Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 518 ~ 

 

tobom opravdam – bude dokazivao da su ga već zajednički i saglasno osudili svi staleži, da mu se sudilo i da je više 

puta osuđeno, taj ništa drugo neće reći do da je delom bilo surovo oboreno silom i zaverom protivnika, a delom 

zlobno ugušeno njihovim lažima, prevarama, klevetama i izdajama. Silom i nasiljem su izrečene surove osude protiv 

njega pre no što se i branilo. Prevarom i izdajom je žigosano kao buntovničko i zlokobno. Da niko ne bi mislio kako 

se bez prava žalimo na te stvari ti nam i sam možeš biti svedok, Vrli Kralju, koliko ga lažnih kleveta svakodnevno 

pred tobom ruži. Navodno ono i nema drugog cilja do da sve vladavine i uredbe obori, da naruši mir, ukine zakone, 

vlastelinske i druge posede rasturi: jednom reči da sve stvari izvrgne u nered. Međutim, ti si tek manji deo čuo. U 

narodu se protiv njega iznose užasne optužbe te bi ga, da su istinite, svi osudili zajedno sa njenim autorima na 

hiljadu lomača i hiljadu vešala. Ko bi se sad čudio zašto je toliko omraženo od svih, kad se veruje tako nepravednim 

klevetama? Eto zašto su i staleži jednoglasni u tome da nas treba prokleti, i nas i naše učenje.“ (Žan Kalvin, Nauk 

hrišćanske vere; Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad 1996. god. str. 26. Naglasak 

moj). 

Dakle, bogumili su okarakterisani kao anarhisti koji su posedovali manihejsko-dualističku veru (veru u dva boga 

– dobrog i zlog). Kao takvi, proglašeni su državnim neprijateljima koje, ako ne drugačije, onda istrebljenjem treba 

dovesti  u  stanje  nepostojanja.  Ono  što  je  veoma  važno  da  istaknemo  na  ovom  mestu  jeste  činjenica  da  je  u 

Nemanjino vreme sva bogumilska literatura spaljena, tako da informacije o njihovom verovanju ne možemo da 

crpimo iz originalnih izvora već samo iz literature onih koji su nad ovom verskom grupacijom izvršili genocid. To nas 

svakako navodi na zaključak da u ovakve izvore ne možemo imati baš preveliko poverenje, pogotovo ako znamo da 

svi  apsolutistički  (autoritarni)  sistemi  posežu  za  falsifikovanjem  dokumenata  svojih  neistomišljenika  i  za 

pripisivanjem nepostojećih krivica. U ovakvom stavu nas još više utvrđuje činjenica da u današnjoj antisektaškoj 

pravoslavnoj literaturi postoji čitavo more dezinformacija (tj. laži i kleveta) koje branitelji „jedine svete i apostolske 

Crkve“ u dvadeset prvom veku šire o drugačije verujućima. Pa čak i pored postojanja obilja literature manjinskih 

zajednica iz koje se i oni kao i građanstvo mogu istinito i „iz prve ruke“ da informišu o njihovom verovanju. Ostaje 

naravno i veliko pitanje kako je moguće da je ovakvo naopako učenje (koje bogumilima pripisuju Latini i pravoslavni) 

o negiranju i zatiranju braka i porodice i kastriranju muškaraca moglo da bude sa oduševljenjem prihvatano od 

strane vlastele, sveštenstva i običnog naroda? Optužbe su bile lažne, kao i mnoge upućene na račun manjinskih 

verskih zajednica koje danas postoje.  No, treba obratiti pažnju  i na još jednu važnu stvar. U maločas citiranim 

tekstovima  naših  znamenitih  istoričara,  pominje  se  da  su  neki  od  vizantijskih  careva  zbog  istrebljenja  jeretika 

bezmalo zaslužili da se nazovu i apostolima. Razuman čovek, koji je ujedno i poznavalac Svetog pisma, ne može a 

da u proglašavanju svecima i apostolima onih ljudi koji su u svoje vreme bili zločinci, ne vidi Isusovo upozorenje o 

tome da će doći vreme kada će neki koji Boga ne poznaju ubijati ljude misleći da upravo Njemu služe (Jovan. 16:2-

3). 

Stefan Nemanja je 1186. godine u Rasu, kod stare Petrove crkve, sazvao veliki crkveno-državni sabor protiv 

bogumila. Na tom saboru su, pored crkvenih velikodostojnika, bile prisutne i sve važnije velmože u Raškoj. Prisustvo 

plemstva je značilo da su bogumili prestali biti samo stvar crkve, koja sa njihovim učenjem više nije mogla da se 

nosi. Bogumili imaju uporište i među samim velmožama, koji na saboru slobodno iskazuju svoje mišljenje. „I dok je 

govorio  ovaj  Sveti,  i  dok  je  bila  velika  prepirka...”  mnoge  velmože  se  otvoreno  protive  predloženim  merama, 

pokušavajući da spreče predstojeće Nemanjine progone. Stefan Nemanja „izobliči krivoverje njihovo, i savetova se 

sa svetiteljem svojim Jeftimijem i sa časnim črncima, i sa velmožama svojim, i, nimalo ne zadocnev, posla na njih 

vojsku, naoružanu od slavnih svojih, govoreći: Revnujući porevnovah za Gospodom Bogom svedržiocem`.“ Uskoro 

je Nemanjina vojska krenula po Raškoj tražeći bogomile. Bogumili su ubijani, spaljivani na lomači, stavljani na muke, 

kažnjavani  najsurovijim kaznama, sečeni su im jezici, odsecani su im delovi tela, žigosani  su po licima  i surovo 

progonjeni, imanja su im paljena ili oduzimana. Pored imanja paljene su i njihove knjige („Knjige njegove nečastive 

spali“), što je posebna šteta jer bi one danas predstavljale najstarije spomenike raške i makedonske škole. Ovakav 

surov progon bogumila i uništavanje njihovih knjiga i jeste razlog što se danas o njima toliko malo zna i što sva 

znanja dolaze upravo od njihovih neprijatelja. Jedno od uporišta Bogumila bio je i Soko Grad utvrđen na steni, u 

kanjonu reke Moravice. Nemanja je nakon opsade zauzeo grad koji je tom prilikom pretrpeo prilična razaranja, kao 

i Magdeburg ili Bezije. „Sveti gospodin naš ... istrebi uspomenu zloslavnih jeretika po otačastvu svome, i zasadi 

svako dobroverje, te su svi slavili Svetu Trojicu: Oca i Sina i Svetoga Duha“ (Domentijan „Žitije svetog Simeona”) 

Usled progona bogumila, dolazi do pomeranja stanovništva u različitim pravcima. Smatra se da narod Torbeši 

(poznati i kao Gorani) sa  Gore i Šar Planine, potiču od potomaka prognanika, a njihovo naseljavanje u Gori se 

poklapa sa velikim progonima početkom 13. veka. Naziv torbešise u Raškoj pogrdno koristio za Bogumile, što kasnije 

ostaje kao etnonim. Deo preživelih Bogumila odlazi preko Drine, u Bosnu i Hum, gde nalaze utočište pod okriljem 

Crkve bosanske i „dobrog bana Kulina“, koji ih prima kao dobre hrišćane. Uprkos progonima od strane katoličke i 

pravoslavne crkve, pokret u Bosni opstaje i širi se zapadnom Evropom, pod imenom katari i Valdenžani. Iako je 

mnoštvo bogumila stradalo, i mnoštvo proterano, ipak Raška i dalje ostaje njihovo središte. Preostali bogumili bivaju 

---