Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 508 ~ 

 

ugarskog kralja Andrije po kojoj je Bosna pripadala hercegu Kolomanu. Između 1235. i 1237. Ugarska je izvršila 

krstaški  pohod  na  Bosnu  i  pri  tom  zauzela  područje  Humske  zemlje.  Rat  je  trajao  skoro  pet  godina,  krstaši  su 

preplavili Bosnu, a stanovništvo je pružalo žilav otpor. Novi biskup Johan je tražio od pape da ga razreši dužnosti, a 

papa mu je odgovorio: „Ako te teškoće ratne pritišću, ljubav prema Bogu, prema tvojoj duši i poverenoj ti crkvi traže 

od tebe, da do smrti ne bežiš od tvoje teške službe. Stoga te savetujemo, da odustaneš od molbe za ostavku i ne 

ostaviš upravu tvoje crkve, nego da na jeretike i ostale protivnike katoličke vere muški i jakom rukom udariš.“ U 

1440-im godinama katoličenje je bilo u punom zamahu. Poslednji vladari Bosne su bili saveznici katoličke crkve i 

progonitelji bosanskih krstjana, u nadi dobijanja pomoći zapadnih država za odbranu od nadirućeg Osmanskog 

carstva. Početkom 1453 godine djed bosanske crkve (verovatno Miloje 1430-1450 ili Ratko II 1450-1465) napušta 

teritoriju  Bosne  i  traži  utočište  u  Hercegovini  kod  hercega  Stjepana  Vukčića,  gde mnoge  bosanske  hrišćane 

preobraćaju u pravoslavlje. Tako se 1453. godine u poslanici carigradskog patrijarha Genadija II Sholarija sinajskim 

kaluđerima kaže da je pravoslavni vladika u zemlji Hercega Stjepana obratio mnoge u pravoslavnu veru, uključujući 

i bosanskog djeda. Godine 1459 za vladavine kralja Stijepana Tomaša (1444 — 1461) započinje zvaničan progon 

bosanskih hrišćana, koji su morali da dođu pod okrilje Rimske crkve ili da budu prognani. Bosanska crkva nakon 

propasti  bosanske  države  i  sama  prestaje  postojati,  a  bosanski  hrišćani  se  vremenom  stapaju  sa  postojećim 

religijama u Bosni. Postoji teza, koju uglavnom zastupaju bošnjački naučnici, po kojoj bosanski hrišćani, odnosno 

bogumili, progonjeni kako od pravoslavne tako i od katoličke crkve, dolaskom Osmanlija masovno prelaze u islam, 

u čemu ima istine, a oni koji su lično i individualno odani svome verovanju odlaze dalje na Zapad, iako Turci nisu 

progonili ove ljude nazvane i „Narod knjige” po učenju Muhamedovom, jer se nisu klanjali idolima. Ovu tezu mnogi 

naučnici osporavaju, a prema stranim autorima (Fine, Malkolm) broj krstjana uoči osmanlijskog osvajanja, i u prvim 

decenijama turske vlasti, je iznosio nekoliko stotina ljudi, što opet ne mora biti istina, jer su mnogi bosanski hrišćani 

primili  pravoslavlje  ili  katoličanstvo  iz  straha,  pa  su  u  islamu,  religiji  bez  idolopoklonstva  videli  spas  od  Rima  i 

pravoslavaca. Turci su prema njima bili iskreniji od papista i crnorizaca. 

U  otomanskim  katastarskim  knjigama  za  Bosnu  od  druge  polovine  15.  do  kraja  16.  veka,  u  kojima  su  ljudi 

razvrstani po verskoj pripadnosti, uporedo sa pravoslavnima i katolicima, za koje se upotrebljavaju nazivi „gebr” ili 

„kafir” (što znači nevernik), navodi se još i naziv kristian, a njih su Turci tretirali po učenju „Kurana” kao Narod knjige 

i nisu ih progonili. Milorad Janković je u romanu „Omiške strele” na komičan način dočarao život ljudi koji su želeli 

da budu slobodni između „krstonosaca” i „crnorizaca” (papista i pravoslavaca) koji su ih progonili. Zvanična istorija 

nas danas uči da je Omiš bio središte gusara koji su pljačkali Jadran i da je vođeno više ratova protiv njih, ali je tej 

1444 pošlo za ruku veneciji da se obračuna sa slobodnim Omišem. Navodi se da je papa poveo čak i jedan krstaški 

rat protiv „Omiških gusara.” Do tada niedan krstaški rat nije vođen protiv gusara, nego protiv druge ili drugačije 

vere, tako da priča o gusarima nije na mestu. Kao što danas istorija u Vatikanu, Beogradu i Zagrebu o Bogumilima 

piše da su bili pagani, dualisti, pripisujući im verovanja slična persijskim ili indijskim. Bogumila, Katara, Albigenza, 

Hugenota i ostalih nema da se brane. Na internet stranici o Omišu se pojavljuje sledeća rečenica: „omiški gusari su 

bili poznati po svojim karipskim rođacima.” Dakle pljačkaši, ubice, pijanice i trgovci robljem. Neistina. Nostradamus 

je bio okultista i savetnik – astrolog jedne kraljice. Nije progonjen od strane Inkvizicije. A bio je astrolog. 

Peti  krstaški  rat  1217.-1222.  vođen  je  protiv  egipatskog  sultana  koji  je  vladao  Palestinom.  Zbog  unutrašnjih 

razdora, krstaška vojska je morala da napusti Egipat, iako je zauzela Damijetu. Vodio ga je mađarski kralj Andrija II 

Arpad. 

U Šestom krstaškom ratu 1228.-1229., Fridrh II Hoenštaufovac osvaja Jerusalim.Francuski kralj Luj IX preduzeo 

je sedmi (1248.-1254.) i osmi (1270.) kstaški rat, ali bez većih uspeha. 

 

Ukrajina i Rusija: 

Na Rusiju se vekovima vrši nasrtaj da se ruska crkva pokori rimu. U pograničnim delovima Rusije i u Ukrajini su 

pravoslavni trpeli teror gori nego od strane Mongola. Bilo je poznato da su Mongoli pošteđivali gradove koji bi se 

predali bez borbe i da su bili verski snošljivi, ali Rim je bio daleko od toga. Poseban primer u Ukrajini je izvesni 

sveštenik Josafat ili Jozafat Kuncevič, poznat po zlu, koji je na kraju proglašen svecem, kao što je to i Alojzije Stepinac, 

hrvatski kardinal iz vremena NDH. Godine 1596, grupa pravoslavnih episkopa iz Ukrajine, želeći da sačuva bogatstvo 

i privilegije, ali i da ima politički uticaj u Kraljevini Poljskoj, pod čijom se vlašću nalazila njihova zemlja, primila je 

uniju sa Rimom – zadržali su vizantijski obred, ali su priznali vrhovnu vlast rimskog pape i počeli da ga pominju na 

liturgiji.  Narod  je  odlučno  odbio  da  im  se  pridruži  i  poveo  je  skoro  stogodišnju  borbu  za  očuvanje  verskog  i 

nacionalnog identiteta: ljudi su ilegalno išli na službe pravoslavnog sveštenstva, ilegalno se krštavali, venčavali, 

sahranjivali. Jozafat Kuncevič je, pak, bio revnosni sledbenik unije s Rimom i kao unijatski vladika, uz pomoć državne 

sile  i  prinude,  krenuo  je  da  se  obračunava  sa  onima  koji  ne  priznaju  papsku  vlast.  Otkrivao  je  tajna  liturgijska 

sabranja pravoslavnih i rasturao ih, naređivao hapšenja onih koji ne pristaju da se pounijate, bacao neposlušne na 

sud, denuncirao ugledne pravoslavce kao neprijatelje poljske države. Da bi ludilo bilo još veće, iskopavao je leševe 

---