Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 489 ~ 

 

Gospodine? uputa Savao. Ja sam onaj će nato - Isus kojega ti progoniš. A sad ustani i hajde u grad, i tu će ti se kazati 

šta treba da činiš.” 

Rimljanima 16. 24:”Blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista sa svima vama” – nema ga. 

Timotiju 3. 16: „I kao što je poznato, velika je tajna pobožnosti: Bog se javi u telu, opravda se u duhu, pokaza se 

anđelima, propovedi se neznabošcima, verova se na svetu; uznese se u slavi” Izmenjen: „Bez sumnje, uzvišena je 

tajna prave vjere: onaj koji je tijelom očitovan, duhom je opravdan, anđelima pokazan, poganima propovijedan, u 

svijetu vjerovan, u slavu uznesen.” 

Jevrejima 13. 20: „A Bog mira koji izvede iz mrtvijeh velikog Pastira ovcama, krvlju zavjeta vječnog gospoda našeg 

Isusa Hrista.” Nema Hrista. Ovo je samo jedan deo. Polako se izbacuju činjenice koje ukazuju na Hristov božanski 

karakter. Isusov upravni govor nestao je iz 27 stihova, iz šest u potpunosti dok kod 21 delimično.” 

Apokrifne knjige, Apokrifi (grčki: ἀπόκρυφα; skriven, tajan), spisi sumnjive autentičnosti, ili deuterokanonske 

(drugi kanon). One su napisane u razdoblju između starog i novog zaveta, tzv međuzavetno razdoblje, od nekih 350 

godina pre naše ere do dolaska Jovana Krstitelja. Nakon sinoda u Jamniji, 90. godine nove ere određen je jevrejski 

kanon iz kojeg su isključene određene knjige, jer nisu pisane hebrejskim ili aramejskim jezikom, iako su ih Jevreji 

poštovali,  nikada  ih  nisu  uveli  u  kanon.  Radi  se  o  Tobiji,  Juditi,  dodacima  Ester  (Jestira),  Prvoj  i  Drugoj  knjizi 

Makabejaca, Mudrosti, Sirahu, Baruhu, te delovima dodatim Jestirinoj knjizi i Danilovoj knjizi. No, neki teolozi poput 

Atanasija i Jeronima, smatrali su da te knjige ne bi trebale pripadati kanonu, jer ne pripadaju ni jevrejskom kanonu, 

a ne citiraju se ni u Septuaginti, grčkom prevodu Staroga zaveta, kojim se crkva služila. Novozavetni tekstovi citiraju 

starozavetne na  mnogo  mesta, ali  nigde  nijedan  stih iz apokrifa se ne pojavljuje nigde,  a same  knjige su  pune 

grešaka. Rimokatolička crkva ih uvodi u kanon Biblije polovinom 16 veka, kao odgovor na reformaciju, jer podupiru 

neka učenja rimokatoličke crkve, kao molitve za mrtve, molitve svecima za mrtve, poštovanje anđela, okajavanje 

greha milostinjama, tj opravdanje delima, pa i vračanje. U vreme Reformacije, Martin Luter je izbacio apokrife iz 

Biblije,  one  knige  koje  nisu  uvrštene  u  jevrejski  kanon,  smatrajući  prigovore  ranijih  hrišćanskih  teologa 

opravdanima. Za razliku od ovih navedenih, novootkrivena gnostička evanđelja, kao i neka od ranije poznata, takođe 

gostička sama Rimokatolička crkva smatra apokrifnim knjigama, dok ih biblijski hrišćani drže za totalnu laž i prevaru. 

„Raspori ribu, izvadi joj srce, jetru i žuč…kada koga muči demon ili zao duh: treba to pred takvim, bio on muškarac 

ili žena, spaliti, i nikada ga zao duh više neće mučiti. A žuč se uzima da se njome premažu oči na kojima su bele 

mrlje, tako te bolesnik ozdravi” (Tobija 6. 4 – 8). Biblija ima bolje rešenje: „A znaci onima koji veruju biće: Imenom 

mojim izgonićete đavole…” (Marko 16. 17) 

„Milostinja oslobađa od smrti, ona čisti od svakoga greha” (Tobija 12. 9). Biblija ima bolje rešenje: „Znajući da se 

propadljivim srebrom ili zlatom ne iskupiste iz sujetnog svog življenja, koje ste videli od otaca; Nego skupocenom 

krvlju Hrista, kao bezazlenog i prečistog jagnjeta” (1. Petrova 1. 18 – 19) 

„Jer da nije verovao da će pali vojnici uskrsnuti, bilo bi suvišno i ludo moliti za mrtve…Zato je za pokojne prinio 

žrtvu naknadnicu, da im se oproste gresi” (2. Makabejcima 12. 43 – 46). Ova doktrina se koristila za opravdavanje 

ratova i hrabrili su se ljudi da ginu u ratovima za interese klera, vlastele i kasnijih nacista i fašista. Biblija nam kaže 

da „ nas krv Isusa hrista, Sina njegovog očišća od svakog greha” (1. Jovanova 1. 7). 

Ekumenizam  (od  grč:  οικουμενη  -  naseljeni  svet,  vaseljena)  predstavlja  nastojanje  oko  pomirenja,  saradnje, 

zbližavanja i jedinstva hrišćanskih crkava. Dok se međureligijski dijalog odnosi na sve religije, sa težnjom njihovog 

ujedinjenja  oko  jednog  centra,  ekumenizam  je  dijalog  unutar  hršćanskih  crkava.  Za  razliku  od  unijaćenja  (tj. 

prelaženje iz Pravoslavne crkve u Katoličku i obratno), u ekumenizmu se naglašava navodni ravnopravan dijalog 

među hršćanskim konfesijama, povezujući ono što je pojedinim crkvama zajedničko, a razlike da se uklanjaju. Sve u 

svemu, prilagođavanje Rimskoj crkvi, koja nastoji da ima primat, na čelu sa papom. Ekumenizam je nastao u 19. 

veku unutar protestantskih crkava (ekumenski pokret). Unutar Katoličke crkve preteče su ekumenizma u 19. veku: 

J.H. Njuman, D. Mercier, nama poznati Josip Juraj Štrosmajer, a u 20. veku benediktinci iz Čevetohena u Belgiji, 

dominikanski  centar  Istina  u  Parizu,  a  svojim  ekleziološkim  radovima  dominikanac  Kongar.  Nakon  Drugog 

vatikanskog Koncila (1962.-1965.) katolička crkva prihvata osnovna načela ekumenizma i deklarativno se odriče 

unijaćenja, ali nikad u stvarnosti. (Dekret 2. Vatikanskog sabora: Unitatis redintegratio 1964). 

Počeci ekumenskog pokreta datiraju se u 1805. godinu, kada se protestantski, baptisitički misonar Viljem Keri 

(William Carey) založio za osnivanje „opšteg udruženja” svih hrišćanskih veroispovesti. Ovaj zahtev je nastao tokom 

njegovih  misonarskih  aktivnosti  u  Africi,  kada  je  na  delu  uvideo  slabost  hrišćanstva  usled  njegovih  unutrašnjih 

podela, svađa i ratova. Valja pomenuti da je 1864. godine osnovano udruženje „Jevanđeoska alijansa”, a 1914. je 

osnovana  Svetska  alijansa  za  unapređenje  internacionalnog  prijateljstva  preko  Crkava.  Može  se  smatrati  da  su 

ovakva udruženja predstavljala začetak budućeg ekumenskog pokreta. Godine 1854. osnovan je ekumenski savet. 

Ova udruženja ipak nisu imala nameru da ujedinjuju sve crkve prilagođavajući ih Rimu, već da se prevaziđu razmirice 

koje su ometale misioniranje. Tokom vremena, rad Ekumenskog saveta je doprineo da 1910. dođe do skupa u 

Edinburgu  (Edinburgh)  u  Škotstkoj,  što  predstavlja  zvanični  početak  ekumenskog  pokreta.  Ovde  je  i  pojam 

---