Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 509 ~ 

 

sahranjenih po pravoslavnom obredu i – spaljivao ih. Litvanski kancelar Lav Sapjega, opunomoćenik poljskog kralja, 

inače revnostan rimokatolik, morao je,12. maja 1622. godine, da ovog bezumnika pismeno opomene da ne sme 

ljude da „privodi uniji tako nasilnim sredstvima.“ Naveo mu je niz teoloških razloga, ali nije prećutao ni političke – 

rekao je da je pravoslavno stanovništvo bilo mirno i radno pre no što je Kuncevič došao da im nameće papizam, a 

da sada stalno postoje bune i nemiri izazvani verskim razlozima. Bolje da su ostali mirni građani u svojoj veri, nego 

što su sad neprekidno u buntu. Upozorio ga je na još jedan težak prestup – nasilno zatvaranje pravoslavnih hramova. 

I  pita  Sapjega  Kunceviča:  „Koga  ste  Vi  ulovili  takvom  svojom  surovošću,  tolikom  strogošću,  zapečaćivanjem  i 

zatvaranjem crkava?”Navukli ste opasnost na državu, a možda i propast svima nama katolicima.“ Pa ipak, Kuncevič 

se nije urazumio – sledeće, 1623, sa svojim „gorilama“ upao je na pravoslavni bogoslužbeni skup i počeo da ruši sve 

pred sobom. Razjareni narod ga je ubio…I papa Urban VIII (1568 – 1644) je ovog zlikovca nazvao blaženim, a papa 

Pije IX (1792 – 1878) onaj što je proglasio dogmu o nepogrešivosti rimskog pape, svetim. 

Jezuiti  su  krajem  XVI  veka  vodili  otvorenu  i  široko  razgranatu  propagandu  i  agitaciju  među  pravoslavnim 

vernicima podkarpatske Rusije za priključenje uniji. Oni su tu želeli da stvore prelaznu formu između pravoslavaca i 

Rima, formu koja bi uvukla sve Ukrajince a kasnije i Ruse i dovela ih na pokornost papi. Organizacione pripreme za 

osnivanje unije čuvane su kao strogo poverljiva tajna. U prvo vreme su jezuitski napori bili usmeravani da privole 

mitropolita pravoslavne crkve podkarpatske Ukrajine Ragozu i njegovog egzarha Terljeckog, koji su se plašili da 

otvoreno prihvate uniju - da službeno priznaju glavarstvo rimokatoličke crkve. Takav korak bio je veoma složen jer 

su protesti protiv unije od strane pravoslavnih vernika Ukrajine i Belorusije bili veoma oštri - oni su spaljivali knjige 

Petra Skarge i drugih jezuitskih autora. 

U nastojanjima da se službeno proglasi unija pravoslavne crkve sa katolicizmom, jezuiti su u ime poljskog kralja 

obećavali visokim sveštenim licima pravoslavne crkve da će biti izjednačeni u pravima i privilegijama sa katoličkim 

visokim  sveštenstvom  u  Poljskoj,  pa  čak  da  će  im  biti  omogućeno  učešće  u  senatu.  Pounijaćenim  vlastelinima 

obećano je pravo pristupa državnim službeničkim dužnostima, a običnim pounijaćenim vernicima izjednačenje u 

pravima  sa  rimokatolicima.  Takvim  upornim  nastojanjima,  obećanjima  i  pretnjama,  jezuiti  su  1590.  godine 

izdejstvovali  da  tri  pravoslavna  episkopa,  na  čelu  sa  Kirilom  Terljeckim,  donesu  odluku  o  prisajedinjenju 

rimokatoličkoj crkvi. Poljski kralj Sigismund III je poverljivim pismom od 18. maja 1592. godine pohvalio postupak 

ova tri episkopa, i dao kraljevsku reč da će štititi njihovu čast i povlastice. U toku 1593. godine porastao je broj 

pravoslavnih sveštenika koji su prihvatili uniju. 

Jezuiti  su,  uz  pomoć  poljskog  kralja  nakon  ovih  početnih  uspeha  pokrenuli  lavinu  zavađanja  i  terora  nad 

pravoslavnim  vernicima  i  sveštenim  licima  Podkarpatske  Ukrajine.  Kraljevska  vojska  napala  je  posed  kneza 

Ostrožskog u selu Krupnoje, opljačkala pravoslavnu crkvu i izgazili ikone. U takvim uslovima se mitropolit Ragoza i 

službeno  izjasnio  za  prisajedinjenje  pravoslavne  crkve  rimokatoličkoj.  Krajem  1594.  Kiril  Terljecki  i  Ipatij  Potej 

dostavili su poljskom kralju akt o navodnoj saglasnosti pravoslavnih hijerarha da prihvate uniju. Na prvom saboru 

episkopa,  održanom  u  Brestu  12.  juna  1595.  godine,  sačinjen  je  akt  koji  je  poslat  rimskom  papi  sa  molbom 

prisajedinjenja  pravoslavne  crkve  Podkarpatske  Ukrajine  rimokatoličkoj.  Iste  godine,  26.  septembra,  episkopi 

Terljecki i Potej, dobivši od poljskog kralja novac za put, krenuli su u Rim. Tri dana pošto su stigli u Rim primio ih je 

papa Klement VIII. Povodom toga je u Vatikanu, 25. decembra 1595. godine, održana svečanost „okončanja unije.” 

Nakon svečanog proglašenja unije u Vatikanu, papa Klement VIII poslanicom je obavezao mitropolita Ragozu da 

sazove sabor svih episkopa na teritoriji Podkarpatske Ukrajine dužnih da prihvate „ispovest veri” i zakunu se na 

vernost  papskom  prestolu.  Istovremeno,  papa  je  kraIju  Poljske  Sigismundu  III  napisao  pismo  kojim  ga  moli  da 

izjednači prava unijatskog i rimokatoličkog sveštenstva, i uverava da je neophodno udeliti „dostojanstvo senatora” 

svim unijatskim episkopima i mitropolitu. Završavajući pismo papa je naglasio i „Blagodareći tome, povećaće se 

poštovanje prema njima od strane naroda... a sveta Unija će se dublje ukoreniti.” 

Bez obzira na napore episkopa, protesti pravoslavnih Ukrajinaca i Belorusa protiv unije rasplamsali su se novom 

snagom. Protiv unije istupalo je niže pravoslavno sveštenstvo, otvoreno nazivajući mitropolita Ragozu i episkope 

izdajnicima. U takvim uslovima buknuo je prvi veći ustanak naroda desnoobalne Ukrajine pod rukovodstvom Lobode 

i Naljivajka. Ustanak je bio usmeren protiv poljskih bogataša, velmoža i ratobornog rimokatolicizma. Ustanak je 

imao karakter nacionalnooslobodilačkog rata ukrajinskog naroda, ali su i priprema unije i prateći pritisci, prevare i 

zločinstva prema pravoslavnim sveštenim licima i vernicima, bili uzrok podizanja ustanka. 

Kozačko-seljački ustanak i protesti protiv unije uplašili su mitropolita Ragozu i njegove unijatske episkope. U 

proleće 1596. knez Ostrožski na čelu pravoslavnih velmoža, za vreme zasedanja Sejma, predali su poljskom kralju 

Sigismundu III protestnu notu protiv Unije, zahtevajući da kralj smeni sa dužnosti unijatskog mitropolita i episkope 

i da na njihova mesta postavi pravoslavne visokodostojnike. Poljski kralj nije uvažio protest štićenika pravoslavlja. 

Naprotiv, odlučio je da unijaćenje dokraja sprovede po svaku cenu. Sa tim ciljem je podmitio episkope podarivši im 

nove manastire sa velikim zemljišnim posedima „na večno korišćenje.” U cilju okončanja priprema i proglašenja 

unije u Brestu je sazvan sabor 6. oktobra 1596. godine, iako je prethodno za to bio određen datum 8. oktobar. Sve 

---