Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 208 Kvajn) i esencijalizma. Ako je spor u toku, ako je ulog u igri danas često otežan i ostrašćenom isključivošću, pa imamo sukob iracionalnog i racionalnog, postmodernog i modernog, onda promišljanje osnovnih tema metafizike, a tako i Aristotelovog učenja o supstanciji (koje i samo izaziva nesporazume, pa se ne zna da li je tu reč o supstancijalizmu u smislu postvarenja, ili o nekom učenju o sa-pripadnosti protivrečnosti) i danas zavređuje posebnu pažnju. Konačno, ako metafizika treba da odgovori na zahtev što stoji pred filozofijom, da promišlja najviše interese i mogućnosti kojima treba da bude ispunjen ljudski opstanak, jasno je da ona ne može biti nauka na način kako to od nje očekuju predstavnici modernih nauka, jasno je da ih ona mora razočarati, i jasno je da njoj upućeni prigovori što dolaze sa te strane promašuju svoj cilj. Pitanja koja bi najpre mogla ugroziti metafiziku moraju doći iz nje same i na to je prvi ukazao Kant postavljajući dotad previđano pitanje njene mogućnosti. Savremeni filozofi se ne slažu ni u određenju metafizike: smatra se da je tu reč o nauci koja se bavi pitanjem o bivstvujućem u celini, o temelju onog što jeste (Hajdeger), pitanjem o celini (Hartman), o poslednjem cilju (Bloh), ili pitanjem o transcendenciji (Jaspers). Međutim, jedno je sigurno: nedovoljnost tradicionalne filozofije ukazuje na potrebu preobražaja metafizike i to iz njene biti, tako što će ona dobiti sasvim novi lik spekulativne filozofije, što bi omogućilo da i nova metafizika kao i sva tradicionalna pitanja i s njima doneti pojmovi dobiju novi smisao. Hajdeger istoriju metafizike vidi kao istoriju zaborava pitanja o bivstvovanju, i to pre svega "u svetlu sumraka sholastičkog mišljenja, u udžbeničkom logicizovanju i opojmljivanju bivstvovanja, u esencijalizovanju mišljenja od D. Skota do F. Suareza, u vladavini epigonskih shvatanja u modernoj teoriji saznanja, Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 209 psihologiji ili sociologiji, u fundiranju logike i teorije saznanja na pogrešnim osnovama, konačno, u postavljanju ontologije u ravan sa ostalim oblastima znanja". Kada je reč o današnjem stanju u kome se metafizika nalazi, treba imati u vidu da "antimetafizički" orijentisane filozofije polaze od jednog drugačijeg shvatanja vremena različitog od onog koje ima u vidu tradicionalna, racionalna metafizika (što je za svoj predmet imalo vanvremeno bivstvujuće kao bivstvujuće): nakon Hegela pitanje o suštini vremena dobija prednost u odnosu na pitanje o biti bivstva i potonje filozofije se počinju graditi na tezi o vremenosti bivstvovanja a što za posledicu ima napuštanje sistematičnog pojmovnog raspravljanja jer se s uvidom u vremenost istine i bivstvovanja odbacuje ranije uvek pretpostavljana trajnost metafizičkih suština. U tome treba videti razlog okretanja Hajdegera (i filozofa na njegovom tragu) mišljenju presokratovaca koji su svet više mislili naročitim slikama (visiones metaphisicis) no pojmovima. Istorijski posmatrano, najveća promena metodoloških orijentira u istoriji novovekovne ontologije, a posredno u metafizici, dolazi s pojavom Kantove kritičke filozofije koja donosi jedno novo shvatanje bivstva koje on artikuliše apriornim saznajnim formama, van kojih je nemoguće postavljanje ontološke problematike pa je sva ranija ontologija "dogmatizam" koji se ogleda u ontologizaciji mentalnih konstrukcija. Kantovski antiontologizam su potom razvili predstavnici pozitivističke filozofije; oni su svaki metafizički sud proglašavali besmislenim budući da nije podložan verifikaciji (mada je to danas slučaj i sa većinom iskaza u fundamentalnim naukama); radikalna kritika ontologije dovodi do "krize ontologije" u XIX stoleću da bi se nakon toga ontološka problematika počela misliti na novi način. Pojam ontologija i dalje čuva svoju semantiku kao učenje o bivstvu ali je veoma fleksibilan kad je reč o njegovom obimu. Krajem XIX Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 210 i tokom XX stoleća počinje da se ontološki tumači niz psiholoških, logičkih ili jezičkih fenomena. Ontologija se u isto vreme konstituiše na osnovi principijelne relativnosti čiji je klasični izraz "princip ontološke relativnosti" Kvajna: znanje o nekom objektu moguće je samo u jeziku određene teorije ali, pritom operisanje tim znanjem (znanje o znanju) zahteva meta-jezik, a time stvaranje nove teorije i tako u beskonačnost. Tako se ontološka problematika tumači kao problematika prevođenja, tj. problematika interpretacije logičkog formalizma, mada je "radikalan prevod" u principu nemoguć, jer "način referencije" objektivnosti i suđenja nije transparentan pa stoga ostaje do kraja neodređen. Radikalno nov obrt u interpretaciji čitave metafizičke problematike vezan je za ime Martina Hajdegera koji ponovo u prvi plan postavlja ontološku tematiku; on kao centralnu ističe razliku bivstvovanja i bivstvujućeg – ontološku razliku koja je navodno, tokom istorije metafizike, pala u zaborav. U isto vreme Hajdeger je na mesto pitanja o "bivstvujućem kao bivstvujućem" stavio pitanje o "smislu bivstvovanja" i tako istakao zahtev za destrukcijom stare ontologije kako bi se otvorio novi pristup problematici bivstvovanja. Polazeći od toga da svaka ontologija mora počivati na egzistencijalnoj analitici opstanka (Da-Sein) on je sve bivstvujuće doveo u vezu s čovekovim Ja pa je svet uvek svet o kojem ja živim, dakle, moj svet. Na taj način odbačeno je pitanje "bivstvujućeg kao bivstvujućeg" budući da se moglo dalje istraživati samo bivstvujuće kao nešto što postoji za mene, što je meni dato, što je predmet mog saznanja. Za račun formulisanja problema bio je već unapred rešen osnovni ontološki problem i N. Hartman s pravom ističe kako takav pristup ima za krajnju posledicu negiranje postojanja sveg što je nadindividualno duhovno, onog što se zapravo naziva objektivni duh (a što je jedan od najviših domena nemačke filozofije od Kanta do Hegela); iz pozicije koja uspeva da Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|