Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 58 Do promene u shvatanju kategorija dolazi sa pojavom stoika i neoplatoničara. Stoičari kategorije shvataju kao forme bivstvovanja pri čemu je bivstvovanje rodni pojam; oni razlikuju supstrat (hypokeimenon), kakvoću i odnos. Plotin razlikuje (a) inteligibilne kategorije (bivstvovanje, kretanje i mirovanje) i (b) čulne kategorije (bivstvo, odnos i uzgredna svojstva bivstva (prostor i vreme)) i (c) kretanje bivstva (delovanje i trpljenje). Patristička i srednjovekovna filozofija oslanja se na Aristotela pa tu nalazimo iste saznajnoteorijske temelje i isti broj kategorija: napredak bi bio u tome što je Toma, podstaknut svojim učiteljem Albertom Velikim, logički i sistematski izložio učenje o kategorijama, i što se počev od njega jasno pravi razlika između logičke i metafizičke primene kategorija. Po shvatanju Tome svako biće je ili stvarno (ens actu) ili moguće (ens, potentia); stvarnost (actus, entelecheia) i mogućnost (potentia, dynamis) nisu sami neko biće, već su ono što neka stvar mora imati da bi bila biće; time što je stvar stvarna ona je stvarno biće, a time što ima mogućnost ona je moguće biće; stvarnost i mogućnost su samo počela (principi) bića a ne biće samo; ili, Tominim rečima, oni su principium entis a ne ens; tj. oni su id quo a ne id quod. Kako je, po mišljenju Tome, svaka forma počelo bivanja (Forma est principium essendi), svaka je forma akt te ima toliko raznih vrsta akata koliko i formi; zato treba razlikovati supstancijalne i akcidentalne forme, pa tako i supstancijalni od akcidentalnog akta; iz toga sledi da stvarnost (actus) nije isto što i egzistencija jer svaka forma ne daje svom subjektu i egzistenciju, pa pitanje odnosa akta i njegovog subjekta ili potencije, nije isto što i pitanje odnosa egzistencije i njenih subjekata; to opet znači da nije egzistencija ono što neko biće čini stvarnim, već da bi neko biće dobilo egzistenciju, ono prethodno već mora biti nešto Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 59 stvarno (a ne neka fikcija). Svako biće (bilo ono stvarno ili moguće) mora biti ili supstancija ili akcidencija; u biti supstancije je da ona postoji bez subjekta a bit akcidencije je da ona postoji na subjektu; tako kod Tome nailazimo na tezu da se biće (ens actuale) raspada zapravo na dve kategorije: ens in se (supstancija) i ens in alio (akcidencija). Akcidentalni načini bivstvovanja ne pripadaju stvarima ni apsolutno (tj. bez odnosa na druga bića) ni relativno. U apsolutne akcidencije Toma ubraja kvalitet (koji se odnosi na formu) i kvantitet (koji se odnosi na materiju); relativne akcidencije su: relacija, delovanje, mirovanje, mesto i vreme 55 . Aristotelovo učenje o kategorijama ima trajni značaj kako za razumevanje njegove filozofije tako i one koja u narednim milenijumima nalazi u Stagiraninovoj filozofiji trajni podstrek; činjenica je da u Kantovom učenju o kategorijama imamo jedno transcendentalno usmerenje što 55 U novovekovnoj filozofiji kategorije imaju sasvim drugačiji karakter. Nakon renesansnog napada na Aristotelovo učenje o kategorijama i nakon Lokovog tumačenja kategorija kao složenih ideja, kod Imanuela Kanta kategorije više nisu forme bića (bivstvujućeg) koje bi imale transubjektivno značenje, već su, kako je već ranije naznačeno, apriorni pojmovi našeg razuma, odnosno, elementarne i izvorne forme mišljenja. Kant je kategorije tumačio kao tvorevine sintetisanja, ili kao funkcije mišljenja a priori nalazeći temelj njihovog izvođenja u sudu a kriterijum njihovog važenja u tome da su nemoguće bez iskustva. Na osnovu njihovog porekla u formalnoj logici, Kant je kategorije delio u četiri grupe i to po kvantitetu, kvalitetu, modalitetu i relaciji a u okviru svake od njih razlikuje po tri kategorijalne forme. Polazeći od drugih pretpostavki filozofi nemačkog idealizma grade drugačiji sistem kategorija, pa u prvi plan ističu apsolutno esencijalno bivstvovanje i u kategorijama vide razvojne faze procesa samoostvarivanja apsolutnog bića. Marburška škola (H. Cohen) preinačuje Kantov transcendentalizam u objektivni i apsolutni idealizam. Za idealističke nastavljače Kanta kategorije su određenja idealnih objekata, a za solipsiste i predstavnike subjektivnog idealizma, kategorije su određenja doživljenih objekata. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 60 dovodi do toga da se danas kategorije razumeju bitno drugačije no što ih tumači Aristotel, (te se često svaki opšti pojam naziva kategorijom); neophodno je imati u vidu i ranije slojeve značenja što leže u temelju ovog pojma. Šta ovde dospeva u prvi plan? Pre svega, to je pitanje kako razumeti opštosti koje pripadaju svemu što bivstvuje. Nemački filozof Eugen Fink s pravom je istakao kako problem kategorija ostaje tokom čitave istorije filozofije delimično skriven, i to pre svega stoga što se uvrežilo shvatanje kako kategorije treba pre svega razumeti kao logička određenja te se pritom često previđa sama veza logike i ontologije 56 , a još manje se zapaža kako su kategorije u isto vreme i određenja koja ukazuju na to kako se biće nečeg bivstvujućeg može misliti. 3.4. Termin ousia (bivstvo) preveden je na latinski jezik izrazom supstantia 57 i tim prevodom on je dobio drugo 56 Fink, E.: Philosophie des Geistes, Königshausen & Neumann, Würzburg 1994, S. 174. 57 Izraz substancija je nakon veoma kratkog vremena postao problematičan, pa bi se moglo reći i problemski pojam metafizike; to je izraz koji se provlači kroz svu istoriju filozofije; određujući taj pojam, određuje se kako predmet tako i bit filozofije. Pojam substantia se po prvi put sreće kod Seneke, što ne znači da ga on prvi i koristi. Možda ga preuzima i od Cicerona, no pre će biti da se kod Cicerona nalazi izraz natura; u svakom slučaju pojam substantia kao i essentia ne nalazi se u Ciceronovim sačuvanim spisima. U često citiranom 58. pismu Luciliju Seneka piše: cupio fieri potest, propitiis auribistuis essentiam dicere; sin minus, dicam et iratis; Ciceronem auctorum hujus verbi habeo, etc. Pojam substantia (Ep. 113. 4) je kod Seneke pojam suprotan pojmu slika (imago) i označava stvarno, telesno biće, realnost. Oba pojma (supstantia i imago) stoici su (gr. hypostasis, emphasis) podvodili pod pojam nešto (tí) a što su Latini označavali sa quid. Tek kasnije Kvintilijan (VIII, 3. 33) pojam supstancija koristi u više različitih značenja: netelesna, duhovna osobina; sadržaj naspram forme; suština u smislu prirode (natura) u izrazu rhetorices substantia (uporediti: Arpe, C.: Substantia, Philologus, Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|