Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 484 ~ 

 

Osnovna učenja i ciljevi reformacije 

 

Autoritet  Reči  Božije:  Svako  učenje  i  hrišćanska  praksa  treba  da  se  temelje  na  biblijskoj  istini.  Suprotno 

katoličkom učenju, da su Biblija i Tradicija izvori i norme vere, jednaki i paralelni, a da je Tradicija jedini zakoniti i 

nepogrešivi tumač Biblije, protestantizam odbacuje sve što nema čvrstu osnovu u Svetom Pismu. Ni Tradicija, ni 

autoritet pape, niti Crkva, ne mogu se smatrati posrednicima između ljudi i Boga. Biblija i Bog govore neposredno 

onima koji imaju veru, koja je takođe Božji dar. Jevanđelje blagodati dodeljuje se pokajanom verniku silom Duha 

Svetoga,  propovedanjem  Reči.  Načelno,  Reformacija  se  digla  protiv  kontemplativnog  misticizma,  kao  i  protiv 

spekulativne i sholastičke (filozofske) teologije. Poznanje je ishod dvostrukog svedočenja: spoljašnjeg, biblijskim 

štivom, i unutrašnjeg, Duhom Svetim. Mistika je jeres, koja ima svoje ishodište u okultnim naukama. Bog se ne može 

svesti ni na prirodu, ni na istoriju, niti na lično iskustvo, zato što Biblija govori o suverenitetu i veličanstvenosti Boga. 

Priznavanje Boga za „Gospodara” svega predstavlja jednu od suštinskih ideja protestantizma. 

Spasenje blagodaću Božijom ili opravdanje jedino verom: Vernik je opravdan, odnosno Hristos mu je oprostio 

Svojom iskupiteljskom žrtvom, a ne kroz njegova sopstvena dela. Dela dolaze kao posledica promene života. Vernik 

uživa izvesnost svoga izbora zato što je sam Hristos izabran od Boga. Vera je prihvatanje tog dara oproštaja koji Bog 

daje u ime Hristovo. Dela nisu uslov opravdanja ni dodatak veri, nego plod, dokaz opravdanja. Luter napada praksu 

indulgencija baš zbog toga što ona podseća na teologiju dobrih dela. On odbacuje posredništvo Marije i crkvenih 

svetaca, kao i čistilište, molitvu za umrle i individualno ispovedanje grehova svešteniku, kao i slike, kipove i celivanje 

krstova. Spasenje nije toliko u domenu čovekove odgovornosti, nego je pre nepromenjivi plan Boga koji slobodno 

dela u istoriji. 

Nevidljiva Crkva, ili Bogom izabrani narod, poznata je samo Bogu: Ona nema stalnu apostolsku strukturu ni 

služeće sveštenstvo, nema instituciju,  niti  crkvu  koja se naziva po nekom  narodu ili području.  Ni sveštenik  kao 

posrednik, ni Liturgija kao žrtva, ni učenje o transsubstancijaciji, ne nalaze se u Bibliji. Luter prihvata kao tajne koje 

je ustanovio Hristos samo krštenje i svetu večeru, a njih može vršiti svaki rukopoloženi vernik, na osnovu sveopšteg 

sveštenstva. Laici imaju pravo da čitaju i tumače Bibliju, da uzimaju učešća u zajednici i u bogosluženju. Luter je za 

upotrebu nacionalnog jezika u bogosluženju. On je protiv klira (kao sveštenstva) i celibata sveštenika. Crkva uvek 

ostaje pod sudom Božijim i u stalnom je procesu obnavljanja („semper reformanda”) i ona ne može da se poziva na 

to što je stara hiljadu i više godina. Crkva Božija su ljudi, zajednice onih koji se mole Bogu na bilo kom jeziku i žive 

poe Jevanđelju. Isus je rekao učenicima: „Idite i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca, Sina i Duha svetoga” (Matej 

28. 19). Nije rekao da idu i osnivaju crkve koje će se zvati Rimokatolička, ili Srpska pravoslavna crkva, koje će se 

hvaliti starošću. Crkva se obnavlja. 

Simvoli vere stare Crkve i učenja ustanovljena na Vaseljenskim Saborima nisu ništa drugo do istorijski oblici vere 

i  stoga  oni  imaju  sporednu  vrednost  za  tumačenje  Biblije:  Oni  mogu  biti  pravilo  tumačenja  samo  ako  sadrže 

jevanđeosko učenje. Načelno, Luter ne priznaje doktrinarnu crkvenu instituciju (papski Sveti magisterij) za formalno 

nepogrešivu.  U  Šmalkaldškim  pravilima  (1537)  on  govori  o  tri  drevna  simvola  vere:  Apostolskom,  Nikejskom  i 

Halkidonskom.  Melanhton  prihvata  tri  ispovedanja  vere  kao  i  četiri  Vaseljenska  Sabora,  a  Kalvin  preporučuje 

dogmate ovih Sabora. Protestanti stavljaju na prvo mesto ličnu odgovornost, lično spasenje i verovanje po savesti. 

Protestantska  Reformacija  nije  ostala  bez  odgovora  Rimokatoličke  Crkve.  U  tom  cilju  papa  Pavle  III  saziva 

Tridentski Sabor (držan u tri sednice 1545/1547, 1551/1552 i 1562/1563). Sabor stavlja udefinicije sholastičkog tipa 

katoličke  doktrine  osporavane  od  Lutera:  opravdanje  i  delima,  Sedam  Tajni,  celibat,  čistilište,  indulgenciju, 

transsubstancijaciju, vlast pape. Isto tako, 1540. god. Sabor odobrava osnivanje jezuitskog reda („Isusovo društvo”) 

pod vođstvom mistika i okultiste Ignjatija Lojole (1491-1556), koji kao osnovnu devizu ima apsolutnu poslušnost 

papi  i  propagiranje  vere  svim  raspoloživim  sredstvima,  sa  devizom  „Cilj  opravdava  sredstvo.”  Da  bi  ojačala 

kontrareformu,  Rimokatolička  Crkva  ponovo  je  organizovala  „Kongregaciju  svete  službe”  ili  „Inkviziciju”.  Indeks 

zabranjenih knjiga i anti-protestantska teologija (naročito Petra Kanisije i Roberta Belarmina) takođe su korišćeni 

kao kontrareformatorska oruđa. 

 

Tajna mešavine, sinkretizam i ekumenizam 

 

Na  mnoštvu  primera  smo  videli  kako  je  upravo  iz  mešavine  mnogobožačke  religije  i  hrišćanstva  nastala 

tradicionalna crkva. Pagani su obožavali boginju Majku i molili joj se, a crkva je takođe prihvatila obožavanje Majke 

Isusove Marije. Pagani su imali bogove i boginje povezane s različitim danima, profesijama i događajima u životu. 

Taj sistem je prihvaćen, a „bogovi” su nazvani „svecima”, pa se proslavljaju od praznika, „crvenih slova“ i nacionalnih 

praznika do kućnih krsnih slava. U svom bogosluženju mnogobošci su koristili kipove ili idole svojih božanstava, a to 

je učinila i pala crkva jednostavno im promenivši imena. Od davnina su krstovi različitih oblika bili poštovani na 

praznoveran način. Neka od tih shvatanja bila su prihvaćena i povezana s Hristovim krstom. Krst, kao lik, počeo je 

---