Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 515 ~ 

 

Šta je sa Istokom? 

Da li je odista istina da pravoslavlje nikada nije nikoga progonilo te da ni danas nikoga ne ugrožava? Već smo 

maločas utvrdili da su određeni hrišćanski carevi (od kojih se neki u pravoslavlju poštuju i kao svetitelji) kao i episkopi 

bili veliki progonitelji i rušitelji svega onoga sa čime se tadašnja crkva nije slagala. Ruski autor L. S. Vasiljev nam 

pruža sledeći odgovor: „U pravoslavnoj crkvi u celini, zbog njene relativne slabosti i malog političkog značaja, nikada 

nije bilo masovnih gonjenja tipa „svete inkvizicije”, mada to ne znači da ona nije proganjala jeretike i sektaše u ime 

jačanja svoga uticaja na mase.” Dakle, ona nije imala silu, moć a ni prilike kao Rimska, jer je i sama bila okružena 

neprijateljima, Islamom, Tatarima ili Rimokatolicima. Dakle, i pravoslavna crkva je (premda manje od rimokatoličke, 

po mišljenju Vasiljeva), proganjala verske neistomišljenike. Ono što je posebno tragično u tvrdnjama pripadnika SPC 

o tome da pravoslavni nikada nisu nikoga proganjali jeste poricanje istorijske činjenice da je u XII veku, za vreme 

vladavine  velikog  župana  Stefana  Nemanje,  izvršen  pravi  pogrom  nad  pripadnicima  srpskog  naroda  koji  su  se 

„usudili“ da ne budu pravoslavni i ispovedali bogumilsku veru. Kao što ćemo ubrzo videti, pogrom nad bogumilima 

kojim  se  diči  današnja  SPC  nazivajući  ga  samo  „spasavanjem  vizantijskog  pravoverja  od  opake  jeresi”,  nije 

predstavljao rat protiv dobro naoružane neprijateljske vojske, već masakr izvršen nad običnim ljudima, ženama, 

decom i starcima, čija se jedina krivica sastojala u tome što su svojom, bogomdanom slobodnom voljom, odlučili da 

veruju drugačije od vladajuće većine. 

Pomenuli  smo  vizantijske  progone  neistomišljenika,  psebno  Pavlićana  kao  i  Arijanaca  koji  su  u  4  veku  bili 

progonjeni i odlukama Nikejskog sabora 325 proglašeni jereticima. Progonjeni su bili svi oni koji se nisu slagali sa 

politikom vlasti i religijom većine. U Srbiji, koja je bila u večitom ratu sa Vuzantijom, „glođući” je sa zapada, se 

pojavljuje bogumilsko učenje, koje se pripisuje popu Bogumilu, iz Bugarske, gde je takođe gonjeno. Pop Bogumil je 

najverovatnije bio pravoslavni sveštenik, slovenske narodnosti, koji je svoje naukovanje započeo u Makedoniji, koja 

je tada bila u sastavu Bugarske, da bi potom učinio Filopopolj u Trakiji (današnji Plovdiv) centrom svojih aktivnosti. 

Propovedao je učenje, koje je nazivao izvornim hrišćanskim učenjem, osnivajući crkvene opštine širom Balkana. 

Kritikovao je iskvarenost crkve i sveštenike koji teže materijalnim dobrima. Navodno je, po pravoslavnim izvorima, 

govorio da je materiju i vidljivi svet, stvorio đavo, a ljudsku dušu i sve duhovno Bog, zbog čega se njegovo učenje 

danas naziva dualizmom. Mi ne možemo da proverimo istinitost ovih tvrdnji jer je sve što je ostalo iza bogumila 

uništeno vrlo temeljito, od samih vernika, spisa, institucija pa do grobalja. Svi podaci o njima dolaze uglavnom od 

njihovih progonitelja, a progonili su ih jednako i iastočna i zapadna crkva, pripisujući im učenja koja nisu bila njihova, 

slično  kao  što  danas  „stručnjaci  za  sekte”  povezuju  protestantske  zajednice  sa  satanistima  i  hindu  učenjima 

navlačeći bes naroda na njih, pa kukavice pod okriljem noći lupaju prozore, pale objekte, pišu grafite i napadaju 

usamljene vernike. 

U  „Sinodiku  bugarskog  cara  Borila”  se  spominje  da  je  pop  Bogomil  imao  učenika  Mihaila,  kao  i  nekolcinu 

sledbenika, među kojima su bili Todor, Stefan, Dobri, Vasilije i Petar, koji su svi anatemisani od crkve. Bogumil je 

pogubljen krajem desetog veka kao jeretik. Danas oko bogumila postoje mnoge kontroverze – od osporavanja 

njihovog postojanja, do prisvajanja njihovog nasleđa. Neki autori bogumilstvo posmatraju kao reformsku struju 

unutar vizantijskog pravoslavlja, a neki ih smatraju čak i prethodnicom velike reformacije zapadne crkve, u čemu su 

potpuno u pravu. Često se smatra da su stećci, srednjovekovni nadgrobni spomenici, ostaci bogumilske kulture. 

Postoji i teza o masovnom prelasku bogumila na islam, koju uglavnom zastupaju bošnjački autori. 

Evo  kako  o  ophođenju  prema  bogumilima,  od  strane  blagočestivog  Stefana  Nemanje  i  ostalih  pravoslavnih 

vladara (posebno vizantijskih), piše istoričar Vasilije Marković: 

„Po Domentijanu se takođe glavne zasluge Nemanjine za pravoslavlje sastoje u uništenju jeresi. (...) Ugled svojoj 

antibogumilskoj politici mogao je Nemanja uzeti od tadanje vizantijske dinastije Komnena. Aleksije I (1081-1118). 

Njegova kći Ana ponosi se takvim radom svoga oca i traži za njega titulu trinaestog apostola. Aleksije je bio veoma 

pobožan i lično je ulazio u najpodrobnije diskusije sa Bogumilima i pavlićanima, i koga ne bi uspeo da preobrati u 

pravoslavlje, on ga predavaše vatri. I Nemanja je svoje bogumile kažnjavao po odredbama vizantijskih zakona. U 

Vizantiji progonjeni su Bogumili i za vladavine Manojla Komnena. Osobiti gonilac bogumila bio je car Aleksije II 

(1080-83). Nekolike decenije docnije, za cara Borila, 1210, održan je i u Bugarskoj, u Trnovu, jedan sabor protivu 

bogumila.  Na  tome  su  saboru  bogumili  izobličeni  i  stajahu  „jakože  ribi  bezglasni.”  Oni,  koji  ne  htedoše  prići 

pravoslavlju, „predani beše različnim kaznem i zatočeniju.” Pre ovoga, veli se, nije bilo takvih sabora u Bugarskoj. 

Nije se Nemanja samo za gonjenje bogumila ugledao na vizantijske Komnene, već je, izgleda, bio uzeo i svu njihovu 

crkvenu politiku. Sem oštrog gonjenja bogumila poznat je i blizak odnos Aleksija I prema sveštenstvu.” „Sredinom 

13. veka piše Domentijan, kako se, blagodareći Nemanji, u Srbiji, „kapišt“ (mnogobožački t.j. bogumilski hramovi) 

„razdrušiše“ a „crkvi Hristovi postaviše se.” Slične istorijske podatke iznosi i istoričar Stanoje Stanojević: 

 

 

 

---