Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 491 ~ 

 

od susreta u Ferari između patrijarha Josifa II i pape Evgenija IV. Pošto su zajednički pročitali molitvu Oče naš, 

izmenili celiv mira i zajednički blagoslovili narod, na kraju je patrijarh darivao papu arhijerejskom panagijom, sa 

predstavom Gospoda kao učitelja, simbolom episkopske časti pravoslavnih jerarha, što je simbolički značilo da on 

priznaje papu za duhovnog pastira i učitelja. 7.12.1965. godine Carigrad i Rim ukidaju uzajamne anateme iz 1054. 

godine. 

 

 

„Imamo mnoge razlike, kažu. Koje? Filiokve? Pa, on postoji još od 7. veka, a Crkve se nisu razdvojile. Primat i 

nepogrešivost? Šta se to nas tiče! Neka svaka svaka crkva drži svoje običaje. Ako to želi Katolička crkva neka to drži. 

Ali vas pitam, gde je ta nepogrešivost danas, kada papa ima stalni petnaestočlani savet koji odlučuje. ... Teološki 

dijalog neće doneti rezultate. Nismo spremni i trebaće nam vekovi. Samo je jedan dijalog moguć - dijalog ljubavi.“ 

(Vaseljenski patrijarh Atenagora). To što se zove „ljubav” je ustvari najveća prevara iza koje stoji sotona, „jevanđelje 

ljubavi” je sve samo ne ljubav i ne jevanđelje. To je ushićenje, novodobaška ideja, uvertira za simulaciju II Hristovog 

dolaska. Ljubav mora da se širi, gej parade i ljudska prava, zabava i pivska industrija… 

Od  1971.  SSC  ima  tri  ogranka  koje  međusobno  usklađuje  centralni  odbor.  Prvi  ogranak  nosi  naziv  „Vera  i 

svedočanstvo.” U njenom okviru radi i organizacija „Vera i Poredak” koja se bavi doktrinarnim pitanjima. Drugi 

ogranak se naziva „Pravednost i služenje” i bavi se praktičnim problemima u odnosima crkava članica i prema svetu. 

Treći  ogranak  je  „Vaspitanje  i  obnova.”  On  se  bavi  pitanjem  obrazovanja.  Od  24.  jula  do  10.  avugsta  1983.  u 

Vankuveru je održan veliki skup Svetskog saveza crkava. Služena je protestantsko – rimokatolička misa kojoj je 

prisustvovalo oko 3.500 vernika iz raznih krajeva sveta. Službu je služio arhiepiskop kenterberijski Robert Ransi sa 

dve sveštenice, dok su pravoslavni, rimokatolici i monofiziti saučestvovali. Od 7-20 februara 1991. godine u Kanberi, 

u Australiji, održan je 7. Generalna konferencija SSC. Na njoj su pored predstavnika brojnih protestantskih crkava, 

učestvovali i predstavnici svih pomesnih pravoslavnih crkava (osim jerusalimske Patrijaršije koja je istupila iz SSC) 

kao i predstavnici Vatikana na čelu sa kardinalom Edvardom Kasidijem. Na ovom skupu je usvojen jedan veoma 

zanimljiv dokument pod imenom „Jedinstvo crkve kao opštenje: Dar i poziv.” SSC upućuje ovaj dokument kao apel 

svim crkvama kako bi prihvatile sedam osnovnih teza „u cilju punog vidljivog jedinstva“: 

Međusobno priznanje krštenja 

Prihvatanje Nikejsko-carigradskog Simvola vere kao zajedničkog izraza apostolske vere Evharistijsko opštenje 

Međusobno priznavanje sveštenstva Zajedničko svedočenje Jevanđelja 

Zajedničko delovanje u cilju očuvanja mira i poretka u svetu. 

Omogućavanje parohijama i zajednicama da izraze na odgovarajući način lokalni stepen postojećeg opštenja. 

Da li je ovde moguće uspostaviti jedinstvo? Da li može hrišćanin koji se drži Biblije da saučestvije u službama gde 

se obavljaju molitve mrtvima? Gde se klanja kipovima? Da li pravoslavni vernik može da pređe preko činjenice da 

su rimokatolički sveštenici bili nosioci genocida nad Srbima 1941 . 1945 i da se nisu ni izvinuli za to? Da li su Luterani 

zaboravili poubijane protestante u Magdeburgu, hugenote i ostale koji se nisu slagali. Kako će se Jevreji ujedinjavati 

---

~ 492 ~ 

 

sa onima koji su pomagali nacistima da pobegnu i koji su prisvojili veliku količinu otetog zlata od Jevreja, U tom zlatu 

su se nalazili i zlatni zubi koje su nacisti vadili Jevrejima pre gušenja u gasnim komorma. 

Pravoslavna  Crkva  je  od  samog  početka  uzela  značajno  učešće  u  radu  ekumenskog  pokreta.  Jedan  od 

najznačajnijih dokumenata je enciklika Vaseljenske Patrijaršije iz 1920. U enciklici se, između ostalog, kaže: „Naša 

crkva smatra zbližavanje među crkvama i njihova prisnost nisu isključeni zbog doktrinarnih razlika koje među njima 

postoje. Prema našem mišljenju takvo približavanje je veoma poželjno i neophodno. Ono može biti korosno na 

mnogo načina za stvarne interese svake pojedničane crkve i čitavog hrišćanskog tela, a takođe i za pripremanje i 

napredovanje prema blagoslovenom jednistvu koje će se ostvariti u budućnosti u skladu sa voljom Božjom.” Valja 

pomenuti da je naročit doprinos učestvovanju Pravoslavnih u ekumenskom pokretu dao i German Tiatirski. Smatra 

se da je on izradio nacrt navedene enciklike iz 1920. Kao ilustraciju njegovog stava, navodimo deo iz njegovog 

izlaganja sa konferencije u Lozani održane 1927: „Iako Pravoslavna Crkva smatra jedinstvo u veri primarnim uslovom 

ponovnog uspostavljanja jedinstva crkva, ona odbacuje teoriju ekskluzivnosti prema kojoj jedna crkva, smatrajući 

sebe kao jedinu istinitu Crkvu, insistira da oni koji traže jedinstvo sa njom moraju ući u nju”. German dalje navodi 

Sv. Fotija Carigradskog kao uzor mogućeg puta ka jedinstvu i citira deo iz njegovog pisma papi Nikoli I: „U slučajevima 

kada se neslaganje javlja po pitanjima koja nisu stvar vere, i kada ta pitanja ne pokazuju neposlušnost bilo kom 

opštem ili katoličanskom (univerzalnom, sabornom) autoritetu, čovek sposoban da rasuđuje biće u pravu kada 

zaključi da ne greše ni oni koji te stvari prihvataju ni oni koji ih ne prihvataju“. U nastavku German zaključuje da je 

slaganje potrebno samo u stvarima koje se tiču vere, tj. u stvarima koje su presudne za veru. On postavlja pitanje, 

koje su to stvari, i predlaže da se na ovo pitanje ne da odmah odgovor ali napominje da je „to već određeno u starim 

simvolima i odlukama sedam vaseljenskih sabora.” Naravno, ovi velikodostojnici nisu pitali vođe u Rimu da li će da 

se izvine za pljačku Carigrada 1204, za krstaško uništavanje Kipra u 12 veku, nasilno pokrštavanje Ukrajinaca u 15 i 

16 veku, pa sve do genocida nad Srbima u I i II svetskom ratu. 

Godine  pristupanja  pravoslavnih  crkava:  Vaseljenska  patrijaršija  -  Carigrad,  avgust  1947  Aleksandrijska 

Patrijaršija - Egipat 1948. 

Antiohijska Patrijaršija - Damask, decembar 1946. i 1952. Jerusalimska Patrijaršija - decembar 1946, i 1961. 

Ruska Patrijaršija - Nju Delhi, 1961. Srpska Patrijaršija - Beograd 1965. Rumunska Patrijaršija - Nju Delhi 1961. 

Kiparska Crkva, Nikozija, novembar 1946. Grčka Crkva - Atina 1947. 

Poljska Pravoslavna Crkva - Nju Delhi 1961. Gruzijska PravoslavnaCrkva - Pariz 1962. 

Čehosolovačka Crkva - Ženeva 1966. Američka Pravoslavna Crkva - Evanston 1954. Japanska Pravoslavna Crkva 

- Ženeva 1973. 

Pravoslavna Antiohijska Arhiepiskopija u Americi - Evanston 1954. 

 

Pre sredine devetnaestog veka, učešće Rimokatoličke crkve u ekumenskom pokretu nije bilo zamislivo, iako su 

Jezuiti uveliko radili na unijaćenju pravoslavaca i menjanju karaktera protestantskih crkava. Papa Pije IX je 1864 

osudio modernizam. Papa Pije XI je 1928 osudio duh ekumenizma koji je izrastao na protestantskim osnovama, i 

pozvao sve hrišćane na povratak zajedništvu sa Rimskom Crkvom. Pre toga je objavio ekcikliku „In suprema Petri 

Apostoli Sede”, u kojoj je pozivao Pravoslavne da priđu Rimskoj Crkvi. Njen autoritativni stil, i poziv na „povratak” 

u Rimsku Crkvu izazvali su negodovanje i odbacivanje od strane Pravoslavnih. Slično je prošao i njegov poziv „Arcano 

Divinae Provindentiae consilio” od 1868. pisan u istom tonu. Iako je zvanični stav bio ovakav, već krajem 19. veka 

vođeni su nezvanični razgovori između pojedinih anglikanskih i rimokatoličkih teologa u kojima su sa anglikanske 

strane učestovali laik Čarls L. Vud (Charles L. Wood) i lord Halifaks (Halifax) a sa katoličke kardinal Desir Jozef Marcir 

(Desire Joseph Mercier). Oni su se bavili pitanjem mogućnosti obnavljanja jedinstva među ovim crkvama. Otac Pol 

Džejms Votson (Paul James Wattson) i mati Lurana Meri Vajt (Lurana Mary White) osnovali su Anglikanski red 

Franciskanckih monaha i sestara društva za jedinstvo (1898), čiji je cilj bio promovisanje jedinstva među hrišćanima. 

Oni su i u narednim godinama nastavili sa svojim naporima. Već 1908, u mnogim protestantskim crkvama bila je 

prihvaćena „Oktava Molitve” za ujedinjenje hrišćana, promovisana od strane ovog bratstva. Papa Lav XIII je pokazao 

posebno interesovanje za jedinstvo hrišćana mada ga je on video kao vraćanje odeljenih hrišćana u Katoličku Crkvu, 

što i jeste pravi cilj ekumenizma. Tako se on u svojoj besedi o Sv. Kirilu i Metodu, 1880. obratio Slovenima enciklikom 

„Grande munus christiani nominis propagandi” naglašavajući brigu Pape za Slovene. Papa je ovde posebno istakao 

svoju žarku želju za postizanjem jedinstva sa istočnim crkvama. Godine 1894. Papa Lav XIII je u apostolskom pismu 

„Praeclara gratulationis” ponudio Pravoslavnim crkvama ujedinjenje sa Rimom, koji su one odbile. I ovaj papa je 

poput svog prethodnika, mogućnost jedinstva video u povratku Pravoslavnih i drugih u Rimokatoličku crkvu. U tom 

smilsu je čak naredio da se iskuje medalja koja je sa prednje strane imala njegov lik sa natpisom „Pontifex maximus”, 

a na suprotnij je stajao natpis „Da bude jedno stado i jedan pastir.” Početkom dvedesetog veka na patrijarškom 

tronu u Konstantinopolju nalazio se patrijarh Jeremija III. On je 1920. objavio pismo u kojoj je pozivao Pravoslavne 

da ostanu verni svom predanju ali i da budu otvoreni prema hrišćanima koji pripadaju drugim Crkvama. Vaseljenski 

---