Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije Udruženje Ženske studije I istraživanja

Da li biste mi ispričali situaciju kad je Flo počela da pravi žurke?

Flo je u početku bila zbunjena, a kada je shvatila da sad može da odlučuje sama i da ne mora nikog ni za šta da pita, da može ako hoće da pozove prijatelje na piće ili da pravi žurke počela je to da radi često, jer je to bilo nešto potpuno novo za nju. Još dok je Mimica bila sa nama, prvi put smo je vodile u grad vozom, u kome ona nikad nije bila jer su je sestre uvek prevozile kolima. To prvo veče izlaska u grad išle smo u bioskop, zatim na večeru u restoran i, naravno, vratile se vozom. Ona je bila toliko uzbuđena da je kad smo došle kući samo rekla: –Oh, dear me, I need a hot whisky (O Bože, treba mi vruć viski), da bi se smirila od tolikog uzbuđenja. To je bilo prvi put za njenih četrdeset godina da je samostal- no mogla da koristi prevoz, ide u bioskop i večeru u restoran, a da je nisu tamo vodile njene sestre. Počela je da poziva prijatelje i da pravi parties (žurke). Dobar običaj u Irskoj je da svi koji dođu na žurku donesu svoje piće i grickalice, jer kako je ona imala običaj da kaže: –We are in the independant living and we are poor (Mi smo u programu samostalnog života i siromašni smo). Kako Irci mogu mnogo da popiju, svi se zagreju (jer je hladno i stalno pada ta kiša), onda počnu da prave šale, i tako je ona jedno veče zvala vatrogasce ako hoće da dođu na piće, jer je društvo bilo samo žensko.

Flo i ja smo se svakodnevno posećivale. Kako je njoj bilo stalno hladno, kao i meni, ona je nosila termofor (hot water bottle) u krilu i ćebe preko kolena i kako uđe u stan prvo pita: –Hoćemo li jedan hot viski? Onda sam i ja preuzela isti sistem kad idem kod nje, napunim termofor, stavim u krilo, stavim kapu na glavu, nema veze kol’ko duva vetar i ćebe preko kolena i kad stignem kod nje, opet popijemo hot viski da se zagrejemo. Često sam svraćala do nje kad idem s posla, pa tek onda idem kući. Tako da smo se sjajno družile. Išla sam i kod njenih

62

sestara u posetu i postali su mi kao porodica.

Tako bliske bile su mi i Gronja sa kojom sa radila i Džudi, koja je pre dve godine, nažalost,umrla. To je žena za koju sam rekla da je bila generalni sekretar EAMDA i koja nas je i pozvala da dođemo u Irsku. Ona je bila advokat, a muž joj bio sudija koji me je vodio u sud da gledam kako izgleda suđenje. Ona je bila sjajna, često je me je pozivala na večere, na Badnje veče ili na ručak za Uskrs. Prihvatili su me kao nekog svog i zaista sam osećala da sam na neki način i tu kod kuće. Flo je imala običaj kada se čujemo telefonom, nakon što sam se vratila u Srbiju, da pita: –Gordana, kada ćeš se vratiti kući?

Koje su se još aktivnosti odvijale u Centru?

Organizovale su se različite radionice i druge aktivnosti koje nisu nužno bile vezane za pitanja personalne asistencije, ali su omogućavale ljudima da se druže, posećuju i na taj način razvijaju jedan poseban odnos i opštu atmosferu u grupi koja je na taj način postajala čvršće povezana i spremna da lobira i bori se za svoja prava. Na tim radionicama bilo je i poznatih ličnosti iz muzičkog i pozorišnog sveta, koji su dolazili volonterski i držali te radionice.

Bilo je i smešnih scena. Imali smo jednu radionicu o pisanju muzike koju je trebalo da drži Bono²⁸, šefa benda U2. Martin je došao nakon što je radionica već počela, i kako je ušao obratio se prvom momku koga je sreo, i rekao: – E, momak, hajde, idi i stavi čajnik (kettle) za vodu. Čovek, koji je ustvari bio Bono, pomirljivo kaže: – Dobro, i izađe. Ostali učesnici se čude i kažu Martinu: –Pa, jesi li ti normalan, znaš ti ko je ovo? – Ko? Pita Martin. Odgovore mu: – Pa, Bono. Kasnije ga je Martin prepoznao po glasu, a posle je dugo išla priča kako Martin šalje Bona da mu skuva čaj.

Takvu jednu radionicu o pisanju muzike držao nam je i Kristi Mor²⁹, po- znati irski kantautor, a ja sam najviše volela njegovu baladu „The Voyage“. Tu smo baladu kasnije preuzeli i kao muzički logo našeg Centra u Srbiji kada smo ga osnovali, jer ona govori o plovidbi, što je nas asociralo na samostalni život.

Organizovali smo i modne revije poznatih dizajnera, gde su osobe sa inva- liditetom bili manekeni/ke, pa sam ja na jednoj od njih „šetala“ neke džempere. Mimica i ja igrale smo i u jednoj pozorišnoj predstavi, koju je organizovalo Udruženje distrofičara Irske, preko programa „Horizon“, gde su mladi ljudi sa invaliditetom učili o medijima, imali praksu sa pravljenjem radio emisija, prilo-

ga za televiziju i na kraju o pozorišnoj umetnosti.

Sve je bilo vrlo profesionalno, a režiserka je bila žena kojoj je to inače profe- sija, a muziku za predstavu je komponovao jedan momak, distrofičar. Predstava se zvala „Deca kralja Lira“, i napravljena je po staroj irskoj legendi o deci koja su ostala bez majke, a maćeha ih je magijom pretvorila u labudove, sa kletvom

3. 
   Vođa Grupe U2, Paul David Hewson, poznatiji kao Bono (Prim.prir.)
   
4. 
   Christy Moor, poznati irski kantautor (Prim.prir.)
   

63

da će dobiti ljudski lik onda kada se u Irskoj začuju prva crkvena zvona. Ja sam igrala dve uloge, duh mrtve kraljice, koja se ukazuje deci da ih spase iz neke opa- sne bure, i vračaru koja je maćehi rekla da nikad neće imati svoju decu. Kostime za predstavu je dizajnirala jedna poznata slikarka, koja nam je kasnije poklonila skice za te kostime. Predstava se igrala u City Art centru, uprostoru koji je bio okrugao, publika sedela u sredini i okretala se prema mestu na kome se uokolo odigravale pojedine scene. Najlepše je bilo što su tu decu igrali mladići od se- damnaest do dvadeset godina, koji su koristili elektromotorna kolica i kada se izgovori ta magija, oni se pojavljuju kao labudovi, tako što su im na kolicima sa strane bila montirana krila, a naslonu kolica glave labudova, i oni su se lagano u kolicima kretali unaokolo, u nekoj izmaglici, kao da stvarno plove labudovi. Labudovi su zadržali ljudske glasove i divno su pevali, a dobili su ljudski lik kada je prvi hrišćanin došao u Irsku, sagradio crkvu i kada su se začula prva crkve- na zvona. To je jedna divna legenda. Svi glumci su bili korisnici/ce invalidskih kolica, osim Mimice, koja je bila jedina „hodajuća“ uloga, a igrala je dvorjanina zaduženog za čuvanje ogledala istine (man of truth mirror). Predstava i danas može da se nađe na Jutjubu (Children of Lir).

Bilo je mnogo više ideja i kreativnosti nego što to danas postoji u Srbiji.