Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 61 značenje od onog kakvo je imao kod Aristotela. Pod supstancijom se misli na postojanje po sebi jedne stvari, odnosno, misli se stvar (subjectum quod) koja ima samostalan (nezavisan) način postojanja. Samostalno, odnosno, za sebe (a za razliku od osobina i nesamostalnih bića), postoji ono biće koje ne zahteva nikakav subjekt ili nosioc da bi moglo da postoji. To ima u vidu Kant kad kaže da je supstancija ono čija egzistencija nikada nije uslovljena nekom drugom stvari (Met., II, 5856). Negativno se supstancija može odrediti kao ono što ne pripada nečem drugom, odnosno, kao nešto čemu nije potrebno nešto drugo da bi ono moglo postojati, a to znači da je supstancija ona stvar koja ničem drugom ne duguje prirodu svog postojanja (Substantia est res, cuius naturae debetur esse non in alio). Supstancija je, dakle, bivstvujuće koje ima postojanje po sebi (Substantia est ens tamquam per se habens esse), ono što postoji po sebi i istovremeno je nosilac zavisnih, uzgrednih svojstava (akcidencija). Ovaj stav je u punoj saglasnosti s onim koji nalazimo u Aristotelovom spisu Kategorije gde se kaže da je bivstvo podležeće (supstrat, hypokeimenon) svega drugog (Organon, 2a). Na osnovu ovog vidimo da, kad je o supstanciji reč, možemo razlikovati dva momenta: (a) supstrat 58 (substantiv, hypokeimenon); ovim je izražen odnos 94, 1940, S. 65-71; Eucken, R.: Geschiche der philosophischen Terminologie, Leipzig 1879, S. 53). 58 Izraz substrat je novovekovni izraz za ontologizovani subiectum. Mada se on prvi put javlja kod Petrusa Aureolesa, tek ga Kant počinje u Kritici čistog uma koristiti kao filozofski termin (o tome opširnije: Arpe, C.: Substantia, Philologus, 94, 1940, S. 77, a takođe i: Trendelenburg, F.A.: Geschichte der Kategorienlehre, Hildesheim 1963, S. 18-19). Kakva je razlika između supstancije kao prve kategorije i supstrata ostaje i kod Trendelenburga nejasno, budući da se kod njega jednom supstancija javlja kao prva kategorija, i to kao konkretna, pojedinačna stvar, dok se na drugom mestu govori o "logičkom", "ontološkom" i "realnom" supstratu. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 62 supstancije prema akcidencijama i to je njen sekundarni, relativan momenat, i (b) subzistencija (subsistentia = esse in se), čime je izražen primarni momenat supstancije - njena samostalnost; to kazuje da ona ima apsolutni karakter (bivstvovanje po sebi i za sebe). Sholastička filozofija pod subzistencijom razumeva supstanciju ukoliko ova u sebi egzistira, tj. to je supstancija u njenoj punoj, egzistentnoj samostalnosti, supstancija koja je završena i u sebi zatvorena, koja, postoji za sebe (subsistit) i koja stoga ne učestvuje u drugom. Drugim rečima: subsistencija je zapravo bivstvo sámo (actus essendi), odnosno biće u kojem se poklapaju essentia i existentia; subzistencija je ono što se određuje kao nešto podležeće, podloga, hipostaza (hipostasis, persona). Ako izvorno, kod Grka, hipostaza označava svaki supstancijalni individuum, posebno u smislu persone, kasnije se tim izrazom ne označava ličnost već se persona razume u ontološkom smislu, kao umom obdarena hipostaza, u smislu subzistencije (odnosno, onog podmetnutog) (Hypostasis est completa substantia incommunicabilis). 3.4.1. Kako je došlo do toga da se supstancija tumači kao hipostaza i ličnost (persona)? To se zbilo u vreme kad se filozofska terminologija počela primenjivati na učenje o trojstvu, a koje je na Prvom Nikejskom saboru (325) dovelo do spora između, s jedne strane, Arija i njegovih učenika i Atanasija Aleksandrijskog (296-373) 59 . Učenje Arija (†336) počivalo je na tezi da je božanstvo večno, nepromenljivo i jednostavno a da svet, koji je vezan s proticanjem vremena, postoji naspram njega, da se večno menja, da je oduvek složen i da se nikad ne javlja 59 O prirodi i razlozima samog spora videti: Uzelac, M.: Istorija filozofije, Stylos, Novi Sad 2004, str. 154-157. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 63 kao nepokretna ideja. Ako je bog uvek jednostavan a nikada složen, onda se sin božji ne može smatrati bogom jer je obična tvar, materijalan, tj. vezan za vreme. Bog je mišljen tu kao prvi pokretač na Aristotelov način, te je arijanizam zapravo bio mešavina hrišćanskog kreacionizma i paganskog antipersonalizma. Sve ovo još uvek ne bi imalo tako dalekosežne posledice da na pomenutom saboru na kojem je predsedavao car Konstantin Veliki (koji sam nije bio hriščanin) nije kritikovano i Arijanovo učenje o subordinaciji a koje se ogleda u prvenstvu oca u odnosu na sina. Nikejski sabor je stao na stanovište da sin božiji ne može biti tvaran te da ga treba razumeti isto kao i oca, pa je njegova suština identična sa suštinom oca. Na taj način, Nikejski sabor je, suprotstavljajući se arijanstvu, istakao "jednosuštastvenost" (homoousianstvo) oca i sina. Tu, razume se, ne beše više reč o aristotelizmu, već o neoplatonizmu i upravo uz pomoć neoplatonizma Atanasije Aleksandrijski i kritikuje arijanstvo. Atanasije još uvek identifikuje suštastvo (ousia, bivstvo) i ono podležeće (hypostasis, substantia); do prvih teškoća dolazi tek kasnije, kad se dotadašnja filozofska terminologija, preobražena pod uticajem Plotina, počinje primenjivati na učenje o trojstvu. Kako je kod stoika hipostazom označavan materijalni supstrat celine, tj. ono podležeće (hypokeimenon), osnova na kojoj počivaju sve stvari, za stoike, a pre svega za Hrizipa i Posejdonija, može se reći da su začetnici učenja o hipostazi; pod tim pojmom stoici misle akt, proces i uzrok. Međutim, podstaknut pitanjem o "kako?" tj. kako se zbiva nastajanje (koje se naziva hipostazom), Plotin pod hipostazom razume relativno samostalni način egzistencije ili oblik pojavljivanja, odnosno proizvod energije koja samu sebe postavlja. Ako je bivstvo za platoničare uvek jedno i jedinstveno, za Plotina ono je hijerarhizovano i hipostaziranje podrazumeva nastajanje Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|