Milan Uzelac metafizika
Yüklə 2,87 Kb. Pdf görüntüsü
|
- Bu səhifədəki naviqasiya:
- 200 7. Mogućnost i sudbina metafizike
Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 199 razlike načina bivstvovanja vidi Hajdeger kao primat preddatog (odnosno: postojanja (Vorhandenheit), pa stoga početak filozofije leži u osvešćenju nehajnog opstanka koji je zatvoren spram razlike bivstvovanja i bivstvujućeg 176 koja je istovremeno najizvornija i najtamnija. Tako je početak filozofije za Hajdegera u refleksiji o ravnodušnosti opstanka koji se drži zatvorenim spram razlike bivstvovanja i bivstvujućeg. Naivnost je u ignorisanju te razlike. Bivstvovanje je, pak, ono što je najrazumljivije, što nije potrebno ni za kakvo drugo dalje izlaganje, ono je najprazniji i najopštiji pojam, ono ne može biti definisano jer ga svaka definicija već pretpostavlja. Ono se definicijski ne može izvesti iz viših pojmova. Bivstvovanje, kao ono samorazumljivo, već je pretpostavljeno tamo gde se čudimo nad samorazumljivošću samorazumljivoga. Naivnost niveliranog razumevanja guši svako pitanje. Potreban je napor da se iz čuđenja nad bivstvovanjem dospe do pitanja šta ono jeste 177 . Nakon svega što je dosad izloženo preostaje mi da ukažem na neke tradicionalne i nove kritičke pristupe metafizici; smatram da će njen opstanak biti izvesniji u susretu sa primedbama no sa pohvalama. Samo na taj način moguće je otvaranje novih perspektiva prve filozofije. 176 Heidegger, M.: Sein und Zeit, M. Niemeyer, Tübingen 1984, S. 120. 177 Put kojim se kreće Hajdeger, a koji mi ovde pratimo, jeste put ontologije, put nove ontologije, put koji se razlikuje od onog kojim ide metafizika. U ovome su razlozi svih nesporazuma koje bi moglo izazvati ovo poglavlje, budući da se u njemu susreću dve različite stvari. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 200 7. Mogućnost i sudbina metafizike Živimo u vreme koje nema mnogo razumevanja za filozofiju, i to ne samo stoga što se ljudi ne bave njom kako treba, niti stoga što za nju više nemaju iskonskog interesa već prevashodno zato što u vreme posle Hegela postoji široko rašireno uverenje da metafizika više nije moguća, da su njena pitanja besmislena, ili, ako se ne ide tako daleko, kaže se da je jedini zadatak filozofije da se ostvari, da njen smisao više nije teorijski već praktički, a pritom se često navodi Hegelovo upozorenje kako je metafizika u njenom tradicionalnom smislu ugrožena iz sebe same, te se dovodi u pitanje njena pretenzija da prelazi preko neposredno datog; zaboravlja se da Hegel, kritikujući metafiziku onostranog, samo dovršava jedan vid tradicionalne metafizike i istovremeno otvara horizonte nove filozofije. Sve ovo nagoni Mihajla Đurića, još pre više decenija da konstatuje kako je «filozofija jedna izrazito nesavremena pojava», da su «presahli poslednji izvori filozofskog nadahnuća i da je filozofija istrošila svoju snagu», te da se ona nalazi u krizi «budući da je iscrpla sve mogućnosti razumevanja i tumačenja sveta» 178 . Naklonost ili nenaklonost, prihvatanje ili neprihvatanje filozofije, još ništa ne kazuje definitivno o samoj filozofiji, već pruža samo nagoveštaje o duhu vremena. Postalo je veoma moderno da se govori o kraju svega, o kraju istorije, ekonomije, filozofije, pa tako i metafizike. O kraju metafizike slušamo vesti već dva stoleća no, kako dobro primećuje R. Vil (R. Wiehl) 179 178 Đurić, M.: Stihija savremenosti, Beograd 1997, str. 12. Treba imati u vidu da je prvo izdanje ovog spisa objavljeno 1972. godine. 179 Wiehl, R.: Metaphysische Enwürfe im 20. Jahrhundert, in: Metaphysik nach Kant? (Hrsg D. Henrich u. R.-P. Horstmann) Klett-Cotta 1988, S. 275. Milan Uzelac Metafizika www.uzelac.eu 201 "pokazalo se da metafizika mnogo sporije umire no što su to najavljivali vesnici njene smrti"; vesti o smrti metafizike dolaze s raznih strana (pozitivisti, neopozitivisti, M. Hajdeger 180 ); tlo za tako nešto pripremala je još školska filozofija s kraja XIX stoleća neokantovske orijentacije koja je svu tadašnju i buduću filozofiju videla samo kao nasleđe Kantove filozofije koja je pred sobom imala jedini zadatak da kritički promisli temelje modernih naukâ. Ako metafizika u XX stoleću nailazi na otpore, oni su posledica slepog srljanja za Kantom koje vodi u zamku formalizacije (zbog čega je sam Kant osuđivao svoje prethodnike). Ranije kritike metafizike obično su isticale njen nenaučni karakter, previđajući da metafizika nikad nije ni pretendovala na status posebne nauke, budući da je bila pre svake nauke. A ako je sebe smatrala istinskom naukom, onda je tu po sredi pojam nauke bio u jednom posve drugačijem smislu; posledica tog nesporazuma se ogleda u stalnom isticanju nemogućnosti metafizke da odgovori na neka od pitanja unutar realnog sveta u čemu se pozitivne, posebne, regionalne nauke pokazuju uspešnim. Međutim, mera metafizike niti je uspešnost niti je njen zadatak da odgovara na pitanja posebnih nauka budući da ona sama nije posebna nauka i da se ne nalazi u ravni s njima. Sama istorija kritike metafizike jednako je stara koliko i sama metafizika; čini se da čak ima više kritičara 180 O samom "kraju"metafizike Hajdeger se izjašnjava dvosmisleno: metafizika nije mrtva ali se mora prevladati, no dotle mi delimo njenu sudbinu; dovršenje, piše Hajdeger, ne znači i savršenost. Poslednja filozofija nije savršenija od prethodne: Platonovo mišljenje nije savršenije od Parmenidovog, Hegelova filozofija nije savršenija od Kantove, jer svaka epoha filozofije ima svoju nužnost. Prevladavanje metafizike stoga ne znači njeno potiskivanje, već njeno "prebolevanje", mogućnost da se dospe do "izvornijeg mišljenja što se od metafizike ne odvraća nego se samo i jedino u promišljanju toga kraja stavlja pod svoja vlastita pitanja" (Schulz, 1982, 285). Yüklə 2,87 Kb. Dostları ilə paylaş:
|