Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 46 posredan način. Budući da je samo drugo bivstvo kategorija (na način kako taj pojam koristi Aristotel), to znači da bivstvo kao existentia nije kategorija, već samo bivstvo kao essentia. Materijal je nešto neodređeno; bivstvo, kao određeno materijalno bivstvujuće, kao nešto konkretno što je tu, pred nama, mora u sebi sadržati i određene načine svog bivstvovanja. Kod drugog bivstva ta bivstvena određenost se izražava pojmom i opštom definicijom. To znači da je kod Aristotela tò tí én eínai – constitutivum proprium. Ako se ovim izrazom i ne obuhvata bivstvo u celosti, njime se ukazuje na bitno određenje bivstvovanja bivstva pa je tako ousia samo približno isto što i bit ili essentia, koja se podudara s formom (eidos). Često se izrazom bivstvo (ousia), pre svega iz nepažnje, određuje bit neke stvari ili individue pa se zato i prevodi kao essentia; ali, to važi samo za drugo bivstvo čiji materijal (rodni pojam) je razumna pojmovna priroda; međutim, to nikako ne važi i za prvo bivstvo čiji materijal je nezavisan od forme. Prvo i drugo bivstvo mogu se obuhvatiti samo pojmom logičko-gramatičkog subjekta ali ne i izrazima supstrat ili essentia. Supstrat je u primarnom smislu materijal (kao supstancija) a nikako se ne može reći da je supstancijalnost forma. Essentia je samo drugo bivstvo, jer je samo forma i ona je na prvom bivstvu kao forma koja je pridodata materijalu. Tako pojam bivstvo obuhvata supstancijalni substrat i formalnu essentia. To da su dva različita značenja vezana istom rečju, može se psihološki razumeti ako se ima u vidu da Aristotel polazi od logičko-gramatičkog pojma subjekta koji u svoj sadržaj uključuje oba aspekta pojma ousia. Aristotelova razlika supstrata i subjekta, supstancije i esencije obuhvaćena izrazom ousia nije se u srednjem veku više razumela, a to nerazumevanje je istovremeno još Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 47 više bilo pojačano ranije istaknutom dvosmislenošću pojmova dinamis i énergeia. Bivstvo ni u kom slučaju nije neodređena supstancija, stvar bez osobina koja svoje određenje dobija od predikata, pošto bi to značilo da je i ona sama materijal na koji se pojam supstancije ne može primeniti, budući da on nije nešto stvarno no samo moguće. Bivstvo (ousia) kao takvo je potpuna određenost rodnog i vrsnog pojma kao i individualne osobenosti; jednom rečju: bivstvo je essentia koja je to već po sebi. Zato ona poseduje jedno drugo svojstvo – qualitas (poiótes) koje se poklapa s ousia u smislu essentia, ili qualitas essentialis, kako to određuje Simplicius. 3.2. Mada se bivstvovanje stvarima pripisuje na različite načine, samo bivstvujuće, koje može imati različita predmetna određenja, odnosno, različite forme izražavanja, Aristotel označava izrazom kategoria; tako se zapravo tematizuje način na koji se pojedinačno bivstvujuće javlja u mnoštvu. Tokom istorije filozofije postoje različita shvatanja šta se pod ovim pojmom misli. U Kritici moći suđenja Kant kategorije određuje kao "čiste pojmove razuma koji se a priori odnose na predmete opažanja uopšte". Kant smatra da razum jedino pomoću kategorija može u raznovrsnosti opažanja nešto da razume, tj. da zamisli neki novi objekat, pa stoga kod ovoga filozofa nalazimo sistem kategorija koji počiva na zajedničkom principu - na moći suđenja; istovremeno, Kant zamera Aristotelu da nije postupao po nekom principu, da je kategorije "pokupio onako kako je na njih nailazio" a sve stoga što je njegovo istraživanje čistih pojmova bilo preduzeto na sreću 45 . Uprkos svom uvažavanju Kanta i njegovog izuzetnog 45 Kant, I.: Kritika čistog uma, BIGZ, Beograd 1990, str. 90-91. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 48 značaja za novovekovnu filozofiju, teško je prihvatiti ovo njegovo poslednje tvrđenje. Ono je možda i moguće, ali s jednog sasvim drugačijeg stanovišta koje Aristotela više ne razume iz Aristotela; sve bi bilo odviše jednostavno ako bi se Aristotel otpisao tako olako. Mora se imati u vidu da je osnova i tlo Aristotelovog filozofiranja sam jezik, i to jezik koji nije samo neki instrument ljudskog izražavanja, već jezik u funkciji otkrića bivstvovanja i njegovog ustrojstva. Drugim rečima: ono što je bivstvujuće, pojedinačno bivstvujuće, jeste ono što se može izreći i izražava se kao koren sveg bivstvovanja, i to je ono što je uvek već prethodno pretpostavljeno. Aristotel smatra da se sa postavljanjem logosa, sa mogućnošću govora (izgovaranja, imenovanja) dospeva i do onog bivstvujućeg (on, Seiende); zato on filozofira ontološki i to u bukvalnom smislu te reči. Tu treba tražiti ali i sagledati kako veličinu tako i granice njegove filozofije. Tu treba tražiti razlog tome što se bivstvujuće može izraziti na mnogo načina (to on legetai pollachos). Tu treba tražiti nit vodilju njegovog mišljenja, kao i načina na koji on postavlja pitanje. Iz mnogovrsnosti načina na koje se može govoriti o bivstvujućem, iz saznanja da se o jednoj stvari može govoriti polazeći od njene kakvoće, kolikoće, odnosa spram drugih stvari, itd., proističe Aristotelovo učenje o kategorijama. U kategorijama se nalazi gradnja stvari kao takve, struktura stvari koja je zajednička svim drugim stvarima. Ali, o čemu se ovde zapravo radi? Pitanje može biti, za početak, sasvim trivijalno: kako mi vidimo stvari; kako ih opažamo, kako ih razumemo, konačno: u čemu je zapravo stvarnost stvari s kojima se neposredno srećemo? Svaka stvar koju vidimo pred sobom ima prednju i zadnju stranu, ima tvrdoću (kolikoću) i veličinu... Svaku stvar možemo videti iz mnogo uglova a ipak ima nečeg po čemu je ona Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|