Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 202 metafizike no što ima samih metafizičara; možda je to imao na umu Engels kad je govorio kako su kritičari svake filozofije obično pobornici najgore filozofije; istorija kritike metafizike pokazuje da je zapravo reč o kritici metafizike sa drugačijih, ali opet, određenih metafizičkih pozicija, bez obzira na to da li se ona svodi samo na nekakav lexicon philosophicum (J. Thomasius), ili na nekakvo "pojmovno pesništvo" (F. A. Lange), na neku "jezičku igru" (L. Vitgenštajn), ili na "terorizam čiste teorije" (B. Bauer). Može se ipak pokazati kako i među kritičarima metafizike nalazimo one koji ovoj kao prvoj filozofiji, izriču pravu pohvalu; tako, Martin Luter, kritikujući metafiziku i Aristotela piše: "Pogrešno bi bilo reći da "bez Aristotela nema teologije"; naprotiv: teolog se može biti samo bez Aristotela". Imajući u vidu okolnosti koje su se tokom potonje istorije složile, većina će isticati kako je već od najstarijih vremena metafizika shvatana kao prva filozofija, kao mišljenje o onom najvišem (teologija), odnosno, prva mudrost (prote sophia) kojoj svako, ko hoće biti filozof, neprestano mora da teži. Sve do sredine XVIII stoleća, ona je smatrana za osnovnu, temeljnu nauku čiji predmet obuhvata predmete svih drugih nauka; svoje posebno mesto ova (po važnosti) prva filozofija nalazila je u tome što je još od vremena svog nastanka neprestano pitala za istinito i izvorno bivstvujuće, što je još od doba Platona nastojala da bude znanje o "samim stvarima" shvaćenim kao prauzrocima (aitia) koji omogućuju postojanje pojavnog sveta, pa stoga Aristotel i kaže kako su već kod njegovog velikog učitelja, u dijalogu Fedon, oblici shvaćeni kao uzroci bivanja i postojanja (Met., 1080a). Ako je novovekovna filozofija, od vremena Rene Dekarta nastojala da istakne jedan posve novi ton u filozofiji, koji se između ostalog ogledao i u tome da se stalno i iznova postavlja pitanje početka u filozofiji kao i Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 203 pitanje njenog temelja, a što je imalo za posledicu da se filozofi i sa njima filozofija stalno nalaze na nekom "početku", činjenica je da jedan nov pristup metafizici nalazimo u XVIII stoleću kod Imanuela Kanta. Njegov uticaj bio je dalekosežan; navodno, on je prvi osporio staru metafiziku i postavio pitanje mogućnosti metafizike kao nauke. Da metafizika ni u vreme svog nastanka, kod Aristotela, nije pretendovala na to da bude neka nauka, odnosno regionalna ontologija, to je ovde već u mnogo navrata isticano; da Kant hoće da dâ nove odgovore, na stara filozofska pitanja – isto je tako nesporno kao i to da će se metafizičko mišljenje novog vremena (određeno relacijama metafizika-nauka, mišljenje-verovanje, bivstvovanje-opstanak) kretati u posve novim odnosima. Ali, u čemu je zapravo taj Kantov "doprinos" metafizici? Nesporno je da se Kant u svom predkritičkom periodu, u svojim prirodnjačkim spisima nalazi na tlu tradicionalne metafizike; u svom habilitacionom spisu iz 1755. godine on ističe tri principa: očuvanje količine realnosti u univerzumu, princip sukcesije (kauzaliteta) i princip koegzistencije; ta tri principa, kojima se zapravo postavlja pitanje principa temelja, biće centralni principi relacije u njegovoj prvoj Kritici 1781. godine; ne treba gubiti iz vida da je u to vreme uticaj Njutna na Kanta veći no uticaj Hjuma i Lajbnica; spis Versuch, den Begriff der negativen Großen in die Weltweisheit einzufügen nedvosmisleno ukazuje na prelomni momenat u Kantovom mišljenju: upravo to delo svedoči o preuzimanje Njutnove metode u metafiziku; od tog trenutka Kant metafiziku koristi služeći se njutnovskom metodom: celokupnu stvarnost tumači po analogiji s metodičko-mehaničkim principima. To podrazumeva kvantificiranje svih oblasti bića i radikalno sužavanje metafizičkog pogleda na kategoriju causa efficiens. Njutnov uticaj na Kanta biće evidentan i u spisu Istraživanje i značaj temeljnih zakona Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 204 prirodne teologije za moral a gde se Kant zalaže za jednu induktivnu metafiziku čiji je glavni zadatak analiza pojmova koji su neposredno dati u iskustvu. Sve to ima za posledicu da pitanje metode ostane u narednoj deceniji središnji problem Kantovih istraživanja. Sužavanjem domašaja metafizike, Kant zapravo metafiziku svodi na učenje o opštim principima Njutnove mehaničke slike sveta. Metafizika tako postaje metafizika Njutnove fizike. Ovo svoju potvrdu ima i u Kantovom spisu iz 1786. Metafizički početni temelji nauke prirode koji nije ništa drugo do apriorno izlaganje principa Njutnove mehanike. Apsolutni prostor i apsolutno vreme su kod Isaka Njutna nužne pretpostavke egzistencije i kretanja mase; njih Imanuel Kant tumači kao apriorne opažaje što potom i omogućuje da se iz transcendentalnih principa supstancije, kauzaliteta i relacije izvedu tri osnovna metafizička zakona a to samo pokazuje da pomenuti spis iz 1786. nije ništa drugo do pokušaj metafizičkog utemeljenja njutnovske mehanike. Moglo bi se učiniti kako transcendentalno učenje o principima (opšta ontologija) ili opšta metafizika prirode jeste nezavisno od Njutnove mehanike jer sadrži uslove mogućnosti svih predmeta iskustva; međutim, tendencija koja kod Kanta deluje još iz predkritičkog perioda a to je da se opšta metafizika presudno orijentiše na zakonitosti neorganske prirode tako da njeni principi nisu ništa drugo do univerzalizovanje najviših pretpostavki Njutnove mehanike. To je vidno i po tome što zakoni kauzalnosti (determinizam) i zakoni kontinuiteta delovanja jesu uslovi predmeta uopšte dok je finalnost kao konstitutivna kategorija stvarnosti izbačena iz metafizike. Posledica toga je da moralno delovanje empirijskog čoveka, po analogiji s metafizičkim zbivanjem, biva strogo determinisano a iz toga onda sledi aporija slobode. Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|