Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 519 ~ 

 

primorani da se sklone u dubinama planina, daleko od nastanjenih centara i progona od strane pravoslavnog klera. 

Toponimi koji se kod Srba nalaze na planinskim vrhovima pokazuju da se život odvijao u planinama. Bogumili su 

živeli na prostorima Raške narednih vekova, uglavnom pritajeno, jer im je javno ispovedanje vere bilo zabranjeno, 

i  tako  će  nadživeti  i  naredne  vladare  i  srednjevekovnu  srpsku  državu.  Danas  u  Raškoj,  u  selu  Paljevu,  postoji 

bogumilska ćelija, u narodu poznata kao lečilište, u koju su ljudi svih veroispovesti dolazili tražeći od Boga izlečenje 

bolesti. Prema nekima, selo se zove Paljevo, jer je spaljeno prilikom progona bogumila u Raškoj. Rastko Nemanjić 

(oko 1174- 1236), u monaštvu nazvan Sava, je bio najmlađi sin Stefan Nemanje. U to vreme, srpska crkva je bila 

podređena ohridskoj arhiepiskopiji, i imala je samo tri eparhije (Ras, Lipljan i Prizren) u kojima su vladike bili Grci. 

Sava odlazi u Nikeju (jer su Carigrad tada držali Latini) kod vaseljenskog patrijarha Manojla Sarantena i vizantijskog 

cara Teodora Laskarisa, tražeći autokefalnost srpske crkve. 6.  decembra 1219. godine  Raška episkopija postaje 

arhiepiskopija, a Sava prvi srpski arhiepiskop. 

U Srbiji je do nemanjićke epohe, ikona pod uticajem bogumila, bila zapostavljana, i odbacivana. Kada je na čelo 

srpske crkve došao Sava Nemanjić, on je isticao značaj ikone i zahtevao njihovo poštovanje. One koji „časne ikone 

odbacuju, ne slikaju ih i ne klanjaju im se”, Sava proklinje kao hulnike i jeretike. 1221. godine je održan opšti državno-

crkveni sabor, prvi nakon dobijanja autokefalnosti, u manastiru Žiči, podignutom kao sedište nove arhiepiskopije. 

Na saboru je arhiepiskop Sava papinom krunom (vencem) krunisao svog brata Stefana Nemanjića za kralja, koji 

postaje Stefan Prvovenčani, a Srbija postaje kraljevina. Sava je pred ovim saborom održao Žičku besedu o pravoj 

veri, u kojoj poučava kralja, vlastelu i novoizabrane episkope osnovnim dogmama pravoslavne vere, bez koje su 

dobra dela uzaludna. „Jer niti koristi ispravnost života bez prave i prosvećene vere u Boga, niti nas pravo ispovedanje 

bez dobrih dela može izvesti pred Gospoda, nego treba imati oboje, da „savršen bude čovek Božji.” Tom prilikom, 

Sinod pravoslavne crkve proklinje bogumile: „Zli jeretici, trikleti babuni, koji se lažno nazivaju hrišćanima, i koji se 

rugaju našoj pravoj veri, izostavljajući iz svetih knjiga reči i preokrećući na zloverje, i koji se otkidaju od svete i 

pravoslavne crkve, i koji se rugaju svetome i časnome krstu, i koji se rugaju svetim ikonama i ne klanjaju im se - da 

budu prokleti. I razglasiti svima: Rastudije bosanski i Radomir i Dražilo i Tolko i Tvrdoš i svi koji se nazivaju hrišćani i 

hrišćanice a ne klanjaju se svetim ikonama i krstu časnomu, da budu prokleti.” (Sinod spc). Posle sabora su dovedene 

bogumilske starešine, koje su ispitivane i pokrštavane, a neke je i Sava lično isleđivao: „A one koji su propovedali 

jeres  zadrža  sa  sobom  kod  crkve  i  nasamo  ih  tačno  ispita.  Nekrštenima,  uz  prethodno  proklinjanje  jeresi  koju 

imađahu, zapovedi da drže dane oglašene u čuvanju čistote, i tako zapovedaše im da se krste.” Plemićima koji su 

bili bogumili, Sava i Stefan Nemanjić su nudili mnoge darove i počasti ako pređu u pravoslavlje, a one koji nisu 

pristajali su, nakon poniženja, proterivali iz zemlje. „A blagorodne koji su bili u jeresima koje nalažaše, mnogo je 

molio i učio da se vrate sabornoj apostolskoj crkvi, obećavajući im počasti i darove velike, i koji bi ga poslušao bio 

je priman od njega s ljubavlju velikom, i primao je od samodršca kralja, brata njegova, mnoge darove. A ko se, ne 

povinujući  se,  utvrđivaše  u  bogomrskim  jeresima,  ovoga  proklevši  a  velikim  beščašćem  iz  cele  svoje  zemlje 

izgonjahu.” (Teodosije, „Žitije Svetog Save”). 

Stefan Dušan Nemanjić (oko 1308-1355), nazvan Silni, je bio srpski kralj od 1331-1345. i prvi srpski car od 1346-

1355. godine. U 14. veku za vreme cara Dušana, i pored svih progona, u Srbiji i dalje žive mnogi bogumili. U sastav 

srpske države tada je ulazila i Makedonija, sa Babun planinom koja je bila kolevka bogumilstva, jer su bogumile u 

Srbiji zvali Babunima. Dušanov zakonik, donet u Skoplju 21. maja 1349. godine, donosi stroge odredbe protiv njih. 

„I ko se nađe kao jeretik, živeći među hrišćanima, da se ožeže (žigoše) po obrazu i da se izagna, a ko bi ga tajio, i taj 

da se ožeže.“ Dušanov zakonik, član 10. „I ko rekne babunsku reč, ako je vlastelin, da plati sto perpera, akoli je sebar 

da plati dvanaest perpera i da se bije štapovima.” Dušanov zakonik, član 85. 

Stefan Lazarević (1374-1427), sin Lazara Hrebeljanovića, je u početku svoje vladavine (od 1393.) bio turski vazalni 

knez, da bi nakon bitke kod Angore 1402. godine, u kojoj su Tatari porazili tursku i srpsku vojsku, i smrti sultana 

Bajazita I, postao ugarski vazal u službi cara Žigmunda. Žigmund  pokreće  krstaški rat protiv Bosne, koja je bila 

središte Crkve bosanske i utočište verskim prognanicima sa raznih strana. 1411. godine je osvojenu Srebrenicu, 

poznatu  po  rudnicima  srebra,  dao  na  upravu  Stefanu  Lazareviću.  Stari  srpski  dokument  koji  opisuje  kako  je 

Srebrenica osvojena od Bosne, za njezine stanovnike kaže: „Se že vsi jeresi bogomilskie sut”, odnosno da su svi jeresi 

bogumilske.  Nakon  što  je  despot  Stefan  Lazarević  preuzeo  upravu,  u  rudniku  Srebrenici  su  se  pobunili  rudari. 

Lazarević je na to veoma oštro reagovao, naredivši da se kolovođe kazne stavljanjem usijanih belutaka pod kolena, 

te su tako zauvek osakaćeni. 

Savremena tumačenja se uglavnom tiču Nemanjinih progona. Istoričar Milorad Tomanić Nemanjino istrebljenje 

bogumila kvalifikuje kao genocid: „Nemanja je odlučio je i da Rašku učini verski jednoobraznom zemljom. Glavni 

problem na tom putu bili su mu Bogumili. Zato je Stefan Nemanja krenuo u veliko istrebljenje svih onih bogumila 

koji nisu želeli da prihvate pravoslavlje i da se pokrste. (Milorad Tomanić). Verski analitičar Mirko Đorđević smatra 

da je ovim „inkvizitorskim činom” bio pogođen ogroman deo stanovnika Raške države: „Stari autokrata Nemanja je 

ognjem i mačem uništio bogumile – a to je bio ogroman deo stanovnika njegove države. Kada se danas u Beogradu 

---