg, i dalje se povremeno čujem, a i posavetujem sa njim. Verujem u njegov sud koji uvek podrazumeva dobronamernost.

A druga moja velika ljubav je trajala oko pet godina ali se tragično završila kad je čovek koga sam volela, iznenada i neočekivano umro. Bio je divan čovek, pravi intelektualac, veoma obrazovan i sa posebnim smislom za humor. Sjajno smo se slagali u svakom pogledu. To je za mene bio jako veliki udarac, srčani udar, a imao je nešto više od trideset i dve godine. Ja sam bila u teškoj depresiji dve godine. Jako mi je bilo teško. Na samu pomisao njegovog imena mogla sam da se rasplačem. Pošto je i on bio angažovan u Savezu distrofičara, pa smo išli na skupove zajedno, sve što sam radila asociralo me je na njega. Imali smo pla- nove za zajednički život, porodicu. Ko zna kakav bi moj život bio danas da on, nažalost, nije otišao i sve što smo gradili kao neki svoj plan zajedničkog života, nestalo je za dan. Posle smrti tate i mame (što se očekuje kad tad, kao neki pri- rodan sled) to je bio prvi veliki gubitak, koji je promenio smisao mog života i njegov sled.

Kasnije takvih ozbiljnih veza nije bilo, tako da, nažalost, nisam stvorila svoju porodicu. To je ostala moja velika neostvarena čežnja...

Kada je tata umro?

Tata je umro kad sam ja imala sedamnaest godina, iznenada se razboleo, mislili su da je tuberkuloza, pa su ga slali u vazdušne banje, da bi se na kraju ispostavilo da ima kancer pluća i za šest meseci tata je umro na klinici, gde je sad neurološka klinika. A mama je, pošto je već bila lošeg zdravlja, od tog šoka kad su joj rekli da je tata bolestan i da neće preživeti i da će još par meseci živeti, dobila šlog.

Ja sam tada još išla u gimnaziju. Znam da je tata bio u bolnici i da sam se ja jedan dan vratila kući i da mame nije bilo, i tetka kaže da je ona imala izliv krvi

31

u mozak od stresa i odneli su je na internu B kliniku. Zgrada je preko puta Ne- urološke klinike. Nije mogla da govori. Bilo je jako teško... Mama je bila u jako lošem stanju jer joj je bila oduzeta desna ruka, noga i moć govora i pošto je bila težak bolesnik, bila je u jako kritičnom stanju. I onda smo na smenu dežurali oko nje, pa da mimikom nešto probaš da vidiš šta hoće.... Onda ja pre podne idem u školu, pa popodne budem sa mamom, a onda se uveče vraćam kući, a baka me smeni. Tata je u međuvremenu umro, negde krajem oktobra. Već je bilo hladno zimsko vreme, a ta ulica gde su klinike je dosta pusta i tuda uveče niko ne prolazi, a svetlo su bile one sijalice gde imaš bandere s leve i desne stra- ne, pa vezana žica a na sredini žice je ona sijalica kao fenjer. A ja idem kući uveče u osam, tom ulicom dok vetar duva i ono ulično svetlo se pokreće pa ono stvara senke.A onda moram da prođem pored te bolnice gde je tata umro. E, to sam se tako bojala, a ne znam zbog čega. I uvek sam jako žurila da taj deo pređem brzo i da izađem na bulevar gde su već bili tramvaji i bilo je ljudi. Ali to vraćanje uveče sa klinike tom ulicom, to mi je ostalo u pameti s onim svetlom koje senke stvara.

A mama se oporavila, mama je bila veliki borac. Bila je baš jaka iako tako nije izgedala. Kad je izašla iz bolnice, hodala je sa štapom, nosila povez od zavo- ja da joj ne visi ruka i teško se jako kretala. Mada sam ja i pre toga išla na pijacu, pomagala mami da spremi hranu, da očisti kuću, sada sam domaćinske poslove ja radila kad se mama razbolela. Zapravo se ona nikad do kraja nije povratila, ali je mogla da hoda s tim štapom, da nešto uradi i da komunicira. Tako da sam ja završila srednju školu, upisala fakultet. Završavala sam prvu godinu fakulteta, sećam se da sam spremala ispite pa sam legla uveče jer sam ujutro trebala rano na fakultet, i onda je mama došla i sela na krevet i počela da me miluje po glavi i da me ljubi, što je bilo potpuno neočekivano i nije se ranije događalo. I onda sam ja rekla: – Ali, mama, moram sad da spavam zato što ujutro moram rano da ustanem da idem na ispit. A ona je umrla u toku te noći, nemam pojma kako. Uglavnom, kad se brat vratio kući u neko doba, deset-jedanaest sati, on ju je na- šao u kupatilu. Tako je i ona otišla iznenada. Ja sam, praktično, imala malo više od devetnaest godina kad sam ostala sama sa bratom.

Tek mnogo kasnije sam shvatila da postoji sličnost između trenutka kad je deda predosetio (sanjao) da će otići, sa ovim maminim ponašanjem, ali onda to nisam povezivala. Ona se zapravo opraštala sa mnom. Za brata i mene to je bilo baš teško, skupile su se, tetke, baka, komšinice... Neka žena je ostala da spava sa nama i sprovede neki nebulozni običaj da sva ogledala prekriješ čaršavom. I onda kuća deluje stravično. Kuća duhova. Oni čaršavi beli vise okolo. Posle sahrane smo došli kući i tu se skupilo dosta ljudi, i služi se hrana koju su na- spremale tetke i komšinice. I to mi je bio jedan od najtežih trenutaka, jer kako se neki ljudi dugo ne vide, osim u ovakvim prilikama, oni naprave sedeljku i čavrljaju o svojim porodicama, a ti ne znaš gde si. Ja znam da sam izašla iz kuće,

32

otišla u park i sela na klupu. I tu sam sedela dok sam mislila da su oni mogli da odu. Mama je umrla šezdeset druge, u junu mesecu.

Život nakon majčine smrti.

Već u septembru te godine, moj brat otišao u vojsku. Otišao je u mornaricu u Splitu koja se u to doba služila tri godine. I tako sam ja ostala potpuno sama bez mame, tate i brata sve vreme dok sam išla na fakultet pa i dalje u životu. Dok je bio u vojsci, brat nije dolazio, retko je pisao. A ja, dok nisam dobila porodičnu penziju, nisam imala sredstava za život i onda sam izdavala sobu nekom brač- nom paru da bih imala neke prihode.

Posle sam dobila maminu penziju. Tada sam mogla nekako da izađem na kraj s prihodima. Naučila sam da ekonomišem i da pažljivo postupam sa nov- cem.

33