Nevidljiva ruka

BORCI

Čudni događaji iz Drugog svetskog rata imali su predvidive posledice na izvestan deo Amerikanaca. Neki od njih su ove događaje smatrali mahinacijama koje su imale za cilj da omoguće Sovjetskom Savezu da izađe iz rata kao pobednik.

Tri čoveka, koja su se nalazila na takvim položajima u vlasti da su mogli da otkriju prave razlogekoji su stajali u pozadini ovih događaja, to su i učinili.

Prvi od njih bio je Frenk Marfi (Frank Murphy), sudija Vrhovnog suda. Njega je Ruzvelt 1938.godine imenovao za javnog tužioca, a kasnije je popunio upražnjeno mesto u Vrhovnom sudu.

Jednom prilikom, kada se sreo s predsedavajućim Kongresnog komiteta za van američke aktivnosti Martinom Dajsom, Marfi je rekao: „Propali smo! Sjedinjene Države su propale! Komunisti su potpuno preuzeli kontrolu. Kontrolišu Ruzvelta, a takođe i njegovu ženu."

Nekoliko godina kasnije, 1949, Marfi je odveden u bolnicu u Detroitu. Kada je, kao oporavljen,trebalo da bude pušten, umro je od srčanog napada.

Kongresmen Dajs bio je uveren da je Marfi ubijen.

Sledeći čovek koji je očigledno znao šta se dešavalo, bio je Džejms Forestal (James Forrestal), prvi američki sekretar odbrane. Forestalove kvalifikacije za ovo mesto bile su zaista izvanredne. On je bio partner i predsednik kompanije „Dilon i Rid", međunarodne bankarske firme, a aprila 1944. godine bio je postavljen za sekretara mornarice. Posle toga, 17. septembra 1947, naimenovan je za sekretara odbrane. Od njega je predsednik Truman zatražio ostavku, i on ju je podneo 2. marta 1949. godine.

Forestal je na događaje koji su se odigravali pred kraj rata gledao sa mnogo potištenosti, jer je shvatio da američka vlada stalno popušta Sovjetima, i to u stvarima od najveće važnosti. Njegovo objašnjenje tih događaja bilo je jednostavno: „Ovi ljudi nisu neznalice ili glupaci. Oni su vešti i briljantni.Doslednost nikada nije bila odlika glupaka. Da su samo glupi, oni bi, bar ponekad, napravili neku grešku koja bi išla nama u korist.

Ovakve misli sekretara odbrane su, bez sumnje, izazvale neprijateljstvo ljudi koji su potkopavali Ameriku. Jedan autor je veoma dobro sumirao ovu situaciju:

,,I američki i evropski komunisti imali su dobar razlog da mrze Džima Forestala: i on je mrzeo njih. Iz Drugog svetskog rata izašao je posvećen ideji o uništenju komunizma. Suprotstavljao se svakoj koncesiji koja bi dovela SSSR u rat s Japanom. Borio se protiv nastojanja generala Maršala da prinudi Čang Kaj Šeka da uđe u koaliciju sa kineskim komunistima. Ratovao je sa ljudima iz Stejet departmenta koji su pokušali da i Mediteran daju Sovjetima."

„Bio je zapanjem Ruzveltovim poverenjem u Staljina... Forestalova noćna mora bila je da je kapitalizam pod opsadom širom sveta. Tokom rata, njegova lična arhiva se alarmantno uvećala, bila je ispunjena imenima novina, organizacija i pojedinaca koji su bili pod komunističkim uticajem".

Posle Trumanovog zahteva da se povuče, Forestal je otišao na Floridu. Smatrajući da se nalazi u emocionalnoj napetosti, Bela kuća je poslala šefa neuropsihijatrijske klinike Pomorske bolnice „Betezda" u Merilendu da poseti Forestala. Forestal nije tražio da ga ovaj doktor, Džordž N. Rejns (George N. Raines), obiđe. Štaviše, nije bilo razloga ni da ga Bela kuća pošalje, zato što Forestal više nije bio službenik Vlade, a samim tim više nije bio njena briga.

Odlučeno je, međutim, da Forestal treba da ide u Pomorsku bolnicu „Betezda". Čak i pre negošto je napustio Floridu, Forestalovi dnevnici, „... koji su se sastojali od svezaka sa preko tri hiljade stranica, bili su brže bolje uzeti iz njegove bivše kancelarije u Pentagonu i zaključani u Beloj kući gde su ostali više od godinu dana."

Pre nego što je krenuo u bolnicu „Betezda", Forestal je jednom prijatelju rekao da ga prate i da snimaju negove telefonske razgovore. Pričao je i o dolazećem ratu u Koreji, koji je izbio tek petnaest meseci kasnije: „Uhvatiće nas nespremne. Američki vojnici umiraće za godinu dana."

Forestal je očigledno video da neke snage planiraju rat u Koreji petnaest meseci pre njegovog stvarnog početka. On je sigurno znao da su to isti oni planeri koji su aranžirali debakl posleratne Evrope I koji su, prema njegovom mišljenju, predali istočnoevropske zemlje u ruke komunistima.

Pošto je otišao u „Betezdu", Forestalov brat je upitao doktora Rejnsa da li je Džejms mentalno zdrav. Odgovor je bio pozitivan.

Međutim, ponašanje doktora Rejnsa, koji nije dozvolio Forestalu da vidi svoga brata i svog porodičnog sveštenika, monsinjora Morisa S. Šihija (Maurice S. Sheeny), bilo je u najmanju ruku neobično. (Šihi je šest puta pokušavao da vidi Forestala, i svakoga puta je bio odbijen).

Konačno, 22. maja 1949. Henri Forestal je odlučio da izvede svog brata iz bolnice i da ga odvede na selo. Telefonirao je bolnici i saopštio im da dolazi da povede brata. Samo nekoliko sati pre nego što je trebalo da se pođe vozom za „Betezdu", primio je vest da mu je brat mrtav.

Zaista je čudno što je Džejms Forestal umro istog dana kada je brat odlučio da ga izvuče iz bolnice.

Saopšteno je da je bivši sekretar odbrane 22. maja 1949. godine izvršio samoubistvo skočivši sa prozora na šesnaestom spratu bolnice. Njegovo telo pronađeno je groteksno opruženo na jednom ispustu na trećem spratu zgrade. Oko vrata mu je bio čvrsto zategnut i vezan u čvor kaiš njegovog bade mantila.

Bolnica je izdala pripremljeno saopštenje da je Forestal počinio samoubistvo. Smesta je usledilo gotovo identično saopštenje sudskog istražitelja.

Navodno je rekonstruisano da je u noći 22. maja Forestal ustao iz kreveta, prošao holom i našao jedan prozor koji nije bio zaključan. Na tom mestu je vezao za radijator jedan kraj kaiša od svog bade mantila, a drugi sebi oko vrata. Zatim je, prema ovoj teoriji, otvorio prozor i iskočio napolje ,,s namerom da se obesi."

Nekoliko stvari oko ovog navodnog samoubistva ne deluju baš istinito. Na primer:

„Forestal nije ostavio nikakvo oproštajno pismo. On nije bio teško bolestan, tako da nije bilo medidnskih razloga da sebi oduzme život. Šta više, doktor Rejns je priznao da je njegovo stanje toliko napredovalo da se došlo do tačke kada je njegovo otpuštanje iz bolnice bilo neminovno. Na radijatoru nije pronađen nikakav deo kaiša niti bilo kakav znak koji bi ukazivao na to da je tu ikada nešto vezivano. Kaiš se nije prekinuo prilikom navodnog vešanja. Bio je čvrsto stegnut oko Forestalovog vrata, ali bivši mornar Forestal drugi kraj očigledno nije vezao čvrsto oko radijatora."

Ukratko, dakle:

„Suprotno utisku serviranom javnosti u to vreme, Forestal nije imao ni jedan uobičajeni razlog da pribegne samoubistvu. On nije imao finansijskih briga. Nije imao ni ličnih problema. U osnovi, bio je dobrog zdravlja. Jedini motiv koji je mogao imati da bi sebi oduzeo život, u tome se svi saglašavaju, bila je depresija koju je mogao osećati zato što je izgubio posao sekretara odbrane ili zbog blaćenja od strane novinara komunista i radio-komentatora. Međutim, teško da bi se Forestal ubio i zbog ovih razloga. Celoga života bio je borac. Planirao je aktivno da, čim napusti bolnicu, započne karijeru kao novinar i da napiše knjigu. Ovi projekti, govorio je prijateljima, omogućili bi mu da preduzme ofanzivu protiv napadača i iznese na svetlo dana njihove prave motive. A što se tiče depresije zbog izgubljenog posla kao motiva za samoubistvo, Forestal je u svakom slučaju nameravao da napusti posao u Vladi, i to veoma skoro."

Monsinjor Šihi je krivicu za Forestalovu smrt bacio na one koji su ga sprečavali da vidi svog dugogodišnjeg prijatelja: „Da su mi dozvolili da vidim mog prijatelja Džima Forestala... i opustim njegov um putem najstarijeg i najpouzdanijeg leka poznatog čovečanstvu (religije), on bi danas bio živ. Njegova krv je na rukama onih koji su me sprečili da ga vidim."

Oko Forestalove smrti sprovedena je nekakva poluzvanična istraga. Vodio ju je medicinski službenik Pomorske bolnice iz Betezde. On „nije zaključio da je Forestal počinio samoubistvo. Čak ni jednom nije pomenuo reč samoubistvo: Zaključeno je samo da je Forestal umro od posledica mnogobrojnih I teških povreda koje su nastale zbog pada s velike visine..."

Verovatno se ključ za Forestelovu smrt nalazi u njegovim dnevnicima. Oni su bili „podložni cenzuri... iz tri različita centra... Bele kuće, Pentagona, a konačno su sažeti i osakaćeni od strane VolteraMilisa (Walter Millis), koji je to učinio, tobože, zbog objavljivanja dnevnika u nastavcima (u'NjujorkTribjunu')."

Milis je bio odgovoran i za objavljivanje dnevnika u formi knjige od strane izdavačke kuće „Viking Pres", 1951. godine. Tako će ono što je zaista bilo zapisano u Forestalovom dnevniku verovatno zauvek ostati tajna za američku javnost. Tri stupnja cenzure verovatno su eliminisali suštinu Forestalovih zabeleški.

Monsinjor Šihi dao nam je mogući odgovor o pravoj sadržini ovih dnevnika: „Mnogo, mnogo puta u pismima koja mi je slao Džim Forestal je sa besom, strahom i gorčinom pisao o ogromnoj šteti koja jeučinjena, i to nepovratno učinjena, od strane ljudi na najvišim položajima u Sjedinjenim Državama, za koje je bio ubeđen da su komunisti ili da su pod uticajem komunista. Govorio je da su oblikovali politiku vlade Sjedinjenih Država tako da pomaže sovjetskoj Rusiji a da nanosi štetu Americi."

Zanimljivo je konstatovati da je mišljenje koje je nametnuto javnosti u to doba, da je Forestal bio psihički bolestan, još uvek na snazi. Uzećemo kao primer odgovor Valtera Skota u časopisu „Parejd" na pitanje jednog čitaoca, od 24. maja 1981:

Pitanje: „Da li je predsednik Hari Truman ikada sarađivao sa američkom štampom u cilju prikrivanja istine o bolesti Džejmsa Forestala, našeg prvog sekretara odbrane?

Odgovor. „... Štampa se ustezala da otkrije javnosti da je Forestal patio od teške psihoze krajem četrdesetih godina. On je očigledno bio psihički bolestan u to vreme..."

Doktor Kerol Kvigli je u svojoj knjizi

‘’Tragedija i nada’’izneo slično mišljenje, obaveštavajući čitaoca da je „njegov um kolabirao usled napetosti i da se povukao 1949. godine, izvršivši ubrzo posle toga samoubistvo."

Amerikanci verovatno nikada neče saznati šta se zaista dogodilo sa Džejmsom Forestalom.Ostaju samo nagađanja.

Treća osoba koja je došla do saznanja da nešto ne valja u američkoj politici bio je senator Džozef Makarti, koji je ta otkrića platio prvo svojom reputacijom, a zatim i životom.

Kampanja za kompromitovanje senatora Makartija trajala je veoma dugo i, štaviše, nastavljena je do današnjih dana. Ispitivanje činjenica pomoći će nam da shvatimo zašto se njegovo ime blati čak i danas.

Dakle: „Forestal je bio taj koji je lično upozorio mladog senatora na opasnost od komunizma I saopštio mu neka imena ključnih ljudi u našoj federalnoj vladi koja su dosledno krojila našu politiku tako da ona ide u korist sovjetske Rusije."

Priča o Makartiju počinje, možda, 22. marta 1947. godine, kada je predsednik Hari Truman izdao izvršno naređenje broj 9835 kojim se uspostavlja program zabrane zapošljavanja osoba čija je lojalnost sumnjiva. Nešto kasnije, 10. juna 1947, Senatski komitet poslao je memorandum državnom sekretaru DžordžuS. Maršalu. Jedan deo tog memoranduma glasi:

„U dosijeu Departmenta nalazi se kopija preliminarnog izveštaja FRI-a o sovjetskim špijunskim aktivnostima u Sjedinjenim Državama. U njemu se pominje veliki broj službenika Stejt departmenta, od kojih su neki na veoma visokim položajima... Pred nama se odvija smišljen, proračunat program koji ima za cilj ne samo da zaštiti komunistički personal na visokim mestima, već i da bezbednost i obaveštajnu zaštitu svede na nulu. Ukoliko ovaj slučaj izbije u javnost pre nego što Stejt department nešto preduzme, biće to nacionalna sramota."

Sekretar Maršal je potpuno ignorisao ovaj izveštaj.

Takvo nedelovanje nagnalo je senator Makartija da, u svojoj knjizi ’’Američko bekstvo od pobede’’, o Džordžu Maršalu napiše sledeće: „Ukoliko je on punim srcem služio interesima Sjedinjenih Država, ovakve odluke bile su veliki propust. Ukoliko su pak te odluke bile deo tajnih planova za koje mi još uvek nemamo ključ, onda su one verovatno bile uspeh najvišeg stepena."

Predsednik Truman je kasnije, 13. marta 1948, ublažio svoj stav o bezbednosti, kada je „izdao naređenje kojim svim federalnim službenicima nalaže da čuvaju informacije vezane za bezbednost od članova Kongresa..."

Ovo naređenje je, očigledno, veoma otežalo dobijanje važnih informacija iz Vladinih kanala ali je, sasvim izvesno, i odmagalo u istrazi službama koje su bile zadužene da otkrivaju ljude koji ugrožavaju bezbednost Amerike.

Tri čoveka su, na Dan zahvalnosti 1949, došla u kancelariju senatora Makartija i: „... pokazala senatoru izveštaj od sto stranica o komunističkoj subverziji u SAD, uključujući i ozbiljan prodor u Stejt department. Izveštaj, koji je bio pripremljen po naređenju Dž. Edgara Huvera (šefa FBI-a), već je bio dostavljen Beloj kući, državnom sekretaru i direktorima svih federalnih službi kojih se to ticalo. Izveštaj je detaljno opisivao delovanje špijunske mreže koja je operisala u vlastima Sjedinjenih Država, i uključivala veliki broj službenika Stejt departmenta, od kojih su neki bili na veoma visokim položajima.

Senator Makarti je pročitao izveštaj i njime bio toliko potresen da se zarekao da će sam učiniti nešto po tom pitanju."

Tako je počela saga o Makartiju.

Svega nekoliko meseci posle toga, 9. februara 1950, senator Makarti je „učinio nešto po tom pitanju". U ženskom republikanskom klubu u Vilingu (Vest Virdžinija) održao je govor u kojem je rekao: „U rukama imam pedeset sedam slučajeva osoba koje su ili članovi ili simpatizeri Komunističke partije, ali, i pored toga, još uvek pomažu u kreiranju naše spoljne politike."

Makartijeve senzacionalne optužbe počele su da se pojavljuju u novinama širom zemlje.

,,U Solt Lejk Sitiju on je odbio ponudu da Dinu Ačesonu (Dean Acheson), državnom sekretaru, saopšti imena. Tada je bilo na snazi predsedničko naređenje kojim se zabranjuje davanje na uvid dosijea zaposlenih u Vladinim službama bilo kome izvan Izvršnog odeljenja, uključujući, naravno, i kongresne istražne komitete.

Kakva bi korist bila od davanja Ačesonu imena komunista i njihovih simpatizera, pitao se Makarti, kada ne bi mogli da se dobiju njihovi dosijei kao dokazi koji bi se predočili narodu.

Šta bi moglo da spreči državnog sekretara da jednostavno prihvati listu, a zatim objavi kako ni jedna osoba sa nje nije ni član Komunističke partije niti rizik po bezbednost, i tako okonča ceo slučaj."

Senator Makarti poslao je 11. februara 1950. godine telegram predsedniku Trumanu „zahtevajući od njega da Kongresu pruži na uvid listu svih zaposlenih u Stejt departmentu za koje se smatra da imaju sumnjiv dosije što se tiče lojalnosti, i da povuče svoje predsedničko naređenje."

Senator Makarti je bio siguran da će dosijei iz Stejt departmenta dokazati da je u pravu, ali nikako nije mogao da do njih dopre. Ataše za štampu Stejt departmenta... to je sa gnušanjem odbio. „Ne znamo ni za jednog člana Komunističke partije u Stejt departmentu, a ukoliko nekog otkrijemo, istog trenutka će biti otpušten

Oni koji su smatrali da je Makarti oklevetao i okaljao nevine ljude, danas znaju da je on bio veoma pažljiv u iznošenju imena osoba koje je imao na listi. „Dana 20. februara 1950, ne iznoseći imena sa liste, svojim kolegama u Senatu dao je kratak rezime činjenica iz dosijea osamdeset jedne osobe, pedeset sedam sa spiska koji je pomenuo u Vilingu i još dvadeset četiri slučaja od manje važnosti, za koje dokazi nisu bili toliko očigledni."

Dva dana kasnije: „... imenovan je Specijalni potkomitet Senatskog komiteta za inostrane odnosei zadužen da sačini punu i kompletnu studiju i sprovede istragu koja će dati odgovor na pitanja da li su osobe nelojalne Sjedinjenim Državama bile ili su još službenici Stejt departmenta. Umesto da ispituje Makartijeve optužbe, Komitet je, međutim, ispitivao Makartija. Milard Tajdings (Millard Tydings), predsednik Komiteta, diktirao je ton istrage. Izjavio je: „Dajte mi tri dana javnog saslušanja i Makarti više nikada neće pokazatisvoje lice u Senatu."

U Sjedinjenim Državama je počelo da se podstiče antimakartijevsko raspoloženje. Čak su I komunističke novine „Dejli vorker", 15. aprila 1950, izrazile svoju zabrinutost. „Komunisti su potpuno svesni štete koju im nanosi Makartijeva gomila."

Gas Hol, prvi čovek američke Komunističke partije, grmeo je: „Članovi Komunističke partije I svi antifašisti zauzeće prvo mesto u borbi za oslobođenje naše zemlje od fašističkog otrova makartizma."

Makarti je, dakle, morao da se suoči i sa komunistima i sa vladinim istražnim komitetom u pokušaju da privoli Vladu da se otarasi subverzivnih elemenata za koje se već znalo da postoje unutar njene strukture.

Izgledalo je da je Makarti odneo pobedu, kada je 4. maja 1950. predsednik Truman promenio mišljenje i objavio da će dosijei osoba koje Makarti pominje biti dostupni Komitetu. Kada su oni uručeni Komitetu, Makarti je izneo optužbu da su dosijei „osakaćeni", „ogoljeni do kostiju" i „neovlašćeno izmenjeni". Nešto posle toga, 12. jula 1950, Makarti je obznanio dokumente na osnovu kojih je bazirao svoje optužbe o izmenama dosijea. „Ovi dokumenti predstavljaju pod zakletvom date izjave četiri osobe koje je Stejt department privremeno zaposlio u jesen 1946. za rad na „Projektu dosije", čiji je cilj bio, kako su rekli, da se iz ličnih dosijea zaposlenih u Stejt departmentu uklone sve škodljive informacije."

Makarti je, dakle, sada udario na Stejt department, optužujući ga za prikrivanje istine.

Pored toga, on je američkoj javnosti saopštio da su na konferenciji na Jalti 1945. godine Ruzvelt I Staljin isplanirali ne samo rat u Koreji, u kojem su tada učestvovale Sjedinjene Države, već i rat u Vijetnamu, koji je usledio tek 10-12 godina kasnije. Makarti je 23. septembra 1950. iskazao tešku optužbu: „Na Jalti je potpisana smrtna presuda mladim ljudima koji danas ginu u brdima i dolinama Koreje. Tamo je potpisana I smrtna presuda mladićima koji će sutra umirati u džunglama Indokine (Vijetnam)."

Znao je da su sve ove mahinacije samo deo gigantske zavere, i to je javno rekao: „Kako možemo da razumemo našu sadašnju situaciju ukoliko ne shvatimo da su ljudi u vrhovima vlasti odlučili da nas odvedu u propast? Sve ovo mora biti produkt gigantske zavere, toliko velike da svaku sličnu pojavu u istoriji čovečanstva čini patuljastom. Zavere beščašća koje je toliko crno, da će, kada konačno bude razotkriveno, njeni glavari zaslužiti večno prokletstvo svih časnih ljudi..."

Šta se može napraviti od ove neprekinute serije događaja i odluka koji doprinose strategiji poraza? Ona se ne može pripisati neznanju... Zakon verovatnoće kaže da bi bar deo ovih odluka tada morao da služi interesima zemlje." (Nadam se da ste zapazili sličnost ove tvrdnje s rečima Džejmsa Forestala da „doslednost nikada nije znak gluposti.")

Makarti je počinjao da biva opasan po zaveru koju je neštedimice razotkrivao. Tako je krenuo posao kompromitacije ovog senatora, koji je trebalo da ga uništi.

To je izgledalo otprilike ovako: „Dopada mi se to što radi, ali mi se ne sviđaju njegovi metodi."Ili: „On baca krivicu na ljude bez čvrstih dokaza."

Makarti je znao da su napadi na njega neosnovani, pa je o tome pisao u svojoj knjizi, objavljenoj 1952: „Kad god pitam ljude koji se žale na moje metode da mi kažu kakve bi metode trebalo da primenim, oni ćute; veoma često se papagajski ponavljaju fraze komunističkog 'Dejli vorkera' o 'neodgovornim optužbama' i 'blaćenju nevinih ljudi'. Ali kad god sam upitao za neko ime, jedno jedino ime nevine osobe koja je 'blaćena' ili 'neosnovano optužena', odgovor je bio ćutanje".

Vlada je 1953. godine podržala Makartijeve optužbe, objavivši 30. jula izveštaj pod naslovom „Povezane subverzije u Vladinim službama",koje je sastavio Senatski potkomitet za unutrašnju bezbednost. Jedan deo tog izveštaja glasi: „Sovjetska internacionalna organizacija izvela je važan i uspešan prodor u vladu Sjedinjenih Država, i taj prodor nije u potpunosti otkriven. Prodrli su od najnižih sve do najviših političkih i izvršnih pozicija u našoj Vladi. Uprkos tome što su FBI i druge službe za bezbednost učestaloslale informacije o ovom komunističkom prodoru, izvršni organi su malo učinili da spreče sovjetske operativce u njihovom uzdizanju u najviše krugove vlasti..."

Ljudi koji su smatrali da se Makarti isuviše približio istini doneli su odluku da mu „smrse konce". Tako je 21. januara 1954. održan sastanak na kojem je, u kancelariji državnog tužioca, razrađena antimakartijevska strategija...

Sastanku su prisustvovali: Henri Kebot Lodž (Henry Cabot Lodge), američki ambasador pri

Ujedinjenim nacijama, državni tužilac Herbert Braunel (Herbert Brownell); zamenik državnog tužioca general Vilijem Rodžers (William Rogers), kasniji državni sekretar kod predsednika Niksona; sekretari u Beloj kući Šerman Adams i Džerald Morgan (Sherman Adams, Gerald Morgan), i Džon Dž. Adams (John G.Adams) kancelar Vojnog departmenta.

Na ovom sastanku „odlučeno je da Džon Adams počne da prikuplja detalje koji bi se koristili kaoosnova za optužbu protiv senatora Makartija..."

Jedan od pokušaja da se naudi Makartiju bila je i knjiga koju je napisao Ričard Dž. Roveri(Richard G. Rovere), pod naslovom ‘’Senator Džozef Makarti’’.

U glavnim američkim medijima već je bila dobro utemeljena najozbiljnija optužba protivMakartija, da zlonamerno „blati" nevine ljude, nazivajući ih raznim imenima.

Gospodin Roveri, koji svakako nije bio senatorov pristalica, u svojoj knjizi nazvao ga je sledećim imenima: „tiranin", „bundžija", „nihilistička vrsta", „vrištavac", „politički razbojnik", „gospodar gomile",„praktikant crne magije", „šampion lažova", „princ mržnje", „mogući homoseksualac", „pravi hipokrit",„moralno neuravnotežen", „verovatno lud", „blefer", „prevarant", „teška pijanica" i „demon".

Zanimljivo je, posle ovoga, setiti se da je senator bio taj koji je optužen da „blati ljude nazivajući ih raznim imenima!"

Gospodin Roveri je, međutim, neke ljude voleo. Socijalistu Normana Tomasa nazvao je „odanim prvakom slobode i pristojnosti".

Čuveni slučaj „Armija i Makarti" započeo je nekoliko meseci kasnije, 22. aprila 1954, pošto je Makarti doveo u pitanje odluku Armije da unapredi oficira za koga se sumnjalo da je komunista

Sledeći korak u uništavanju Makartija desio se 17. maja 1954, kada je predsednik Ajzenhauer,koji je zamenio Trumana, „izdao izvršno naređenje kojim se zabranjuje svedočenje na kongresnim saslušanjima svim članovima izvršne vlasti, bez prethodne dozvole, koja naravno nikada nije davana."

Sam Ajzenhauer je priznao da gaji snažna negativna osećanja prema senatoru Makartiju. Osvojim osećanjima govorio je u časopisu „Riders dajdžest" (april 1969): „Od samog početka, mnogi ljudi su od mene zahtevali... da zgromim Makartija javnim saopštenjem. Kada sam to odbio, bio sam teško kritikovan sa mnogih strana. U stvari, svakim damarom svoga bića želeo sam da učinim upravo ono na čemu su insistirali moji kritičari, ali, bio sam siguran da bi to bila pogrešna taktika."

Optužbe protiv Makartija došle su do usijanja 30. jula 1954, kada je senator Rudolf Flenders (Rudolph Flanders) predložio Senatu rezoluciju kojom se Makarti osuđuje zbog „ponašanja koje ne dolikuje senatoru". Rezolucija je imala 46 tačaka, tako da je bio imenovan komitet koji je trebalo da ispita optužbe. Posle saslušanja, Komitet je predložio da se Makarti ukori, ali ne zbog svih 46 tačaka, već samo zbog dve.

Optužbe koje je izneo Flenders nije napisao on sam, niti njegovi sekretari: „Ono što se obično ne zna jeste da je govor senatora Flendersa kojim se predlaže rezolucija, kao i samu rezoluciju, napisao Nacionalni komitet za efikasni Kongres koji je stvorio... Artur Goldsmit..."

(Zanimljivo je da je Artur Goldsmit,tvorac organizacije koja je sačinila optužbu protiv Makartija, isti onaj Artur Goldsmit koji je imao moć da donosi odluke u ime Komunističke partije Sjedinjenih Država. Setite se da je doktor Dad, član Komunističke partije, bio čovek koji je otkrio da je bogati Goldsmit bio osoba koja je posedovala ogromnu moć.)

Senat je svoju reč o optužbama rekao kasnije, kada je izglasao da se Makarti opomene, umesto da se ukori („opomena" je blaža od „ukora").

Iz današnje perspektive možemo prosuditi da li je Makarti bio u pravu kada je tobože „blatio"službenike Stejt departmenta.

1.Takozvani „Odbor za lojalnost" kasnije je proverio Makartijeve optužbe koje su se odnosile na 57 slučajeva. Od toga broja njih pedeset četvoro se pod pritiskom dokaza povuklo iz službe.

2.Do novembra 1954, sve osobe sa Makartijevog spiska (81) napustile su službu u Vladi, dobivši otkaz ili otišavši dobrovoljno.

3.Senatski potkomitet za unutrašnju bezbednost otkrio je da je 27. juna 1956. Šef Odseka za bezbednost u Stejt departmentu Skot Mek Liod (Scott McLeod) podneo listu sa 847 osoba iz Stejt departmenta rizičnih po bezbednost.

Izgleda da je najveći greh Džoa Makartija bio taj što je potcenio razmere komunističkog prodora u Stejt departmentu.

Zanimljiva je činjenica da je organizacija po imenu „Ustavna obrazovna liga Njujorka" ponudila „nagradu od 10 000 dolara svakoj osobi koja dokaže da bilo koji čovek koga je Makarti optužio nije bio član ili simpatizer Komunističke partije. Iako je ova ponuda bila naširoko publikovana „od obale do obale", niko se nije javio da pokupi nagradu".

Ponovićemo Makartijeve reči iz knjige ’’Američko bekstvo od pobede’’. „Kako možemo da razumemo našu sadašnju situaciju ukoliko ne shvatimo da su ljudi na visokim položajima u vlasti odlučili danas odvedu u propast? Ovo mora biti produkt gigantske zavere, toliko velike da svaku sličnu pojavu u istoriji čovečanstva čini patuljastom?"

On je pokušao da objasni šta je, prema njegovom mišljenju, cilj ove zavere: „Da umanji uticaj SAD u svetskoj politici, da nas vojno oslabi, da slomi naš duh pričama o predaji na Dalekom Istoku, i da uništi našu volju da se odupremo zlu. Gde je kraj? Kraj je kada se ostvari da budemo vezani i frustrirani I konačno padnemo kao žrtve sovjetskih intriga iznutra i komunističke vojne moći spolja."

Makartijev život okončao se 2. maja 1957, kada je umro u Pomorskoj bolnici „Betezda", istoj onoj u kojoj je sekretar odbrane Džejms Forestal „izvršio samoubistvo". Tvrdi se da je umro od „akutne bolesti jetre". Sada se zna da je Makarti zaista imao infektivan hepatitis. U knjizi ‘’Ubistvo Džoa Makartija’’, autor doktor Medford Evans ispituje Makartijevu smrt:

„Čovek koji je bolovao od infektivnog hepatitisa zaista je mogao naglo da podlegne od toksičkog hepatitisa, koji je, u svakom slučaju, smrtonosan. Toksički hepatitis, kao što mu i naziv kaže, izaziva neki od sledećih toksina (otrova): hloroform, živa, zmijski otrov, ali najčešće, verovatno ugljenikov tetrahlorid, uobičajeno sredstvo koje se koristi kao rastvor u hemijskim čistionicama. Sasvim mala količina ovog sredstva, kojem je veoma teško uči u trag, može biti fatalna za čoveka koji već pati od hroničnog hepatitisa jetre".

Kada je Makarti došao u bolnicu, bio je „odmah smešten pod kiseonički šator", a doktor Evans postavlja sledeće pitanje: „Šta mislite da li je neko mogao da stavi ugljenikov tetrahlorid u tu stvar?"

Prema ovoj teoriji, ugljenikov tetrahlorid je lako mogao da bude postavljen unutar kiseoničkog šatora, gde bi se brzo raširio dok je Makarti spavao. Udisanje otrova od strane čoveka koji boluje od infektivnog hepatitisa bilo bi smrtonosno.

Doktor Evans je komentarisao i Makartijevu ukupnu zdravstvenu situaciju: „... Zdravlje Džoa Makartija u proleće 1957. godine bilo je takvo da je neverovatno da je mogao da umre tako lako prirodnim putem."

U svakom slučaju, nad Makartijevim telom nije izvršena nikakva autopsija , tako da se istina o njegovoj smrti možda neće nikada saznati.

Prilikom sahrane senatora Makartija, posmrtni govor održao je velečasni monsinjor Džon K.Kartrajt (John K. Cartwright), koji je, pored ostalog, rekao: „... komunizam je najveći neprijatelj našeg društva... Nisu svi videli otpočetka, a mnogi ni sada ne vide da je komunistička pretnja kod nas, kao i uinostranstvu, vojna kao i civilna. Ali, ovaj čovek je to jasno video i znao da je to zlo sa kojim ne sme biti kompromisa..."

Luj Badenc (Louis Budenz), bivši član Komunističke partije, o senatoru je rekao sledeće:„Uništenje Džoa Makartija utire put maltretiranju svakog čoveka od savesti koji se usudi da se suprotstavi zaveri. Komunisti su ga načinili svojom glavnom metom zato što su želeli da on bude simbol koji će podsećati političke lidere u Americi da ne smeju da se opiru zaveri i njenim planovima za osvajanje sveta."

Međutim, doktor Evans podvlači da nije Komunistička partija bila ta koja je direktno režirala uništenje senatora Makartija. Napisao je: „Američki establišment koji je tobože antikomunistički, a kojiMakarti nikada nije napao, napao je njega. Establišment je, u svakom slučaju, odgovorniji kao instrument uništenja Makartija, nego što je to Komunistička partija."

Bio je to isti onaj „establišment" koji je trebalo da se priključi senatoru u borbi protiv komunizma. Umesto toga, on ga je dotukao.

To partnerstvo je zaista čudno.

Ali je uspešno.

GLAVA XXVIII