Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 516 ~ 

 

 

 

 

 

Širenje bogumilskog protestantskog učenja po Evropi – preteče Reformacije 

 

„Kad je Nemanja saznao da se u Raškoj raširila bogumilska jeres.. Nemanja je pitanje o položaju bogumilske vere 

u državi izneo pred državni sabor, da on tu stvar reši. Ali stvar nije bila prosta i nije bilo lako rešiti je. U saboru je 

bilo dosta velikaša, koji su i sami bili prihvatili novu veru, a bilo ih je i takvih, koji su je simpatisali i trpeli je kod svojih 

podanika. Svi su se oni, iz uverenja ili iz interesa, vrlo energično opirali predlogu, da se ma šta preduzme protiv 

Bogumila. Naposletku je, posle ogorčene debate i burnih scena, rešeno, da se bogumili nasilno iskorene. Bogomili 

su se navodno oduprli sa oružjem u ruci, u za šta nema dokaza. Nemanja je morao krenuti na njih u pravi krstaški 

rat. U tome ratu oni su bili pobeđeni i razbijeni. Mnogo je pristalica nove vere tom prilikom pobijeno, mnogo ih se 

razbeglo po okolnim pokrajinama, ali su se mnogi pritajili i ostali u državi, čuvajući učenje i veru, koja je godila 

njihovu duhu i odgovarala njihovim nazorima. Ipak u Raškoj posle toga bogomilsko pitanje nije nikada više izbilo na 

površinu.” („Istorija srpskog naroda” Stanoje Stanojević) 

Istoričar Vladimir Ćorović dodaje još nekoliko podataka koji nam kazuju kakve su sve brutalne metode (koje su 

bile toliko „bogougodne“ da se verovatno i Stefan Nemanja, poput Aleksija I Komnina koji je bio trinaesti, udostojio 

da nazove „četrnaestim apostolom“, korišćene protiv ovih nedužnih ljudi: 

„Naročitu je pažnju obratio suzbijanju bogumilske jeresi i jačanju pravoslavlja. Protiv jeretika je upotrebio vrlo 

oštre mere: njihovom učitelju odrezao je jezik, a sledbenike je čak i spaljivao ili naterivao u beg; imanja im je zaplenio 

a knjige spalio.” („Istorija Srba” Vladimir Ćorović). Čak je i sveštenik Ranko Jović, kao da je zaboravio šta je nekoliko 

rečenica ranije napisao, priznao da se pravoslavni vladar srpske države (i kasnije narečeni svetitelj „Sveti Simeon 

mirotočivi“  oružano  obračunavao  sa  bogumilskim  delom  svog  srpskog  naroda  radi  zaštite  zvaničnog  crkvenog 

ustrojstva: „Setimo se samo istorije kada je Stefan Nemanja pokrenuo čak i vojsku da bi zaštitio pravoslavlje a samim 

tim  crkveno  i  državno  jedinstvo,  a  to  je  vreme  borbe  sa  sektašima  (bogumilima).”  (Ranko  Jović“  Sekte  i  lažni 

proroci”). 

Ono  što  smo  mogli  da  saznamo  iz  upravo  navedenih  iskaza  naših  priznatih  istoričara  kao  i  pravoslavnih 

sveštenika, jeste da je Stefan Nemanja u pomenutom „krstaškom ratu“ zanavek zatro bogumilsko ime pod nebom 

Srbije  i  to  najsurovijim  metodima  koje  su  oduvek  primenjivali  samo  najtotalitarniji  društveni  sistemi,  kako  oni 

praistorijski tako i oni savremeni – za vreme carske i staljinističke Rusije, nacističke Nemačke, ustaške tvorevine 

NDH ili pod talibanskom upravom, kao i inkvizitorskih sistema. Zanimljivo bi bilo ukratko prokomentarisati i izveštaj 

istoričara Stanojevića u kome on veli da su se „bogomili oduprli sa oružjem u ruci“, što bi moglo da nas navede na 

(pogrešan) zaključak da je ovaj verski pokret posedovao i dobro naoružanu vojsku. Ovu činjenicu (o bogumilskom 

---

~ 517 ~ 

 

oružanom otporu) zloupotrebljavaju današnji pravoslavni sektolozi govoreći da su iz tog razloga oni bili potencijalno 

opasni za državu – zbog mogućeg vojnog prevrata i zbacivanja „svetih” pravoslavnih vladalaca. Da li su bogumili 

zaista predstavljali opasnost po državu? Evo šta o njima kaže Čedomir Marjanović u svojoj knjizi „Istorija srpske 

crkve“: „Za državu je Bogumilstvo bilo neprihvatljivo što je odricalo monarha i staleže, a naročito svojim bukvalnim 

tumačenjem VI zapovesti ne ubij, Zbog čega smatrali su za greh da idu u rat.” Dakle, bogumili su smatrali grehom 

svako  ubijanje,  zbog  svog  doslovnog  shvatanja  šeste  Božije  zapovesti.  Ovu  zapovest  shvatali  su  upravo  onako 

kakvom su je naučavali Hristos i apostoli. Iz tog razloga, Nemanja nije morao da brine da bi bilo koji pripadnik 

bogumilskog  pokreta  ikada  izvršio  „atentat“  na  njega  i  ugrozio  njegovu  vladarsku  poziciju.  Sa  druge  strane, 

bogumilski otpor sa oružjem u ruci (ovde se svakako radi o lovačkom oružju i kućnom alatu – vile, sekire, noževi), 

protiv  onih  koji  su  krenuli  da  izvrše  svoj  krvavi  zadatak  –  možemo  da  razumemo  samo  kao  očajnički  pokušaj 

prestravljenih bogumilskih domaćina da zaštite svoje kuće i nejač od masakra koji je bio na pomolu. Tako su i 

glavešine NDH optuživale Srbe za pobunu. Šta su mogli da urade ljudi koji su čuli za klanja u susednom selu? Da se 

brane. Ipak, otpor manjine nije uspeo. U najblažem slučaju, neki od Bogumila su morali, radi sačuvanja golog života, 

da se odreknu svoje vere. Oni istrajniji bili su pobijeni ili spaljivani na lomačama. Treći su, napuštajući pradedovska 

ognjišta,  morali,  bez  ičega  svoga,  da  beže  glavom  bez  obzira.  Njihova  imovina  je  potom  bila  podeljena 

pravoslavnima, bez obzira na desetu Božiju zapovest koja zabranjuje i da se poželi a kamoli prisvoji ono što je tuđe. 

Bilo bi dobro malo detaljnije proučiti kakva je to krivica bila pripisivana (a i još uvek se pripisuje) Bogumilima – a 

koja je dovela do ovog neviđenog istrebljenja? Evo kako, opravdavajući Nemanjin zločin nad delom svog srpskog 

naroda,  današnji  pravoslavni  autori  opisuju  posledice  koje  bi  doneo  pretpostavljeni  trijumf  bogumilstva  u 

srednjevekovnoj Srbiji: 

„Da  je  ova  jeres  osvojila  Srbiju,  ona  bi  je  potpuno  razrušila,  i  vratila  je  u  praslovensko  divljaštvo;  bilo  bi  to 

duhovno, ali i fizičko, samoubistvo čitavog jednog naroda. Srećom, Bog je blagoslovio da u to vreme na prestolu 

Srbije bude Sveti Stefan Nemanja („Od utopije do košmara.”). Da li je to zaista tako? Prema pisanjima istoričara 

bogumilstvo je bilo veoma privlačno za mnoge savremenike. Njihovo bogosluženje je bilo prihvatljivije za široke 

narodne mase, zbog svoje jasnoće i jednostavnosti, kao i Luterova Reformacija: 

„Takvo učenje bilo je primamljivo za prost narod, koji je živeo patrijarhalno, u zadrugama i plemenima. Ako tome 

dodamo da su njihove molitve, pouka i propovedi bile na narodnom jeziku, biće nam jasno zašto se tako naglo širilo. 

Sem toga, grčko hrišćanstvo prilikom krštenja naturalo je novokrštenima samo grčka, kalendarska imena, kao što 

su  i  Latini  radili,  međutim  bogomilstvo  je  odbacivalo  je  grčka  i  davalo  samo  slovenska,  svoja  imena.  Što  se 

bogumilstvo tako naglo širilo da je Nemanja utvrdio na saboru da ga ima među vlastelom i sveštenstvom, pokazuje 

da je ono bilo primamljivo za savremenike, kao i da je jaka bila kod njega i nacionalna strana. To se vidi po tome što 

su imali jaku književnost na narodnom jeziku u kojoj su bile zastupljene apokrifne priče. Nemanja je naredio da se 

njihove knjige spale. Kao nesumnjivo uzima se da je ta književnost na čisto narodnom jeziku pomogla izrađivanju 

srpsko-slovenske  (srbuljske)  recenzije.”  („Istorija  srpske  crkve”  Čedomir  Marjanović).  Koliko  je  ovaj  pokret  bio 

opasan po državu” vidimo kako se živi u protestantskim zemljama, u koje želi da se preeseli ostatak sveta. Opasnost 

po državu je dolazila upravo od prve opcije. Zahvaljujući nepomirljivom stavu Pravoslavne crkve je svako ko promeni 

veru prestajao da bude Srbin. Tako je otišla bar polovina naroda u druge tabore. Ljudi koji su vodili narod u masovnu 

smrt su proglašavani herojima i svecima, dok su oni sa pomirljivm stavom proglašavani izdajnicima. Kult smrti, rata, 

fanatizma koje se naziva „čojstvo, junaštvo i heroizam” je odveo bezbroj u smrt, obećavajući im utopiju i prevaru 

nazvanu  „Nebeska  Srbija”  u  kojoj  caruje  „car”  Lazar.  Nejedinstvo  i  borba  za  prvenstvo  su  ovom  narodu  doneli 

ropstvo pod Turcima. Poznata je činjenica da je „sveti” Stefan Visoki (Lazarević) ratovao protiv svog brata Vukana u 

građanskom ratu koji je opustošio Srbiju. Pre toga je nekoliko srpskih državica čak međusobno ratovalo, jer su 

velikaši želeli vlast nad celim Dušanovim carstvom. Takođe su ti velikaši izlazili nejedinstveni pred Turke, i bivali 

poraženi. 

U pravoslavnoj antisektaškoj literaturi, čija sadržina tekstova direktno krši odredbe Ustava i zakona naše zemlje 

(kojima  se  garantuje  ravnopravnost  pripadnika  svih  verskih  zajednica),  a  u  kojoj  se  opravdava  ovakvo,  napred 

pomenuto,  Nemanjino  inkvizitorstvo,  navode  se  i  sledeći  „smrtni  gresi“  Bogumila:  nepoštovanje  časnog  krsta, 

svetitelja  i  Bogorodice,  neverovanje  u  transsupstancijaciju  (tj.  „preziranje  pričešća“),  preziranje  sveštenika  i 

neklanjanje pred ikonama. Ono što se još pripisuje ovoj verskoj zajednici je i nepoštovanje vlasti, verovanje da je 

đavo (zli bog) stvorio materijalni svet, nepoštovanje braka i porodice kao i kastriranje muškaraca.” Takođe verovali 

su, kažu pravoslavni, da je svaki čovek opsednut đavolom i da treba da se moli da bi ga đavo napustio. Razlozi koji 

su doveli do ubijanja mnogih protestanata u srednjem veku u Evropi od strane rimokatolika bili su istovetni onima 

koji su uzrokovali i istrebljenje Bogumila pre toga. To su bile laži i klevete, izmišljene krivice i tobožnje opasnosti 

koje  su  pretile  rimokatoličkim  državama  u  slučaju  preovladavanja  „novog  učenja“.  Evo  šta  je  u  svom  pismu 

upućenom francuskom kralju Fransou Prvom 1535. godine, u odbranu protestantskog verovanja, napisao jedan od 

vođa reformacije Žan Kalvin: „Svakako, ako ko – da bi izazvao mržnju prema ovom učenju, koje se trudim da pred 

---