Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 495 ~ 

 

„boga“ sunca, sa krivotvorenom hrišćanskom fasadom. Zašto onda ne bismo digli uzbunu? Da! Ali, mali deo to 

pokušava, većina se boji, a neki su i sami agenti. 

U novembru 1979. godine papa se sreo s vođom pravoslavnih crkava u Istambulu u Turskoj. Ovo ujedinjavanje 

će pravoslavne crkve staviti pod Rim dajući tako papi 1.000.000.000 ljudi. Političari sveta se sada više boje sile ovog 

čoveka nego atomske bombe. Vođe sveta ne samo da se boje, nego i slede papu, jer on ima ogromno bogatstvo. To 

bogatstvo je pod vatikanskom zastavom. Vatikan je država za sebe, ona je politička država i svaki rimokatolik postaje 

njen član u trenutku krštenja. Oni treba da budu privrženi najpre Rimu, a onda zemlji u kojoj su rođeni. S obe strane, 

istorijski i proročki, bludnica iz Otkrivenja je naš neprijatelj. „I videh ženu pijanu od krvi svetih i od krvi svedoka 

Isusovih; i začudih se čudom velikim kad je videh” (Otkrivenje 17, 6). Sotona upotrebljava Vatikan da bi nas uništio. 

„I  povika  jakim  glasom  govoreći:  Pade,  pade  Vavilon  veliki,  i  posta  stan  đavolima,  i  tamnica  svakome  duhu 

nečistome, i tamnica sviju ptica nečistih i mrskih; jer otrovnim vinom kurvarstva svojega napoji sve narode; i carevi 

zemaljski s njom se kurvaše i trgovci zemaljski obogatiše se od bogatstva slasti njezine” (Otkrivenje 18, 2.3). Malo 

njih shvata da je Rim tajno ujedinjen sa iluminatima, masonima, ateistima, vladarima, kapitalistimai da njihove 

podružnice kontrolišu banke i svetsku trgovinu. Oni takođe upotrebljavaju medije da bi manipulisali skoro sa svakim 

na Zemlji. Rezultat koji žele da postignu je jedna crkva (Novodobaška religija) i jedna svetska vlast. Taj sistem ima 

još samo jednog smrtnog neprijatelja - nezavisnu Božju decu koja temelje svoju veru na Bibliji.“ (Rivera Alberto) 

Rivera zna šta govori jer je bio deo sistema, ali i svako ko dobro poznaje Bibliju može da prepozna prevarante. 

Kao što su faraoni tvrdili da su bog, vavilonski kraljevi, rimski carevi, tako je i papa nastavio sa tim, želeći da bude 

bog i car sveta: „Rimski pontif sudi svim ljudima, ali njemu niko ne sudi. Mi objavljujemo, tvrdimo, definišemo i 

izjavljujemo. Za svako biće je od suštinske važnosti za spasenje da bude pokorno rimskom pontifu...Reči koje je 

Hristos rekao „podložio si sve pod noge njegove“ mogu da budu potvrđene u meni...ja imam autoritet cara nad 

carevima. Ja sam sve i iznad svega, tako da sam bog i ja, namesnik Božji, imamo samo jedno postojanje, i ja mogu 

sve što Bog može. Šta onda možete da naćinite od mene osim Boga?“ (Papska bula Unam sanctam pape Bonifacija 

VIII). U ovo baš ne verujem, i niko normalan ne veruje. 

 

Rimski papa na čelu svih hrišćana!? 

Objavljeno 2. juna 2011 od strane urednika (Vesti Online) 

Rimokatolički i pravoslavni bogoslovi su, na upravo završenom sastanku u Beču, najavili napredak u približavanju 

te dve hrišćanske crkve, koje bi uskoro mogle da postanu „sestrinske“ i da priznaju papu za vrhovnog poglavara. 

 

 

 

Predstavnike Srpske pravoslavne crkve na ovom ekumenskom skupu u Beču predvodio je vladika bački Irinej 

Bulović. Predstavnici dve najveće hrišćanske crkve su prethodne sedmice u Beču razgovarali o prevazilaženju Velike 

šizme iz 1054 godine i postizanju ponovnog punog jedinstva dve najveće hrišćanske denominacije, javlja Rojters. 

Eksperti  su  se  u  Beču  složili  da  bi  ove  Rimokatolička  i  Pravoslavna  crkva  mogle  postati  „sestrinske  crkve“  koje 

priznaju Rimskog papu kao svoju titularnu glavu uz zadržavanje svojih različitih crkvenih struktura, liturgije i običaja, 

---

~ 496 ~ 

 

koji su se razvili tokom poslednjeg milenijuma. 

Godine 1964. godine održan je Drugi vatikanski koncil. Tada su prvi put svi protestanti nazvani „odvojenom 

braćom.” Ova „odvojena braća” mogu da budu primljena u okrilje crkve samo ako priznaju vrhovnu vlast rimskog 

pape i ujedine se sa rimskom crkvom. 1991 godine prvi put u istoriji rimski papa je imao ekumensku službu sa dva 

luteranska sveštenika u bazilici Svetog Petra u Vatikanu. Luteranski sveštenik je tada izjavio: „Došao je dan kada 

treba da kažemo da nesporazumi iz vremena Reformacije više nisu validni.” 1994. godine jedan drugi luteranski 

sveštenik (Pol Krauč) je izjavio: „U suštini naša teologija je potpuno ista. Neke doktrinalne razlike su samo stvar 

semantike (problem reči). Tako da ja svim kritičarima teološkog jedinstva kažem: „Odlazite u ime Hristovo!” Dođimo 

zajedno u duhu ljubavi i jedinstva 

 

Zločini u ime religije 

 

„Svi ljudi pozvani su u ovo katoličko jedinstvo Božjeg naroda..njemu na različite načine pripadaju katolički vernici, 

drugi koji veruju u Hrista i konačno svo čovečanstvo koje je pozvano Božjom milošću spasenja” (Katehizam katoličke 

crkve). Da vidimo kako je tradicionalna crkva sprovodila to jedinstvo u istoriji i kako ima nameru da ga sprovodi u 

budućnosti. 

Zanemarljivo malo ljudi u Srbiji danas zna šta je to Konkordat i kakva se kataklizna nadvila nad Srbijom pred Drugi 

svetski rat uvođenjem Konkordata. Svi hvalospevi kralju Aleksandru I treba da padnu u zaborav istorije činjenicama 

da je on sa svojim „Oktorisanim ustavom“ preuzevši vlast kao diktator započeo stvaranje uslova da se Pravoslavlje 

u  tadašnjoj  Jugoslaviji  i  Srbiji  potčini  Vatikanu.  Podsećamo  na  odredbu  tog  ustava  koja  kaže  da  budući  kralj 

Jugoslavije može biti pravoslavne, katoličke ili muhamedanske vere. Nakon toga on je poginuo u atentatu 1934, ali, 

njegovom smrću opasnost za Pravoslavlje ne prestaje. Dolazi Konkordat – korak do uzimanja crkvene  prevlasti 

Vatikana  u  Srbiji.  Međutim  gotovo  senzacionalno  zvuči  danas  činjenica  da  je  jedan  srpski  kralj  koga  smatraju 

najvećim Srbinom nad Srbima – Kralj Petar I Oslobodilac napravio Sporazum sa Vatikanom 1914. godine, koji se 

ticao  Katolika  u  Srbiji  i  Srba  na  teritoriji  tadašnje  Austrougarske.  Predsednik  vlade  Kraljevine  Jugoslavije  Milan 

Stojadinović je naložio ministru pravde Ljudevitu Aueru da potpiše Konkordat sa Rimom, koji je ovaj i potpisao u 

Rimu 25. jula 1935. Navodno je tekst Konkordata sadržavao odredbu o ravnopravnosti rimokatolika sa ostalim 

religijama  u  Jugoslaviji,  ali  nije,  to  je  bilo  priznanje  primata  Vatikana  i  pape.  Konkordat  je  čekao  15  meseci  na 

ratifikaciju u Skupštini i tek marta 1937 je stavljena na dnevni red. Sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve se pobunilo 

protiv konkordata, a podržala ga je opozicija, pa se oko crkve stalo okupljati sve, čak i oni koji nikada nisu ušli u 

crkvu ali su bili protiv režima. Patrijarh Varnava Rosić je bio izričito protiv Konkordata i podčinjavanja papi. Tokom 

burnih  događaja  te  1937  patrijarh  je  otrovan  od  čega  je  umro.  Rivera  je  pominjao  da  je  jedna  od  metoda 

„ubeđivanja” od strane Jezuita i trovanje. 

Za 19. juli 1937 je bila zakazana sednica o Konkordatu u skupštini, a od strane sveštenstva litija kao i molitva za 

bolesnog patrijarha. Tokom ove litije je došlo do sukoba sveštenika i žandara, tačnije policija čiji je ministar bio 

slovenac Korošec, inače katolički bogoslov, je napala sveštenike i počela da ih prebija. Neki tvrde da su u redovima 

policije toga dana bili Hrvati i Slovenci, ali ne mora da znači. Za mnoge je naređenje – naređenje. Čudno je i sramno 

kako narod nije reagovao i da masa odbrani svoje sveštenstvo, jer u tim policajcima je bilo isto toliko čovečnosti 

koliko je bilo i u Seldžucima i Francetićevim ustašama. Sveti Sinod SPC je uputio memorandum knezu Pavlu da se 

Konkordat skine sa dnevnog reda. Stojadinović nije hteo da odustane od konkordata. 23 jula je Konkordat izglasan, 

a to veče je patrijarh Varnava umro. Svim članovima vlade je bilo zabranjeno da prisustvuju sahrani. 

Konkordat je prihvaćen i po njemu svaka osoba koja nije rimokatolik, a sklopi brak sa rimokatolikom mora da 

pređe u rimokatolicku veru. Druga tačka koje je bila veoma problematična i upozoravajuća, bila je odluka Vatikana 

da  se  Kraljevina  Jugoslavija  ubuduće  ima  tretirati  kao  misionarsko  područje.  Da  pojasnimo:  misionarskim 

područjima su se proglašavale teritorije i zemlje u kojim žive neznabošci i nehriščani – primitivni narodi i plemenske 

zajednice. Na primer katoličke misije sastavljene od Jezuita sa misionarskim zadatkom su osnivane tokom 16, 17 i 

18.veka po Latinskoj Americi, Filipinima, Africi i slično, da bi se domorodačko stanovnistvo upoznalo sa hrišćanstvom 

i pokatoličilo. Znamo da je to stanovništvo uglavnom porobljeno i desetkovano. To je bila dakle sudbina Srba u 

Kraljevini Jugoslaviji. To je značilo unijaćenje i uništenje. Sinod SPC se suprotstavio Konkordatu ekskomunikacijom 

svih ministara i poslanika pravoslavne vere, na koje je bio izvršen pritisak tako da je Vlada odustala od konkordata. 

U februaru 1938 je izabran novi patrijarh Gavrilo Dožić. 

Vatikan je u Konkordatu tražio sledeće: 

Da Kraljevina Jugoslavija usvoji „Codex iuris canonici” (zakonski propis koji je trebao da se ubaci u kanon a time 

katolike  u  Kraljevini  Jugoslaviji  podigne  po  pravima  stepenik  više  od  pravoslavaca)  kao  obavezujući  čime  bi 

Kraljevina dobila Ustav koji favorizuje katolicku crkvu. 

Da prizna Rimokatoličkoj crkvi da slobodno i javno vrši svoju misiju i preko državnih organa. 

---