Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 485 ~ 

 

da se poštuje, dok je savršena žrtva na krstu zasenjena ritualima, s transsupstancijacijskom, misterijskom dramom 

i molitvom za mrtve, krstom kao amajlijom u desetinama oblika. Mnogobošci su umali heroje, od mitskih ubica 

čudovišta do nacionalnih heroja, koje su i nacionalne crkve proglašavale svecima. Mnogobošci su slavili rođenje 

boga sunca, a to je u crkve ušlo kao Božić, a prolećni praznici plodnosti i proleća su počeli da se slave kao Uskrs. 

Pagani su u crkvu uveli i nedelju, dan sunca, iako se taj dan ne pominje u Bibliji kao sedmi, već ka prvi dan sedmice. 

Iz  mnogobožačkih  verskih  sistema  su  prihvaćene  molitve  koje  se  neprestano  ponavljaju,  kao  mantre,  kao  i 

krunice i relikvije, i data im je hrišćanska forma. Rimski biskup je prihvatio pagansku službu i titulu Pontifex Maximus. 

Postao je poznat kao papa, „Otac otaca”, iako je Isus izričito rekao da ni jednog čoveka ne nazivamo ocem, osim 

biološkog oca ili usvojitelja. U Rimskoj crkvi su na doslovno stotine načina prihvaćeni paganski običaji i stopljeni s 

hrišćanstvom,  i  to  više  nije  bilo  hrišćanstvo.  Katolički  teolozi  su  svesni  da  se  njihova  crkva  sastoji  iz  mešavine 

paganstva i hrišćanstva. Međutim, njihovo stanovište je da je to trijumf za hrišćanstvo, jer je crkva na taj način 

hristijanizovala paganske običaje. „Katolička enciklopedija“ donosi ovu tvrdnju: „Mi ne smemo prezati od priznanja 

da su se sveće, tamjan i posvećena voda uobičajeno upotrebljavali u paganskim bogosluženjima i ritualima za mrtve. 

Ali, Crkva ih je vrlo rano preuzela u svoju službu, baš kao što je prihvatila i mnoge druge stvari, kao što je muzika, 

rasveta, mirisi, pranje, podna dekoracija, svodovi, lepeze, zastori, zvona, odela itd, što nije bilo povezano s nekim 

određenim idolatrijskim kultom, već je bilo zajedničko sa skoro svim kultovima.”„Voda, ulje, svetlo, mirisi, pevanje, 

procesije, klanjanje, ukrašavanje oltara i svešteničke haljine su po prirodi u službi univerzalnog religijskog instinkta. 

Čak  i  paganske  proslave  mogu  biti  „pokrštene.“  Nema  sumnje  da  su  naše  procesije  od  25.  aprila  nekadašnje 

Robogalije; Božić zahvaljuje za svoj datum onom istom instinktu koji je odredio 25. decembar za Natalis Invicti u 

kultu obožavanja sunca” (Katolička enciklopedija). 

U katoličkoj teologiji je objašnjeno da se upotreba kipova i običaj klanjanja pred likovima razvila iz nekadašnjeg 

obožavanja  cara,  egipatskog  faraona,  vavilonskog  cara,  rimskog  cara,  vizantijskog  cara.  Pravila  ponašanja na 

vizantijskom dvoru su se postepeno razvila u složene oblike poštovanja, ne samo prema osobi cara već i prema 

njegovim kipovima, slikama i simbolima. Filostorgije kaže da su u četvrtom veku na istoku rimski građani hrišćanske 

vere prinosili darove, tamjan, pa čak i molitve imperatovim kipovima. Bilo je prirodno da će ljudi koji su se klanjali 

pred carskim orlovima i carevim likovima, ljubili ih i palili im tamjan (ne znajući da je to što čine idolatrija)... na isti 

način poštovati krst, Hristove likove i oltar... Prvi hrišćani su bili naviknuti da na sve strane vide kipove i freske 

careva, paganskih bogova i junaka. Tako su i oni počeli da izrađuju svoje religijske slike, i čim su im prilike to dopustile 

kipove njihovog Gospoda i njihovih junaka. Treba naglasiti da u Bibliji ne postoji čak ni sugestija da se to treba činiti. 

Nasuprot tome, jasno je navedeno da su se ti običaji razvili iz paganstva, a Bog opominje da se to ne radi, počev od 

druge zapovesti pa do opomena narodu ili do ukora pojedincima ili celom narodu. 

Ponekad se za razne zidne slikarije iz prvih vekova nakon Hrista, poput onih iz rimskih katakombi, smatra da 

predstavljaju verovanja prvih hrišćana, mada katakombe nisu bile crkve. Može se uzeti da je to istina, jer su ljudi 

koji su se krili crtali predstave Isusa i učenika i Isusovih dela na Zemlji, ali ne radi klanjanja nego radi proslavljanja. 

Bilo je tu i crteža sa paganskim motivima, jer se nisu oduvek u katakombama nalazili obraćeni ljudi, tu je bilo ljudi 

koji su tražili sličnosti paganske vere i hrišćanstva. „Katolička enciklopedija“ kaže:“Dobri Pastir s ovcom na ramenima 

često se pojavljuje kao motiv i to svakako zbog sličnosti s paganskim ličnostima, Hermesom Krioforom, Tamuzom ili 

Aristejom, koji su u to vreme bili popularni. Naslikana je i bajka o Orfeju, i pripisana Hristu. Takođe je i obnovljena i 

hristijanizovana priča o Erosu i Psihi služila da podseti vernika na vaskrsenje tela. Grupa od dvanaest Apostola je 

izazivala manje pažnje jer su dvanaest Dii Majores, takođe, često prikazivani zajedno (Dvanaest glavnih rimskih 

bogova: Junona, Vesta, Minerva, Ceres, Diana, Venera, Mars, Merkur, Jupiter, Neptun, Vulkan i Apolon. Dvanaest 

bogova potiču od sumerskog panteona, čija su imena nosila nebeska tela sunčevog sistema, njih dvanaest). 

Otpadanje od vere u koje su Izraelci često padali u starozavetno doba, bilo je takođe mešavina. Obično oni nisu 

potpuno odbacivali poštovanje pravoga Boga, već su u to bogosluženje umešali paganske obrede. To je bio slučaj i 

kad su se klanjali zlatom teletu (2. Mojsijeva 32. poglavlje). Nije teško shvatiti da je to klanjanje bilo pogrešno, 

neznabožačko i gadost u Božjim očima, egipatsko poreklo. Ipak, a to je ono što želimo posebno da naglasimo, Izraelci 

su tvrdili da je to „praznik u čast Gospodu” (2. Mojsijeva 32.5). Seli su da jedu i piju, i ustali da plešu. Vršili su obred 

prilikom kojeg su se obnažili, verovatno istovetan onome koji su provodili razgolićeni vavilonski sveštenici, a danas 

vidimo da vudu vračevi igraju u ritmu do transa, a sve se to može videti i na rok koncertima i diskotekama, gde 

ponašanje masa vodi ritam. Kasnije su Izraelci vršili tajne obrede, gradili uzvišice, gatali, čarali, provodili svoju decu 

kroz  vatru  i  obožavali  sunce,  mesec  i  zvezde.  Kao  posledica  toga  bili  su  isterani  iz  svoje  zemlje  upravo  od 

idolopoklonika. Asirski car je doveo ljude iz različitih zemalja, uključujući i Vavilon, i naselio ih u izraelsku zemlju. 

Mešavina je postojala i u danima sudija, kada je levitski sveštenik koji je tvrdio da govori Božju reč (koga su nazvali 

„otac”) služio u paganskom Baalovom hramu koje je sagradio Miha (Sudije 17. 3 – 13). U Jezekielovo doba pred 

ulazom u Jerusalimski hram je bio postavljen idol. Sveštenici su kadili lažnim bogovima nacrtanim po zidovima. Žene 

su oplakivale Tamuza, a muškarci su se u zoru klanjali suncu na hramskom prostoru (Jezekiel 8 glava). Neki su čak 

---