Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 490 ~ 

 

ekumenizma  po  prvi  put  upotrebljen  u  njegovom  sadašnjem  značenju.  Želja  je  bila  da  se  izbegne  pojam 

„internacionalni” koji sobom implicira nacionalnu podeljenost dok pojam „ekumenski” (prema istočnom izgovoru 

grčkog  „ikumenski”)  ukazuje  na  sveukupnost  bez  podela.  Konferencija  u  Edinburgu  bila  je  naslovljena 

„Međunarodna  Misionarska  Konferencija”  (International  Missionary  Conference).  Na  ovoj  konferenciji  je 

ustanovljeno  stalno  povereništvo  koje  je  trebalo  da  usklađuje  ekumenske  aktivnosti  u  skladu  sa  predlozima  i 

idejama koje su se na skupu pojavile. Jedno od tih povereništva imalo je nazov Život i Rad (Life and Work). Za njega 

se  posebno  zalagao  luteranski  episkup  iz  Upsale  Natan  Zoderblom  (Nathan  Soderblom)  (1866  -  1931).  Ovo 

povereništvo je imalo za cilj da rešava pitanja odnosa crkava prema društvu. Godine 1925. u Stokholmu je održana 

konferencija  ove  organizacije  pod  nazivom  „Opšta  hrišćanska  konferencija  Života  i  Rada”  (Universal  Christian 

Conference of Life and Work) na kojoj je bilo reči o međunarodnim odnosima kao i o društvenom i ekonomskom 

životu viđenom iz hrišćanske perspektive. Veliki doprinos radu pokreta Život i Rad (Life and Work) dao je luteranski 

arhiepiskop Sederblum (Soderblom), kansiji dobitnik nobelove nagrade za mir. Svi dobitnici nobelovih nagrada su 

pripadnici masonskih loža, a za žalosno stanje u crkvama se može zahvaliti upravo crkvenim vođama za koje se ne 

zna za koja sve tajna i polutajna društva rade, ali zna da su svi odreda u masonskim ložama. Svega tu ima osim 

karaktera Isusa Hrista. Anglikanski episkop Čarls Henri Brent (Chales Henry Brent) najviše se zalagao za povereništvo 

Vera i Poredak (Faith and Order), koje se bavilo teološkim pitanjima, pre svega onim koje su predstavljale uzrok 

podela  među  hrišćanima.  U  Lozani  je  1927.  održana  konferencija  Vere  i  Poretka  (Faith  and  Order),  koja  je 

predstavljala  početak  redovnih  sastanaka  na  kojima  su  se  razmatrala  dogmatska  pitanja  uz  učešće  različitih 

hrišćanskih crkava. 

U  Edinburgu  je  1937.  održana  još  jedna  konferencija  na  kojoj  je  prisustvovalo  pet  nezvaničnih  posmatrača 

Katoličke Crkve. Na ovoj konferenciji je izrečena tvrdnja koja i do danas ostaje važeća u ekumenskom pokretu: 

„doktrina razdeljuje a služenje ujedinjuje.” Ova dva tela imala su i različite pristupe. Dok je povereništvo „Život i 

Rad” bilo inspirisano liberalnom teologijom i Američkim pokretom Social Gospel, i bavilo pre svega društvenim i 

karitativnim  problemima,  povereništvo  „Vera  i  Poredak”  se  bavilo  prevashodno  teološkim  pitanjima,  i  svoju 

inspiraciju je nalazilo u dijalektičkoj teologiji. Ono se posebno zalagalo za postizanje napretka na doktrinarnom 

planu. Ipak, iako su se njihovi metodi i prioriteti razlikovali, njihovi ciljevi su ipak bili isti. Na kraju je postignuta 

saglasnost da i jedan i drugi metod - socijalna uloga hrišćanstva i doktrinarna pitanja - imaju svoju važnost na putu 

postizanja  jedinstva  među  hrišćanima.  Godine  1912.  stvoren  je  i  treći  ekumenski  pokret  koji  je  nosi  naziv 

„Internacionalni savet misija.” On je stvoren sa ciljem koordinacije misijskih društava. Rekao bi neko da su ciljevi 

sasvim ispravni, ali što reče naš „prijatelj” Albert Pajk, mason 33 stepena, postoji jedna doktrina za posvećene a 

druga za mase. Da je tako pokazaće i primeri kako se provode oni koji neće da slušaju, i da ekumeniziranje nema 

nikakvu pozitivnu ulogu. Iako postoje savezi crkava i pričaju o misioniranju i pomaganju već 100 godina, svet nije 

postao bolje već gore mesto za život, glad nije iskorenjena, trgovina robljem, rat, trgovina drogom, korupcija. Sve 

je u porastu. Cilj ekumenizma nije duhovne, nego političke prirode. Jer kako razumeti činjenicu da popovi bivaju sve 

bogatiji dok većina ljudi iako vrednih zapada u bedu i dugove. 

Ove dve organizacije spojile i - 1938. godine u Utrehtu - nastao je Svetski savet crkava (World Council of Churces 

- WCC). Pored toga, organizacija „Vera i Poredak” je nastavila da postoji i kako posebno telo. Nakon konferencije 

koja je održana u mestu Santjago Di Kompostelo u Španiji, 1993. godine, 2004. je održana i konferencija u Kuala 

Lumpuru u Maleziji. Razmatrano je stanje ekumenskog pokreta i njegov razvoj od prve konferencije organizacije 

„Vera  i  Poredak”  do  danas.  Danas  ogrankom  Vera  i  Poredak  upravlja  komisija  od  120  članova.  Predstavnici 

Pravoslavne  Crkve  u  današnjem  sastavu  su  Arhiepiskop  Albanski  Anastasios,  profesor  Jovan  Krisavgis  iz  Grčke 

pravoslavne Crkve Amerike, inače profesor na visokoj teološkoj školi Svetog Krsta, zatim episkop Ilarion (Alfejev) iz 

Ruske Pravoslavne Crkve, o. Heiki Hutunen (Heikki Huttunen) iz Finske, Mitropolit mar Grigorije Johana Ibrahim iz 

Antiohijske Patrijaršije, o. dr Viorel Jonita (Viorel Ionita) i dr Mihael Tit iz Rumunske, dr Roman Juriga iz Pravoslavne 

Crkve  Češke  i  Slovačke,  o.  Jan  Kulazuk  iz  Poljske,  Makarije  Arhiepiskop  Kenije  i  Irinupolisa,  o.  Mihail  Naim  iz 

Antiohijske Patrijaršije, sveštenik dr Predrag Puzović iz Srpske Pravoslavne Crkve, Vladimir Šmali iz ruske crkve, 

Konstac Tarasar iz Pravoslavne Crkve Amerike. Nakon osnivanja SSC je trebalo da održi prvu opštu skupštinu 1941. 

godine. Međutim, pošto je otpočeo rat, ovaj događaj je odložen za kasnije. Prva skupština je održana tek 1948. 

„Vera i Poredak” i „Život i Delovanje” ušle su u SSC. U SSC je oformljen sentralno odbor koji svakih šest do sedam 

godina organizuje jedan opšti skup. Na tim skupovima se potvrđuje volja članica da nastave svoje delovanje u SSC 

a određuju se i smernice za budući rad. 1952. godine carigradski patrijarh i mason Atenagora izdao je Encikliku u 

kojoj poziva sve poglavare pomesnih pravoslavnih crkava da se pridruže Svetskom savezu crkava. Već od 1952. 

pojedine pravoslavne crkve počele su da se uključuju u SSC, a 1955.g. Vaseljenska patrijaršija šalje svoje stalne 

predstavnike u centralu SSC, u Ženevi. Godine 1959. centralni komitet SSC se sastaje na Rodosu sa predstavnicima 

svih pravoslavnih crkava. 1964. godine patrijarh Atinagora se susreo rimskim papom u Jerusalimu. Susret pape Pavla 

VI i patrijarha Atenagore u Jerusalimu bio je prvi susret poglavara Rima i Carigrada u poslednjih 526 godina, tačnije 

---