Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 487 ~ 

 

kao Boga, dolazi do bogospoznanja. Primarni cilj u procesu spasavanja čoveka je oslobođenje uma od materije (to 

je stanje bestrašća) molitvom i asketskim vežbama, da bi mogao biti u apsolutnom jedinstvu sa Bogom. Ovo učenje 

nema veze sa učenjem Isusa Hrista i jevanđelja. U ovom pregledu Evagrijeve teologije mogu se primetiti elementi 

platonizma, gnosticizma (oštra suprotnost između materije koja je zla i uma koji je dobar) i panteizma kao temelj 

teologije monaštva, koji pripremaju put shvatanju da se čovek može spasti sopstvenim delima. Isus je pozivao svoje 

učenike na novorođenje tj promenu karaktera, uma, i nikome nije rekao da je „deo Boga” ili Bog. Pristalice monaštva 

su pokušavali da opravdanje za ovo čisto pagansko delovanje traže u Bibliji. 

Pristalice  monaštva tvrde  da je  njegova polazna ideja, odricanje od sveta, ustvari ovaploćenje evanđeoskog 

hrišćanstva apostolske crkve. Međutim, razlog i oblik odvojenosti apostolske crkve sastojao se u njenom različitom 

verovanju i načinu života u odnosu na svet u kome je ona postojala Otuda, ona nije odlazila u usamljenički život da 

bi drugačije verovala i živela. Božja namera je bila i ostala da hrišćani budu svetlost i so u svetu u kome žive (Matej 

5,13-16), što nije slučaj sa monaštvom, osim u situacijama kada su pojedini monasi i monaški pokreti davali svoj 

pozitivni doprinos društvu, i to u onoj meri u kojoj su bili usaglašeni sa biblijskim učenjem. Postoji namera da se 

elemenat mučeništva u monaštvu prikaže kao prirodni nastavak mučeništva rane crkve. Ali, ne sme se prevideti 

činjenica da je suštinska uloga mučeništva, izraženog u asketskim poduhvatima monaha, u stvari način pribavljanja 

spasenja, opravdanje delima, što nije jevanđeoska poruka. S druge strane, mučeništvo crkve pre pojave hrišćanskog 

monaštva  bilo  je  posledica  njenog  verovanja  i  načina  života.  „A  svi  koji  pobožno  hoće  da  žive  u  Hristu  biće 

gonjeni”(2. Tim. 3:12). Dalje, Isus Hristos i apostoli učili su da uzrok spasenja od greha ne može biti ništa drugo, pa 

ni najplemenitija ljudska dostignuća, do ničim zaslužena Božja milost primljena verom u jedinog Spasitelja Isusa 

Hrista (l. Petrova 1,18.19; Efescima 2,8.9; Rimljanima 3,24-26.28). 

S druge strane, u ranoj crkvi postojala je klasa ljudi oba pola, nazivanih „askete” ili „”oni što se uzdržavaju”, koji 

su se dobrovoljno odricali braka i imanja, posvetivši sebe postu, molitvi i duhovnom razmišljanju. To su u Starom 

zavetu bili Nazireji. No, oni se nisu izdvajali iz društva da bi živeli usamljeno van naseljenih mesta, nego su delovali 

upravo među ljudima s kojima su živeli. O tome Tertulijan piše: „Među nama nema nikakvih braminskih ili indijskih 

gimnosofita, nikakvih pustinjaka ili usamljenika... Mi se ne odričemo ni foruma, ni tržišta, ni kupatila, ni knjiga, ni 

krčmi, ni vašara, ni trampe. Mi boravimo s vama u svetu.”Monaški način života, koji podrazumeva povlačenje iz 

javnog života i asketske vežbe, bio je tuđ hrišćanstvu u prva dva veka. Kasnije su monasi postali bruka za hrišćanske 

crkve, više na zapadu. Nisu bili sjajni ni oni na istoku, ali su bili skloniji asketizmu. Živeli su raspusno, iskorišćavali 

sujeverje naroda, gomilali bogatstvo iako su sebe nazivali siromašnima, besposličili i uživali. Monaški redovi su 

uzimali nekog od svetaca za zaštitnika i nosili su posebne oznake ili simbole, imali grbove, neki su imali i vojsku 

(Templari, Jovanovci) pa su postajali viteški redovi, i imali su mnogo zemlje, pa su neki monaški redovi bili čak i 

vlasnici pojedinih okruga i velikih delova provincija,pokrajna, i ostrva. Na istoku su monasi više u početku bile askete, 

koji su se dičili svojim asketizmom i birali načine kako da se što više asketizuju i dokazuju svoju duhovnost, pa su 

živeli na stubovima, u pećinama, na ostrvu punom zmija (srpski monah Kalist), u ruševinama, starim grobljima, po 

pustinjama.  Crne  odore  monaha  nisu  hrišćanskog  porekla  već  potiču  iz  egipatskog  paganstva.  Takođe  su  i 

rimokatoličke tonzure (brijanje glave u krug) paganskog porekla, i čak u Bibliji ima zabrana brijanja glave u krug: „Ne 

strižite kose svoje ukrug niti grdite brade svoje” (3. Mojsijeva 19. 27) 

Na osnovu ovih brojnih primera iz Biblije jasno je da Bog nije zadovoljan sa religijom koje je mešavina. Samuilo 

je propovedao: „Ako se svim srcem svojim obratite ka Gospodu, izbacite tuđe bogove i Astarote, i spremite srce 

svoje za Gospoda i njemu jedinome služite, On će vas izbaviti...” (1. Samuilova 7. 3). Kako služiti Bogu? Ako to neko 

želi, može da nauči u Bibliji. Drugog izvora i drugačijeg načina nema i nijedan bogoslužbeni sistem nije prihvatljiv, 

osim ako je u pitanju neznanje, a tada Bog gleda na pobude. U tom slučaju iskrenog čoveka Bog dovodi do saznanja 

ili mu „govori“  preko  savesti.  Bilo  je  slučajeva  kod  Asteka.  Inka  i  starih  Grka  da  ljudi  nisu  hteli  da  prisustvuju 

prinošenju ljudskih žrtava i klanjanju bogovima kojima se prinose te žrtve jer je to ubijanje. 

Po učenju Biblije, Sotona se ne pojavljuje kao čudovište s rogovima, repom i vilama, već prerušen u anđela 

svetlosti (2. Korinćanima 11. 14). Kao što je Isus upozoravao na „vukove u ovčijem runu“ (Matej 7. 15), tako je u 

svim slučajevima paganizam ogrnut u plašt hrišćanstva postao mešavina koja je zavela milione ljudi. To je bilo nešto 

poput skidanja etikete sa flašice otrova i stavljanje druge s natpisom „pepermint bombone.“ Sadržaj je i dalje ostao 

jednako smrtonosan. Nije važno kako ga lepo obučemo, paganizam je smrtonosan. On je satanizam u rukavicama i 

bilo kakvo očijukanje sa paganskim praksama je odavanje slave đavolu. Pravo bogosluženje mora da bude „u duhu 

i istini” Jovan 4. 24), a ne u paganskim zabludama. Zbog veštih načina uz pomoć kojih je mnogobožački verski sistem 

pomešan s hrišćanstvom, vavilonski uticaj je ostao prikriven, postao je tajna – „Tajna Veliki Vavilon” (Otkrivenje 

17.5). Vekovima je Bog pozivao svoje ljude da izađu iz vavilonskog jarma. I danas njegov glas govori, „Iziđite iz nje, 

narode moj, da se ne pomešate u grehe njene”(Otkrivenje 18.4). Ovaj stih je bitan, jer baš u tim velikim crkvama 

ima najviše iskrenih ljudi. Sam duhovni Vavilon i njegov verski sistem nije samo puki slučaj – voleli ljudi paganizam, 

bio privlačan pa ga doneli u hrišćanstvo. Paganizam za mase je ustvari prikriveni okultizam i ezoterija, a mase ne 

---