Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 486 ~ 

 

žrtvovali svoju decu. „Zaklavši sinove svoje gadnim bogovima svojim”, govori Bog, „dolaziše u svetinju moju istog 

dana da je oskvrne” (Jezekiel 38 – 39). Jeremijina poruka je bila upućena ljudima koji su tvrdili da poštuju pravoga 

Boga, ali koji su pomešali paganske obrede sa istinskim bogosluženjem (Jeremija 7. 2). Bog im je rekao: „Vi se lažnim 

nadama podajete, koje ništa ne pomažu... Valima kadite, i za tuđim bogovima idete... pečete kolače carici nebeskoj, 

pa preda me dolazite u dom ovaj u kome se ime moje priziva, i govorite: „Izbavismo se!“... Pa da ove gadosti činite” 

(Jeremija 7. 8 – 18). 

Monaštvo takođe nije hrišćanskog porekla. Fenomen monaštva bio je poznat mnogo pre nego što se javio u 

hrišćanstvu. Slična pojava primećena je kako u nekim judaističkim tradicijama (Eseni, Terapeuti), tako i u paganskim 

asketskim verovanjima, koja su postojala na teritorijama gde su kasnije živeli hrišćani. Monaštvo je karakteristično 

za staropersijske, indijske i staroegipatske religije. Budizam, nastao u Indiji u 4. veku p.n.e., imao je razvijen sistem 

monaškog  života  koji  je  obuhvatao:  celibat,  odricanje  od  bogatstva  i  porodice  i  strogu  vegetarijansku  ishranu. 

Paganski oblik monaštva postojao je u Egiptu još sredinom 4. veka p.n.e. Prema arheologu F. Petriju, ono nije došlo 

iz Grčke, već je doneto iz Indije u vreme kada se Persijsko carstvo protezalo od severne Afrike do Indije (oko 340. 

p.n.e) i uveliko je podsećalo na budističko monaštvo iz ranog perioda nakon Budine smrti. U Egiptu, u hrišćansko 

doba, monasi su bili poklonici boga Serapisa. Takođe, elementi asketizma bili su sastavni deo nekih gnostičkih grupa. 

Njihov asketizam proisticao je iz platonskih ideja i bio zasnovan na dualističkom viđenju sveta – kao neprijateljstva 

između  materije  i  Boga,  što  je  uveliko  ušlo  u  hrišćanstvo  pa  se  mučeništvo,  siromaštvo,  i  težak  život  smatraju 

poželjnima,  dok  je  svako  uživanje  povezano  sa  grehom.  Počeci  monaštva  u  okrilju  hrišćanstva  povezani  su  sa 

Egiptom, zemljom koja ima veliku monašku tradiciju paganskog tipa, i sa ličnošću Antonija (251-356) koji je nazvan 

„ocem pustinjaštva.” Godine 286., pokrenut rečima zapisanim u Mateju 19,21, on započinje život beskućnika među 

grobovima izvan rodnog grada, da bi se kasnije preselio dalje u pustinju. Nakon 25 godina usamljeničkog života, 

Antonije je došao u Aleksandriju da se sa ostalim hrišćanima suprotstavi poslednjim progonstvima iz 311. godine. 

Njegovo  držanje  pred  progoniteljima  pribavilo  mu  je  veliku  popularnost  među  hrišćanima.  Ali,  kako  nije  dobio 

željeni mučenički venac, vratio se u pustinju. Veliki broj ljudi, željnih pobožnosti, povelo se za njegovim primerom, 

sledeći  njegova  uputstva  i  odajući  se  fizičkom  radu,  molitvi  i  strogom  odricanju  od  mnogih  stvari.  To  više  nije 

predstavljalo samo hir jednog čoveka željnog samoće, već je postalo masovna pojava, koja neće ostati bez odjeka u 

hrišćanskom svetu. Ona će poslužiti kao osnova za dalji razvoj monaštva. Monaški pokret se nije zadržao samo na 

teritoriji Egipta, već se proširio u sve ostale zemlje gde su živeli hrišćani. Srazmerno umnožavanju broja monaha 

rasla je i njihova popularnost kod ljudi, koji su se divili njihovim asketskim podvizima i u njima prepoznavali autoritet 

u pogledu hrišćanske vere i života. Posledica toga bile su verske rasprave, koje su potresale crkvu u 4. i 5. veku n.e., 

pokrenute upravo od strane monaha, koji su uglavnom bili besposličari i imali su dovoljno vremena da se bave 

filozofiranjem. Osim besposličarenja i verskih rasprava, pojedini monasi dali su svoj pozitivni doprinos hrišćanskoj 

crkvi i društvu uopšte. To su učinili na najmanje tri područja, a to je zbinjavanje, i poučavanje, tj misija i prepisivanje 

Biblije. 

Pronalaženje smisla monaškog života u aktivnom služenju drugim ljudima je prepoznatljivo shvatanje Vasilija 

Kesarijskog (Vasilije Veliki 330 – 379) koji je postao episkop Kesarije, rimske provincije u Maloj Aziji, obezbedio je 

određeni broj zgrada u kojima su monasi zbrinjavali putnike, siromašne i bolesne; čak je postojao i dom za gubavce. 

Iako se Vasilijeva pravila o monaškom životu nisu razlikovala od drugih monaških ustava (celibat, siromaštvo, post, 

molitva, rad), ipak njegovo insistiranje da monaštvo, osim borbe sa samim sobom, mora, ravnopravno, da sadrži 

dimenziju aktivne službe ljudima u nevolji, čini ga različitim od tadašnjih shvatanja monaštva koja su prouzrokovala 

da monasi budu zaokupljeni sami sobom. 

Drugo, ime monaha Jeronima, upravitelja latinskih manastira u Palestini, nije povezano samo sa afirmacijom 

manastira kao centra obrazovanja, već i sa prevođenjem Biblije na latinski jezik (Vulgata – narodna Biblija) i njenim 

marljivim proučavanjem. Takođe je poznato da je Jeronim poučavao druge biblijskim istinama i isticao da ljudi treba 

i sami da čitaju. U tom periodu svetovnosti crkve i sujeverja, protiv čega se Jeronim borio, njegov stav prema Bibliji 

i velika želja da se ona učini dostupnom ljudima na zapadu, podvig je sam po sebi. Treće, za razliku od monaha iz 

ostalih monaških zajednica, monasi sa sirijskog govornog područja nisu provodili svoj život samo u usamljenosti 

manastira ili pustinje, nego su obavljali aktivan misionarski rad šireći hrišćanstvo ka istoku. 

Četvrti vek je period kada se javljaju pokušaji da se postavi teološka osnova monaštvu. Među prvima se ističe 

Evagrije  (umro  395.),  obrazovani  monah  iz  egipatske  pustinje.  On  je  svoje  učenje  temeljio  na  platonističkom 

shvatanju ljudske duše, i prihvatanju Origenovog stava o božanstvenosti ljudskog uma (što je takođe i nauka Nju 

Ejdža). Prema Evagriju, čovek je bio bestelesan um koji je nekada živeo u apsolutnom jedinstvu sa Bogom. Pad u 

greh doneo je poremećenost ovog zajedništva i posledica toga je materijalizacija uma (zatvaranje uma u telu), koja 

u stvari ima više soteriološki (spasenjski) karakter nego kazneni. Jedini um koji nije poremetio jedinstvo sa Bogom 

je  Logos  (Reč,  Hristos)  i  zato  on  uzima  ljudsko  telo  da  bi  materijalizovane  umove  (ljude)  vratio  u  prvobitno, 

nematerijalno i blaženo stanje zajednice sa Bogom. U ovom stanju čovek spoznaje da je deo Boga i saznajući sebe 

---