Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije Udruženje Ženske studije I istraživanja

IV DEO. POLITIČKO DELOVANJE

Šta je za Vas značilo iskustvo narodne poslanice?

Ja sam se našla u politici bez stranačkih opredeljenja, nikad nisam ni ima- la ambiciju da postanem narodna poslanica. Jednostavno, sticajem okolnosti su me pozvali iz stranke G17 plus, jer tadašnja njihova izborna kampanja je imala slogan „Stručnost ispred politike”. Tako da je na stranačkoj listi za parlamentarne izbore 2007. godine, bilo nekoliko osoba koji nisu bili članovi stranke, ali su bili istaknuti stručnjaci u određenim oblastima, kao što je bio reditelj Srđan Dra- gojević. U to vreme, ja sam sarađivala sa Vesnom Piperski Tucakov, koja je bila zamenica ministarke za socijalnu zaštitu, kao i sa gospođom Mirosinkom Din- kić, koja je radila u Institutu za socijalna i ekonomska istraživanja i radila Studiju isplativosti uvođenja usluge personalne asistencije u sistem.

Kako su u stranci G17 plus došli na ideju da bi trebalo uključiti i osobe sa in- validitetom u svoj politički program, jer im je nedostajala socijalna komponenta, a nijedna stranka na svojoj listi nije imala takve osobe, pretpostavljam na predlog gospođa Tucakov i Dinkić, koje su me poznavale kao aktivistkinju invalidskog pokreta, gospodin Dinkić me je pozvao na razgovor. Pitao je da li bih prihvatila da budem na njihovoj izbornoj listi, ja sam nakon nekog razmišljanja pristala, uz uslov da ne moram da budem članica stranke, jer nikada nisam pripadala nijednoj političkoj opciji. Mislim da ako se neko opredeli da bude aktivista/kinja invalidskog pokreta, tada mora sarađuje sa svima da bi se izborila za neka prava osoba sa invaliditetom. Potpuno je nevažno ko je na vlasti i šta ja lično mislim o politici tih ljudi, o progamu, o stavovima. Ali, kad dođe neko za ministra soci- jalne politike, ti nemaš izbor, već sa tom osobom moraš da sarađuješ. Bila sam iznenađena i pomalo zbunjena tim pozivom, i znam da sam se osim koleginica i kolega u Centru, konsultovala i sa Mihailom Pajevićem i sa Vesnom Petrović⁷⁵. Potpuno sam bila svesna da to donosi političke poene i Partiji G17 plus, ali sam isto tako bila svesna da se time i nama kao osobama sa invaliditetom pruža prili- ku da postignemo veću vidljivost i meni da promovišem pitanja osoba sa invali- ditetom. Svaka strana je u tome imala svoj interes.

Predložili su mi da koliko mogu učestvujem u predizbornim kampanja- ma, i tu sam „odnela svoju prvu pobedu“. Te kampanje obično su se održavale u sportskim halama i drugim velikim prostorima, gde je bila postavljena bina

3. 
   Vesna Petrović, predsednica Republičkog saveza za pomoć osobama sa autizmom (Prim. prir.).
   

107

Gordana na jednog od izbornih konvencija G17 plus, 2007. godine kada je prvi put korišćena rampa za prilaz na binu na izbornim konvencijama svih poli- tičkih partija

na koju su izlazili kandidati/kinje za narodne poslanike/ce i odakle su se držali promotivni govori. Ja sam rekla da neću da me na tu binu iznose, već da samo može da se postavi rampa, kako bih ja mo- gla na nju da se popnem, što su oni i uradili. Napravili su jednu veliku drvenu rampu, koju su prenosili iz jednog grada u drugi, gde su se već održavale promotivne kam- panje. To je bilo za mene jedno skroz novo i pomalo zastrašujuće iskustvo: uđeš u halu, a ono jed- no ludilo, muzika, zastave, parole, uzvici, uopšte jedna meni apsolut-

no nepoznata atmosfera. A onda kad događaj počne, na binu prvo izlazim ja, pa za mnom sve ostale kandidatkinje i kandidati za narodne poslanike/ce! Mislim da su prisutni bili potpuno zapanjeni tom slikom, ali ona je slala jednu novu, do tada skroz neviđenu sliku i poruku. Na kasnijim izbornim kampanjama, uspela sam i da se angažuju prevodioci na znakovni jezik, koji su stajali na bini pored govornika i prevodili govore.

Prilikom prvog razgovora, gospodin Dinkić mi je obećao da ako njegova stranka osvoji najmanje deset poslaničkih mesta, da ću ja biti među tih deset narodnih poslanika/ca. Svi su govorili da on to svoje obećanje neće održati, ali on ga je ipak održao. Tako sam se ja ponovo obrela u jednom novom, potpuno nepoznatom okruženju. Ali, za mene je to bilo novo „probijanje granica“ i osva- janje slobode, jer sam bila prva osoba sa težim invaliditetom u parlamentarnoj istoriji Srbije, koja je postala narodna poslanica. Tu sam funkciju obavljala u dva mandata, od 2007. do 2012. godine.

Zašto sam se angažovala u političkom delovanju? Zato što verujem, da čak i ako ne želimo da se bavimo politikom, politika se uvek bavi nama, kreirajući zakone i mere koje utiču na naš život. To se dešava sa nama ili bez nas, a svakako je bolje da mi učestvujemo u tome. Zapravo, tada tek sam shvatila da sam se ja oduvek, od 1966. godine, od kada smo osnovali Udruženje distrofičara Jugoslavi- je, bavila politikom, mada toga nisam bila svesna ili nisam o tome ni razmišljala. Svaki naš rad, svaka aktivnost u ime organizacija osoba sa invaliditetom, koja daje predloge i traži nova rešenja jeste političko delovanje. Za to nije nužno da čovek bude član bilo koje političke stranke, niti funkcioner u nekom od državnih organa. Ono što je mene iznenadilo kada sam počela da radim kao narodna poslani-

ca je to da su mi se ostali poslanici/ce, kao i stručni saradnici u Skupštini obraćali

108

zaista s poštovanjem, što u svakodnevnom životu nije slučaj, bez obzira iz koje političke opcije su dolazili. Taj rad, međutim, nije bio bez teškoća. U obavljanju funkcije narodne poslanice naišla sam na mnoge prepreke, od nepristupačnosti sala za plenarne i druge sednice, govornice sa koje se obraćanju narodni posla- nici/ce, toaletima, u restoranu...Takođe nije bilo prepoznavanja potrebe za bilo kakvom dodatnom podrškom i odobravanjem sredstava za angažovanje perso- nalnog asistenta/kinje.

Za medije je to bilo atraktivno. Prva osoba sa invaliditetom u Parlamentu, oni su dolazili da me snimaju kako me nose niz stepenice do plenarne sale, ali je tu vrlo brzo postavljena pokretna platforma. Kada su zasedanja Skupštine preseljena u Dom Narodne Skupštine, napravljene su rampe i u Velikoj sali i u Maloj sali, napravljen je pristupačan toalet, kako bi prostor bio što pristupačniji.

Prvi put za reč sam se javi- la iznenada. Bio je sastanak posla- ničkog kluba, jer se raspravljalo o budžetu (o čemu ja, naravno, još uvek nisam imala pojma), a gospo- din Dinkić je rekao: – Bilo bi dobro, Gordana, kada biste Vi nešto rekli o ovim parama koje se izdvajaju za za- pošljavanje osoba sa invaliditetom. I ja sam morala na brzaka da smislim nešto šta ću o tome da kažem i da

pogledam još neku budžetsku liniju na kojoj su bila sredstva za podršku organizacijama osoba sa invalidite-

Prvo Gordanino obraćanje u plenumu Narodne Skupštine Srbije, 2007. godine

tom. Napisala sam sebi nekoliko osnovnih teza (jer je, naravno, vreme rasprave u Skupštini vrlo ograničeno), a kad sam se vratila u salu, došao je tehničar i rekao: –Mi ćemo vam doneti mikrofon, pa možete da pričate s mesta, jer sam ja sedela u poslednjem redu. Rekla sam: –Ja neću da pričam odavde. Niko se ne obraća sa mesta, svi izlaze za govornicu. Ja bih Vas molila da montirate mikro- fon pored govornice, jer za govornicu nisam mogla fizički da pristupim. Dok sam prolazila salom do mikrofona, osim papirića na kome sam napisala neke teze, u trenutku sam u glavi sklopila početne rečenice koje sam mislila da bi bilo važno da kažem. U početku sam imala strašnu tremu jer obraćanje Skupštini pred narodnim poslanicima i poslanicama je nešto sasvim drugačije u pore- đenju sa konferencijama, na kojima sam govorila bez problema. I tada je prvi put u sali vladao apsolutni muk, niko nije izlazio i ulazio u salu, niko nije ništa dobacivao, čitao novine. Svi su sedeli i pažljivo slušali, verovatno zapanjeni što mene tu vide, mada su me sretali po hodnicima svaki dan. Muva je mogla da se
109

čuje u sali. A kolega iz poslaničkog kluba, gospodin Nikola Novaković, koji je bio potpredsednik Skupštine je često govorio: –Jedini put kad je Skupština ličila na Skupštinu bilo je kad je Goca govorila. Jedino je pogrešno što je ta atmosfera bila stvorena zato što su se zaprepastili da govori osoba sa invaliditetom, a ne zbog sadržaja izlaganja. A početak mog prvog obraćanja u Skupštini, glasio je:

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, uvažene dame i gospodo, na- rodni poslanici,

Pre svega bih u prvom obraćanju ovom domu, htela da izrazim svoje za- dovoljstvo što je konačno jedna osoba sa teškim invaliditetom dobila šansu da ravnopravno učestvuje u radu najvišeg zakonodavnog tela u državi. To naravno ne umanjuje nego samo uvećava moje strepnje prema izazovima koji me očito čekaju u ovom poslu, ali ja se nadam da sam ja samo prva lasta koja najavljuje proleće i da će u sledećem mandatu više osoba sa invaliditetom imati ovu prili- ku.⁷⁶

Ja nikada ne bih mogla da budem narodna poslanica da nisam imala perso- nalnu asistenkinju. Rad u Parlamentu je iziskivao, zapravo, bar dve asistentkinje, nekada i više od dvanaest sati dnevno. Tako sam podnela molbu i Skupština mi je odobrila sredstva da angažujem jednu asistentkinju, a drugu sam dobijala preko Centra kroz projekte. Nekada se čak događalo da ni to nije dovoljno, pa su moje prijateljice, Mimica ili Desa, dolazile da budu sa mnom, jer nisam mogla da osta- nem sama, a dešavalo se da se sednice završe i oko jedan-dva sata posle ponoći. To je bilo veliko učenje za Skupštinu i za poslanike/ce da shvate šta je po- trebno da bi poslanik/ca sa većim oblikom invaliditeta mogao da funkcioniše i radi. Uspela sam da se promeni Poslovnik o radu Narodne skupštine u kome sada postoji član koji propisuje da poslanik/ca sa invaliditetom ima pravo na podršku prema svojim individualnim potrebama za koju sredstva obezbeđuje Narodna skupština, uključujući i angažovanje personalnih asistenata. Najveća vrednost i satisfakcija koju sam dobila je u promenama kvaliteta života i to što

sam nekim osobama pokazala i otvorila neki novi svet.

Tokom toga rada, shvatila sam koliko je komplikovan proces donošenja zakona: od ministarstva koje pravi prednacrte, nacrte zakona, pa do dobijanja saglasnosti od ostalih ministarstava, a prvenstveno Ministarstva finansija. Tek kada Vlada usvoji predlog zakona, on ulazi u skupštinsku proceduru na raspra- vu u načelu i u pojedinostima kada se podnose amandmani i na kraju se sa izmenama zakon usvaja u celini.

Naučila sam kako formulisati amandmane, kako tehnički treba da izgleda- ju, u kom vremenu možeš da ih podneseš. Moji su amandmani u osamdeset po- sto slučajeva prolazili, jer sam i u međuvremenu lobirala za njih u ministarstvi- ma koja podnose taj zakon, nekad su mi čak i pomagali da napišem amandman

3. 
   Ceo govor dostupan je na: https://youtu.be/Aad6pgl3IX4. (Prim. prir.).
   

110

u najboljoj formi koja može da se prihvati. Osim toga, oko amandmana sam se često konsultovala sa Nacionalnom organizacijom osoba sa invaliditetom, pri- hvatala i njihove predloge, i tako su ti amandmani imali konkretan značaj. Da se nešto učini pristupačnim, da bude poboljšana zdravstvena zaštita, socijalna zaštita i ostalo. Tu je bilo jako puno posla. Mnogo je materijala bilo za čitanje, a jako malo vremena da se sve prouči i daju valjane sugestije. Tako da sam jako puno naučila, ali sam i jako puno radila – to je bio celodnevni posao. Pogotovo ta dva mandata, jer je vladajuća većina bila vrlo tesna, sto dvadeset sedam posla- nika, a mora biti najmanje sto dvadeset šest za glasanje da bi se donela odluka. Svaki dan sam išla na sednice jer očekuje se da dođu poslanici koji su, pre svega, u Beogradu. Fizički je to bilo jako, jako naporno.

U drugim mandatu sam htela da odustanem jer je bilo i fizički i mentalno prenaporno za mene, ali onda je gospodin Dinkić zaključio da je moje prisu- stvo učinilo pomak u istoriji parlamentarizma, i da bi bila šteta da se povučem. Predložio je i neke olakšice. U tom drugom mandatu su mi izlazili u susret tako da nisam morala da sedim na svim raspravama, ali sam morala da budem na glasanju, koje je nekad trajalo i po šest-sedam sati, jer se radilo o velikom broju amandmana.

Jednom prilikom ste mi ispričali da deo osoblja koje je radilo iz kućne nege nije razumelo Vaš politički angažman, kao ni ostale kolege i koleginice?

Pa to i nije čudno, kod ljudi pomalo uvek postoji zavist. Ono što je manje logično jeste da ni invalidski pokret to nije razumeo. Jedni su umislili da su me oni odabrali i tamo delegirali. Bilo je raznih mišljenja. Na primer, da ja radim samo za sebe, dobijem platu poslanika, zagovaram samo svoj interes, a da me za osobe sa invaliditetom uopšte nije briga. Ako dvesta četrdeset devet poslanika/ca dobija naknadu, što bih ja kao osoba sa invaliditetom trebala da se odreknem toga? Pa ja sam svojim zaslugom tamo došla jer su neke osobe smatrale da imam kapacitet i da to mogu da radim. I ugled koji sam radeći u Skupštini stekla bio je posledica moje aktivnosti i rada. Ja sam sa svima bila u dobrim odnosima, svima sam se ljubazno javljala. A onda nije bilo razloga da se neki u mom prisustvu osećaju ugroženo kao što je to inače slučaj kad si iz neke druge političke opcije. Kada je prošle godine Nacionalna organizacija tražila prijem kod predsednika Republike Tomislava Nikolića, i ja sam bila u delegaciji. Ja sam ga sretala neko- liko puta i kad nisam više bila narodna poslanica, i on mi se ipak uvek obraćao sa: koleginice. Tom prilikom, rekao je: –Kad je Gordana bila u Parlamentu, to je izgledalo nešto sasvim dragačije iako smo mi bili u protivničkim taborima. Kad je ona prisutna, vodilo se više računa o načinu izražavanja. Jer ljudi imaju običaj da u Skupštini često vređaju jedni druge. Meni se to nikad nije dešavalo.

111

Šta su bile dobiti od Vašeg rada kao narodne poslanice?

Rad u Skupštini, bio je jako dobra prilika za podizanje svesti o osobama sa invaliditetom. Sama činjenica da su se sretali sa mnom kao osobom koja koristi kolica po hodnicima i salama svaki dan, i da sam im svaki dan bila „pred očima“, već im se činilo sasvim prirodno da osobe sa invaliditetom možeš sretati na ra- znim mestima. Ima ljudi koji prate skupštinske rasprave i onda kad te vide u sali kao osobu koja koristi kolica, shvate da nisu osobe sa invaliditetom nesposobne i da nešto mogu da urade i kažu. Posebno kad sam se obraćala i diskutovala i uglavnom nešto što je bilo relativno pametno i nevezano ni za kakvu političkura- spravu među pojedinim partijama, ljudi steknu drugi odnos prema osobama sa invaliditetom. Ja mislim da se svest jako promenila i da su nastale velike promene u javnoj percepciji o sposobnostima osoba sa invaliditetom.

U vezi sa tim, sećam se jedne anegdote, koja ilustruje različito viđenje nas kao osoba sa invaliditetom. Bila sam u gradu i svratila u toalet u kafanu „Kolarac“, jer, nažalost, u Beogradu ne postoji ni jedan pristupačan javni toalet, ako izuzme- mo tržne centre. Jedna gospođa sedela je ispred toaleta i naplaćivala korišćenje. Ja sam takođe pokušala da ostavim novac, ali ona uporno nije htela da ga uzme i sažaljivo rekla: –Neka, Vi ne morate. Znači, ja ne moram da platim, jer sam osoba sa invaliditetom, što negde govori da sam neko jadno, niže biće. Na kraju ja neka- ko ostavim novac, i uđem u toalet, a kada sam izlazila, napolju čekaju druge dve žene i jedna od njih oduševljeno kaže: –Ijao, evo naša narodna poslanica! Ko zna da li je ona uopšte politički bila opredeljena ili angažovana, ali mene doživljava kao narodnu poslanicu, kao nekoga iz naroda ko se zaista zalaže za neka ljudska prava. Tako da je ovo zaista bila jedna smešna situacija u kojoj sam ja istovremeno u ulozi jedne „sirote nesposobne osobe“, a u drugoj uvažena ličnost, kao narodna poslanica. I to je jedan od primera da je postignuta veća vidljivost osoba sa in- validitetom, kroz moju ulogu narodne poslanice, veće prisustvo u medijima, na televiziji i javnim političkim događajima. Kroz uticaj na zakonsku regulativu dala sam doprinos većem uključivanju invalidnosti u javne politike. Takođe je pobolj- šan pristup (fizički, informacioni i komunikacijski) državnim institucijama, a mi- slim da je sve to imalo uticaj i na izmene u programima nekih političkih stranaka radi većeg uključivanja osoba sa invaliditetom. I na kraju, ali ne po značaju, moj rad kao narodne poslanice ohrabrio je i motivisao i druge osobe sa invaliditetom da se društveno i politički angažuju u svojim lokalnim zajednicama.

Koji su izazovi tog posla?

Pa nikad nije sve idealno. Ako si član/ica neke političke opcije, i dođeš u jedno takvo državno telo kao što je Narodna skupština, uglavnom si u obavezi da, pre svega, predstavljaš interese političke partije iz koje si došla, a koji ne mo- raju uvek da budu u skladu sa stavovima invalidskog pokreta. Dobro je, među- tim, što obično, kolege poslanici i poslanice, donosioci odluka ne mere tvoj rad
112

u svetlu tvoje invalidnosti, već prema ličnim kvalitetima i doprinosu koji možeš da ostvariš. Nedostatak je takođe, da i dalje na mnogim mestima ne postoji svest o potrebi za izjednačavanjem mogućnosti kroz obezbeđenje uslova i potrebne specifične podrške da bi mogla da izvršavaš svoje zadatke, što na kraju opet uka- zuje na to da još uvek postoje opšti stereotipi i stavovi prema invalidnosti.

Sad se u velikom broju lokalnih samouprava osobe sa invaliditetom kandiduju za odbornike ili učestvuju u strankama. To je jedan od efekata izbora 2007. godine. Te godine se promenilo dosta toga?

Da, već sam rekla da se pre svega promenila svest i percepcija prema osoba- ma sa invaliditetom i njihova motivacija da se takođe angažuju više u političkim procesima, pre svega u svojoj lokalnoj zajednici. Mislim da su moje angažovanje kao narodne poslanice i rezultati koje sam postigla stvarno ostavili traga. Ali ono što mislim da je važno reći jeste da nije svejedno ko će da bude ta osoba sa inva- liditetom koja će doći na određene funkcije. Stvarno nije svejedno. Važno bi bilo da imaš osobe, neskromno o sebi mislim, koje su pametne, koje znaju šta rade, koje sa dostojanstvom to rade i koje nisu politički zagrižene jer se izgubi poruka o osobama sa invaliditetom koju hoćeš da pošalješ drugima.

Kako vidite trenutnu situaciju u pokretu?

Mislim da pokret nekako klizi unazad. Slika baš nije sjajna, bojim se da idemo u medicinski model ponovo, što je razočaravajuće. Nema tu više entuzija- zma. Sa malim izuzecima, ljudi u lokalnim organizacijama su se u velikom broju opet vratili aktivnostima tipa slikarskih kolonija, sportskih takmičenja (to narav- no nije loše i tu naravno ne mislim na vrhunske sportiste i paraolimpijce), raznih kreativnih radionica, ručnih radova i slično. To bi sve bilo u redu kada bi pored toga postojale i neke druge zagovaračke aktivnosti. Retke su organizacije koje se zaista bave zagovaranjem, saradnjom sa lokalnim vlastima i obezbeđivanjem što boljih uslova života za osobe sa invaliditetom. Glavna je tema koja će organizaci- ja koliko novca dobiti za tzv. programske aktivnosti.

I dalje nema dovoljno saradnje, mnogo je organizacija sa različitim viđenji- ma i načinima rada koji često potiru jedni druge, postoji dosta netrpeljivosti među organizacijama što je kontraproduktivno, a sve je manje želje da se nešto radi za opšte dobro. Osim retkih slučajeva, o volonterskom radu i da ne govo- rim. Mnogo manje mladih ljudi želi da se uključi u rad organizacija što je i opšti problem u svetu, koji se obično naziva „zamka beneficija”. Što više uslova za normalan život i rad osobe sa invaliditetom imaju, sve manje imaju motiva da se uključuju u rad organizacija osoba sa invaliditetom. Ovo će predstavljati veliki problem za budućnost, jer kad starije generacije odu, neće imati ko da „nadgle- da stanje” i nastavi napore da se trenutno ostvareni uslovi za život i rad osoba sa invaliditetom održe i daljeunapređuju.

113

Što se pojedinaca, osoba sa invaliditetom tiče, u velikom broju slučajeva po- stao je trend da sediš kod kuće ispred ekrana i kritikuješ sve što je neko uradio. A o polovini tih stvari ne znaš osnovno. Pri tom ništa nisi učinio nijednom u svom životu. Više entuzijazma postoji među nekim ljudima koji nisu osobe sa invalidi- tetom, a imaju želju i hoće nešto da preduzmu da bi se položaj osoba sa invalidi- tetom unapredio, nego što osobe sa invaliditetom hoće same za sebe da urade. I to je, ja mislim, najveći problem. Što naši ljudi ne shvataju da treba i oni da nešto urade za sebe, a ne da čekaju da to neko drugi uradi za njih. I da većina ovog što sada imaju kao prava, pre trideset godina nije postojalo i da se neko za to izborio, a da ti sada uživaš prava i povlastice za koje se nekada neko drugi izborio.

Evo, kada je u januaru 2016. godine osnovana ova Parlamentarna grupa, objavili smo tu vest i na našem sajtu i Fejsbuk stranici, a postoji i snimak na Jutjubu kanalu Skupštine Srbije, piše mi čovek iz Loznice koji je predsednik jed- ne organizacije osoba sa invaliditetom i kaže: –To što je osnovana ta Grupa, to je sve tra-la-la, a šta ja imam od toga što je ona osnovana, moj se položaj ništa nije promenio i ja molim poslanike iz te Radne grupe da me informišu, ali samo radnim danom, između deset i trideset i jedanaest časova o mom učešću u poli- tičkom životu. I šta odgovoriti čoveku? Znam da nije bilo ni od kakve koristi ni to što sam mu napisala ljubazno pismo pokušavajući da mu objasnim da i njegova organizacija može da se obrati ovoj Radnoj grupi i da dâ svoje predloge šta da se unapredi i kako i da sve što njegova organizacija uradi i predloži neke promene u svojoj lokalnoj zajednici, jeste njihovo političko učešće. Uzalud ćete od deset i trideset do jedanaest čekati da vas neko obavesti u čemu ste učestvovali ako sami to ne znate i ako u tome niste učestvovali.

Poruka onima koji sada rade i onima koji će raditi, a tiču se pokreta.

Ako ne budemo imali novih mladih snaga i aktivista nisam sigurna u kom pravcu će se dalje razvijati pokret. Volela bih da pokret jača i da postanemo ist- inska snaga koja će biti ravnopravan sagovornik vlastima u Srbiji, kako bi mogli zaista postići da se „ništa o nama ne dešava bez nas”. Kad smo mi počinjali, bilo je to doba mladosti, entuzijazma i siromaštva. Danas više nismo tako siromašni, ali je sve manje entuzijazma, mada izgleda da on ide samo sa siromaštvom i onda kad nikakva prava ne postoje.

Sećam jedne rečenice Goce Čomić⁷⁷ na jednom skupu posvećenom ženama, kada je prisutne pitala da li znamo na čemu danas stojimo. I odgovori su bili ra- zličiti, od toga da smo na zemlji, na podu, na štiklama, da bi ona na to rekla: –Vi stojite na ramenima svih onih žena koje su se pre vas izborile da budete tu gde ste sad. I ako se vi ne angažujete, sledeća generacija neće imati ramena na koja da se osloni da ide dalje, samo će ići unazad.

3. 
   Gordana Čomić, narodna poslanica u ime Demokratske stranke (Prim. prir.).
   

114

Ova poruka koja je bila upućena ženama, zapravo može da se odnosi i na invalidski pokret i na osobe sa invaliditetom. I bilo bi dobro da se povremeno svi sete da „stoje na ramenima” svih ljudi koji su radili pre njih, da bi se stvorili uslovi i prava koja imaju danas. Treba da nastave da vode pokret kako bi oni koji tek dođu imali „ramena” na kojima će stajati i boriti se dalje. Jedino je rešenje da se svi uključe.

Volela bih na kraju da ljude sa invaliditetom ohrabrim da se bore za bolji kvalitet svoga života, jer dva su izbora: da ne činiš ništa, samo sediš i žališ sebe kao sirotog malog hrčka, o kome država apsolutno ne brine i da sve kritikuješ, ne radeći ništa, ili da se pokreneš i uradiš nešto sam/a za sebe. Ako i ne uspeš, opet ćeš biti na početku, ali ne i na gubitku. I to ne treba doživljavati kao neus- peh. Jer jedini pravi neuspeh je ne raditi ništa. Čim nešto pokušaš da promeniš, već si nešto postigao/la. A kao što znamo, prava nisu nešto što se dobija, ne bi trebalo da neko može da vam ih oduzme, ali se za njih stalno treba boriti i budno paziti da i ono što je ostvareno opstane. Lako se može desiti da se i ostvarene beneficije gube, kao što je sada to slučaj u mnogim zemljama Evrope, i treba budno pratiti da se to ne desi i kod nas.

Kako sagledavate sadašnji položaj žena u Srbiji?

Mislim da se položaj žena sa godinama menjao. Čini mi se, barem po pri- čama i mojim mutnim sećanjima, da su odmah nakon Drugog svetskog rata žene zaista uvažavane i smatrane ravnopravnim i često su bile na vrlo značajnim političkim funkcijama. Ono što mislim da ni tada žene nisu bile svesne rodnih ulogai da se i pored te ravnopravnosti očekivalo da dalje ispunjavaju svoje rodne društveno određene uloge. Kako se taj donekle ravnopravan položaj sa godina- ma promenio i pogoršao ne znam, ali jeste činjenica da su žene pre dvadesetak godina bile očigledno diskriminisane. Mislim da se taj položaj menja na bolje, s tim što se danas ta diskriminacija sve više uviđa i da se danas o tome više govori. Politički je stav da su žene ravnopravne i postoje propisi koji o tome govore. Ono što je i dalje problem jeste da zakoni nisu uvek adekvatno formulisani, ne- dosledno je poštovanje postojećeg Zakona o ravnopravnosti polova, a očekuje se donošenje novog, ali predrasude ljudi se teško menjaju i još uvek dobar broj žena i dalje nije svestan diskriminacije koja se nad njima čini.

Situacija se menja na bolje, sve je više žena u javnom i političkom životu na odgovornim političkim i rukovodećim položajima, ali to je i dalje nedovoljno. Parlament Srbije je doneo zakon da najmanje jedna trećina poslanika na listama političkih partija moraju biti žene, te se to nekako ispoštovalo, ali čim je došlo do formiranja Vlade ova proporcija se ozbiljno narušila i opet su u velikoj većini ministri muškarci. Dodatno, još uvek postoji klasična podela na muške i ženske poslove, pa žena iako je uspešna direktorka firme i dalje mora sama da vodi ra- čuna o kući, deci, i to je rad koji se ne prepoznaje i ne vrednuje. Na sve to dolazi

115

ogroman problem porodičnog nasilja nad ženama, broj žena koje izgube život svake godine od strane svojih supruga i partnera je zabrinjavajući, a čini se i da raste. U posebno su teškom položaju žene iz inače marginalizovanih grupa, kao što su Romkinje, žene sa invaliditetom, jer one trpe višestruku diskriminaciju.

A koja je Vaša poruka ženama?

Ako se misli na žene generalno, nisam sigurna da sam ja prava osoba da takve poruke šalje, budući da to nije specifično polje moga znanja i delovanja. Ali kada se radi o ženama sa invaliditetom, onda pre svega mislim da što veći broj nas treba da postane svestan svoje diskriminacije i po osnovu pola, zadatih i očekivanih društvenih uloga koje su nam date, a koje veliki broj žena sa inva- liditetom upravo zbog svog invaliditeta ne može da ispuni na očekivani način. Teško je prepoznati da te neko diskriminiše, pre svega ili samo zato što si žena, a tek onda žena sa invaliditetom. Mislim da treba da pokušamo da shvatimo da imamo pravo da utičemo na svoj život, što, naravno, nije lako, pogotovu ako zbog invalidnosti zavisiš od drugih ljudi, jer nema odgovarajuće podrške u za- jednici. Žene sa invaliditetom najčešće same sebe vide kao manje vredne, manje sposobne i retko sebi dopuštaju čak i da misle da su vredne nečije pažnje i ljubavi kao žene. Zbog toga često i zloupotrebu i nasilje od strane partnera doživljavaju kao vrstu „ljubavi“ i dokaza da i njih neko možda može da voli. Mora se jako mnogo raditi na podizanju svesti o diskriminaciji žena uopšte, a posebno žena sa invaliditetom i donošenju mera koje će tu diskriminaciju sprečavati. Donedavno su čak i neki zakoni pravili sistemsku diskriminaciju žena sa invaliditetom. Tre- balo bi nastojati i da se žene sa invaliditetom uključe i u aktivističke organizacije koje se zalažu za prava žena, kako bi se i u invalidskom, a i u ženskom pokretu, specifična situacija u kojoj se mi kao žene sa invaliditetom nalazimo prepoznala i kako bi se radilo na unapređenju našega položaja. Međutim, za to bi morale da se organizujemo, da nastupamo zajedno i počnemo da na sebe gledamo kao sposobne, dostojanstvene i lepe, jer samo ako u to same verujemo, tako će nas videti i drugi.

Pošto učestvujete u procesima društvenim već pola veka, kako vidite ulogu pojedinca/pojedinke u razvoju države i kako biste voleli da vidite ovu zemlju i region u budućnosti u odnosu na ono što pruža današnji trenutak?

Sistem mogu da menjaju samo pojedinci. To je oduvek bilo. Svi pokreti su počinjaliod pojedinaca. Od ženskog pokreta, pokreta za crnačka prava (ovaj izraz ne mislim da je pežorativan) nije tu bilo odjednom petsto i hiljadu ljudi koji su to radili. Pokret za ženska prava pokrenulo je svega nekoliko, počevši od Suzan B. Entoni do Roze Luksemburg, kao i pokreta za crnačka prava vezanog za Rozu Parks, koju su zvali Majka pokreta za slobodu („Mother of freedom move- ment“) i Martina Lutera Kinga i par bliskih saradnika. Ili pokreta za prava osoba

116

sa invaliditetom koji su predvodili Ed Roberts, Džustin Dart, Džudit Hjuman. Promene se dešavaju od pojedinaca, od jedne male grupe mislećih i posvećenih ljudi, koja zna šta hoće, ima neku svoju viziju i za tu viziju se zalaže i pokušava da motiviše što više ljudi da tu ideju podrže. Nikad neće svi ljudi kojih se to tiče učestvovati u tome, ali sam događaj, znanje – saznanje da ti time što radiš utičeš na stotine drugih ljudi i njihove živote, bili oni svesni toga ili ne, znači ustvari da se na taj način utiče na sistem i na njegovu promenu.

Volela bih da i Srbija i ceo region budu zemlje koje međusobno sarađuju, pomažu jedni druge, i imaju poštovanje prema integritetu i socijalnim i kul- turološkim različitostima drugih, što ih neće razjedinjavati već biti bogatstvo i osnov za bolje razumevanje. Srbiju bih volela da vidim kao zajednicu sa ure- đenim sistemom funkcionisanja, vladavinom prava i sa definisanim sistemom vrednosti koji garantuje socijalnu jednakost u šansama za razvoj i ostvarivanje osnovnih ljudskih prava svakog građanina i građanke ove zemlje, bez obzira na različitosti, društvo koje vrednuje znanje i kompetentnost ujedno podržavajući optimizam, aktivan i odgovoran odnos svakog pojedinca.

Jasno mi je da ovo zvuči kao idealistička slika sveta, ali bez nje bismo se pogubili i imali manje motiva i ideja kako da idemo dalje. Treba hrabrosti i jako mnogo optimizma (skoro ludosti), da se čovek u situaciji siromaštva, nezapo- slenosti, odlazaka mladih ljudi iz zemlje, upusti u to, a naročito to važi za osobe sa invaliditetom.

A ako se ne upustiš, opet dođeš...

Onda dođeš na ono što je sad u Velikoj Britaniji, da se prava sužavaju, da se smanjuju i da onda opet mora iznova da se pokrene ceo proces da bi se to što je već bilo ostvareno ponovo vratilo, umesto da se unapređuje. A današnjem svetu je novac dominantna stvar, svi se interesuju samo kako će obezbediti neka sredstva i materijalna davanja i drugog pristupa nema. A „najbolji“ metod je da izazoveš neko sažaljenje i da ljudi iz sažaljenja nešto učine za tebe. Neću sažalje- nje. Hoću postojanje, hoću poštovanje, hoću da mi ostane moje dostojanstvo. I nije uvek sve pitanje novca, nego je pitanje ideja, trenutka, načina organizovanja, dobre volje ljudi koji hoće na tome da rade čak i da imaš dobre zakone, makar se oni u praksi ne primenjivali do kraja, a nekad i nikako. Ja sam velika pristalica donošenja zakona, iako svi kažu: to je koješta. Zakoni mogu da se ne poštuju ili ne primenjuju, ali onda ti imaš alat i kažeš: –Evo, donet je zakon, izvolite i pri- menite. Ako to nemaš, onda ti nemaš nikakv argument i zavisiš od toga da li je Pera ili Mika došao na vlast, pa ovaj ima razumevanja, a ovaj drugi nema. Za sve to svakako treba da budeš jako uporna i da imaš široke vidike i da stalno hoćeš da učiš. Evo ja pedeset godina radim u pokretu i stalno nešto učim. Rado idem na seminare i edukacije gde možeš da čuješ neke nove stvari, koje će ti pomoći da unaprediš dalje svoj rad.
117