Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
40 
 
"Tako je. Postoji odista samo jedno pitanje na koje se mo`e odgovoriti, D`enri, 
i mi taj odgovor ve} znamo... Jedina stvar koja `ivot ~ini mogu}im jeste neprekidna, 
nepodno{ljiva neizvesnost: ne znati {ta }e se dogoditi." 
 
 
 
6. JEDAN PUT U ORGOREN 
 
Probudio me je kuvar koji je uvek rano dolazio u ku}u; imam dubok san, tako 
da je morao da me drmusa i da mi govori na uho: "Probudite se, probudite se, lorde 
Estravene, do{ao je glasnik iz kraljeve ku}e!" Kona~no sam ga razumeo; pometen 
bunovno{}u i po`urivanjem, hitro sam ustao i po{ao prema vratima moje sobe, gde je 
~ekao glasnik, da bih tako, go golcat i glup kao novoro|en~e, zapo~eo izgnanstvo. 
 
Pro~itav{i hartiju koju mi je glasnik dao, rekoh samome sebi da je to ono {to 
sam o~ekivao, premda ne tako brzo. Ali dok sam morao da posmatram ~oveka kako 
zakucava tu prokletu hartiju na ku}na vrata, ~inilo mi se kao da mi zabija ~avle pravo u 
o~i; okrenuo sam se na drugu stranu i ostao da stojim, otupeo i utu~en, obrvan bolom 
koji nisam o~ekivao. 
 
Kada me je to minulo, postarao sam se oko onoga {to je valjalo u~initi i kada su 
gongovi otkucali deveti ~as, ve} sam napustio dvorac. Ni{ta me vi{e nije zadr`avalo. 
Poneo sam ono {to sam mogao poneti. [to se ti~e imetka i novca koji sam dr`ao u banci, 
to nisam mogao da pretvorim u gotovinu zato {to bih time izlo`io opasnosti ljude sa 
kojima bih obavio posao, a {to su mi oni bili bolji prijatelji, time su se nalazili u ve}oj 
opasnosti. Napisao sam mom starom kemeru A{eu na koji na~in mo`e da izvu~e korist 
od izvesnih stvari od vrednosti, kako bi ih sa~uvao za na{e sinove, ali sam mu i kazao da 
ne poku{ava da mi {alje novac, zato {to }e Tibe dr`ati granicu pod prismotrom. Nisam 
smeo da potpi{em pismo. Pozvati nekoga telefonom zna~ilo bi poslati ga u zatvor; 
pohitao sam sa odlaskom, pre no {to neki neoprezni prijatelj do|e da me poseti, te tako 
izgubi novac i slobodu kao naknadu za prijateljstvo. 
 
Krenuo sam kroz grad prema zapadu. Zastao sam na jednoj raskrsnici i 
pomislio: za{to ne bih po{ao na istok, preko brda i dolina do Kermlandije, pe{ice poput 
kakvog ubogog siromaha, natrag u Estre gde sam ro|en, u onu kamenu ku}u na surom 
planinskom obronku; za{to se ne vratiti starom domu? Tri ili ~etiri puta sam zastao i 
osvrnuo se. I svaki put sam uo~io me|u ravnodu{nim licima ulice poneko koje bi moglo 
da bude uhoda poslat da motri na moj odlazak iz Erenranga; tako|e sam svaki put 
razabrao koliko je bila budalasta pomisao da se vratim ku}i. Predstavljalo bi to ~isto 
samoubistvo. Ro|en sam da `ivim u izgnanstvu, tako je izgledalo, i jedini na~in da se 
vratim u stari dom bio je da umrem. Stoga sam krenuo na zapad i nisam se vi{e osvrtao. 
Za tri dana, koliko sam milo{}u dobio, sti}i }u, ako se ni{ta nepovoljno ne dogodi, 
najdalje do Kuzebena, u Zalivu, osamdeset pet milja odavde. Ve}ina izgnanika bivala je 
upozorena jednu no} pre obznanjivanja naredbe o izgnanstvu, tako da je dobijala priliku 
da se otisne nekim brodom niz Ses, pre no {to kapetanu zapreti ka`njavanje zbog 
ukazivanja pomo}i. Ovakva {irokogrudost nije, me|utim, bila svojstvena Tibeu. Nijedan 
brodski kapetan vi{e se ne bi usudio da me primi; u luci su me svi dobro poznavali, 
budu}i da sam je ja sagradio za Argavena. Nijedan voza~ kopnenih ~amaca tako|e me 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
41 
vi{e ne bi povezao, a od Erenranga do kopnene granice ima ~etiri stotine milja. Jedino 
{to mi je, dakle, preostalo bilo je da se pe{ice uputim u Kuzeben. 
 
Kuvar je ovo shvatio. Smesta sam ga otpustio, ali, odlaze}i, on je svu 
raspolo`ivu spravljenu hranu stavio u jedan zave`ljaj i tako me opskrbio za predstoje}a 
tri dana jurnjave. Ova uvi|avnost me je spasila, ba{ kao i moju hrabrost, jer kad god bih 
se uz put zaustavio da se okrepim tim vo}em i hlebom, svaki put bih pomislio: "Postoji 
jedan ~ovek koji me ne smatra izdajnikom; jer dao mi je ovo." 
 
Na{ao sam da je te{ko biti progla{en za izdajnika. ^udno koliko je to te{ko, 
budu}i da je sasvim lako prozvati nekoga izdajnikom; naziv je to koji se lepi, koji 
prianja, koji ube|uje. I sam sam bio napola ube|en. 
 
Stigao sam u Kuzeben u suton tre}eg dana, bri`an i bolnih nogu, budu}i da sam 
proteklih godina u Erenrangu `iveo u bogatstvu i rasko{i, gotovo ne haju}i za pe{a~enje; 
pred kapijom malog grada ugledao sam A{ea kako me ~eka. 
 
Bili smo kemeri sedam godina i imali smo dva sina. Budu}i da ih je on rodio, 
nosili su njegovo ime, Foret rem ir Osbot, i bili su podignuti u tom klanuognji{tu. Pre tri 
godine on je oti{ao u tvr|avu Orgni i sada je nosio zlatni lanac ne`enje proroka. Nismo 
se videli tokom te tri godine; pa ipak, ugledav{i mu lice u sumraku, pod kamenim lukom, 
u~inilo mi se kao da je na{a ljubavna veza prekinuta ju~e i razabrao sam vernost u njemu 
koja ga je nagnala da podeli moju zlehudu sudbinu. Iskusiv{i na~as kako mnome ponovo 
ovladavaju minula ose}anja, naljutio sam se; jer A{eova ljubav oduvek me je silila da 
delam protiv srca. 
 
Pro{ao sam pored njega. Ako ve} moram da budem okrutan, nema nikakve 
svrhe to kriti i izigravati ljubaznost. "Tereme!" doviknuo je on i krenuo za mnom. 
Ubrzao sam korak niz strme ulice Kuzebena, u pravcu gatova. Sa mora je duvao ju`ni 
vetar, {ume}i me|u crnim kro{njama ba{tenskog drve}a, a ja sam stao da hitam kroz taj 
topli, olujni, letnji suton {to dalje od njega kao od kakvog ubice. No, on me je uskoro 
sustigao, jer noge su mi bile odve} umorne da bih brzo kora~ao. " Tereme, po}i }u sa 
tobom", re~e A{e. 
 
Ni{ta nisam odgovorio. 
 
"Pre deset godina, u ovom mesecu, tuvi, zakleli smo se..." 
 
"A pre tri godine ti si raskinuo zakletvu i ostavio me, {to je bila mudra odluka." 
 
"Nikada nisam raskinuo zavet koji smo jedan drugome dali, Tereme." 
 
"Ta~no. Zato {to nije bilo nikakvog zaveta koji bi se raskinuo. Bio je to la`ni 
zavet, drugi zavet. Ti to zna{; znao si to i onda. Jedini istinski zavet na vernost koji sam 
ikada dao nije bio izre~en, niti je mogao biti izre~en, a ~ovek kome sam se zakleo mrtav 
je i obe}anje je prekr{eno odavno. Ne duguje{ mi ni{ta, niti ja tebi. Pusti me da odem." 
 
Dok sam govorio, moja ljutnja i ogor~enost okrenule su se od A{ea na mene i 
na moj `ivot, koji je ostao iza mene poput prekr{enog obe}anja. Ali A{e to nije znao i 
o~i mu se ispuni{e suzama. On re~e: "Da li bi uzeo ovo, Tereme? Ja ti ni{ta ne dugujem, 
ali te veoma volim." Pru`io mi je mali zave`ljaj. 
 
"Ne. Imam novaca, A{e. Pusti me da idem. Moram sam da po|em." 

---